Пише: Данка Којадиновић

Од Београда до Грачанице стиже се за неколико сати вожње. Албански цариници и војници КФОР-а дежурају на "граници" опасаној жицом - као у добра хладног рата и бившег Источног блока. Са српске стране довољне су личне карте. За улазак на Косову и Метохију траже пасоше.

Принцезу Линду Карађорђевић поздрављају с поштовањем и једни и други.

Кола с дипломатским таблицама без проблема крећу се Косовом и Метохијом. На путевима између Грачанице и Приштине војне и саабраћајне патроле, борна кола с ознакама Немачке, Шведске, Италије.

На стотинама новоизграђених албанских кућа, многим сазиданим на приватној својини Срба, вијоре се заставе с двоглавим орлом: популарније су од тачијевих плавих, "европских", са жутим звездицама. Ту и тамо плакати Адема Јашарија и политичких лидера Албанаца.

Невична локална саобраћајна патрола у ганц новим униформама закрчила је саобраћај због мањег судара код Ајвалије. Лепа млада припадница КФОР-а, Швеђанка, с киком, још девојчурак, смешка си и прави балоне док жваћу жваку. Помаже да се саобраћај регулише. Питам се да ли је ово дете свесно где се налази и шта се око ње дешава. Претпостављам да не. Дању раде, а увече се повлаче у базу у којој је све "као код куће".

Вероватно ће и она једнога дана, баш као и бивши војници СФОР-а из БиХ, након свега, снимити неки горко-хуморни документарни филм као што је "Мотел Босна". У том документарцу, седећи негде у сред џунгле на дрвеној клупи испред "мотела" који су зарадили у Босни, два бивша војника СФОР-а приповедали су о сукобу у коме ин ништа није било јасно: "Лепи људи, говоре истим језиком, лепа и богата земља, а ратују..."

Ниво незбедности на косву и Метохији далеко је испод очекиваног. Инспекција Унеска запањила би се неадекватном заштитиом културног блага и то у 2008, години културног дијалога у Европи.
Земља косова...
Од Косова и Метохије лепше земље нема. Висораван богата плодном земљом, водом, природним лепотама и непроцењивим српским и европским културним наслеђем. Да је памети, само од туризма и малих заната могли би сви лепо да живе.

Данас, по недавно објављеној шокантној анализи Интерпола и Стејт департмента, Космет је центар трговине дрогом и проституције на Балкану.

За осам година од доласка КФОР-а стање се није поправило - напротив. Без урбанистичког плана, закона, ничу куће без реда и система. Односно, богати у својим "Дедињима" а раја где стигне. И њима је стигла "демократија". Да не кажу да их нисмо благовремено упозорили.

Крај пута налази се и модерно насеље које су Кувајћани подигли браћи муслиманима на Космету - уверени да су сједињени у вери. Када су домаће јуноше виделе да се Кувајћани клањају пет пута дневно, доследно практикују верска начела, не желе с њимна да пију ни "шврљају", одмах су направили отклон.

Кувајћани су се вратили кућама, неки кажу на сугестију Американаца, проистеклу од инсистирања "домаћина".

Остала је табла с натписком о донацији и лепе мале зграде. Оне баш велике, читави блокови у изградњи, злобни тврде, припадају Тачију... Народна принцеза
Принцеза Линда Карађорђевић често иде на Косово и Метохију. Обилази Грачаницу, Девич, Дечане, Гору... Смирено и одлучно, без сувишних речи, без медијске помпе, иде народу у сусрет. Као и свих ратних година током којих је са супругом, принцом Томиславом, обилазила страдалнике у Босни. Иде да поразговара, донесе помоћ, помогне болеснима и усамљенима, види шта Фондација Принца Томислава Карађорђевића, коју је основала након супругове смрти, може да помогне.

До детаља је упозната са тешким условима живота преосталих Срба јужно од Ибра. Тачно наводи имена, адресе људи, њихове здравствене и свеколике друге проблеме. С многима је у сталном контакту.

Пут нас води у Дреницу. Тачније у Суво Грло и Црколез, испод Мокре Горе и снегом покривених Проклетија. Удаљено је педесетак километара од Косовске Митровице, нса самом северу Метохије.

Толико година после Хитлера и Павелића, у срцу Европе има још логора. Данас то су српске енклаве. Историја каже да су многа зла на Косову одатле потекла. И Тачи је ту рођен.

Без заштите КФОР-а, ако се не рачунају двоја борна кола немачких (опет врло младих) војника на уласку у албански део села.

Километар даље живи око 130 Срба у окружењу 1500 Албанаца. Живе изоловани од света, али помно прате политичка збивања у Београду. Очекују заштиту људских и грађанских права и политичаре према мери народа.
У Дреницу уместо у Француску
Принцезу дочекује доктор Марио Станковић. Једини лекар у крају, који помоћ пружа и Србима и Албанцима. Како и приличи часном човеку.

Долазе сви. Чак и припадници њихове полиције - немају здравствено осигурање а код мене је бесплатно - шеретски се смеши овај углађени господин лепих манира. Родом Крагујевчанин, дипломирао је у Ријеци, па уместо у Француску, дошао је у Дреницу.

Своју ерудицију преноси на Принцезу упознајући је с историјом краја и порекломтопонима. Његов неуморни рад и помоћ "своме Отачаству" у најтежим временима узвисило се изнад свакдневних политичких размирица. Доктор често има и "дипломатску мисију" - да упозна стране високе официре КФОР-а с истинском муком, свакодневном неизвесношћу и страхом за живот људи који су овде остали.

Упознаје Принцезу с мештанима, већином Томашевићима, који разговоарају испред школе преко пута амбуланте. Санитетско визило које су подарили Шпанци делује помало нестварно модерно подно Проклетија. Шпанци војници су их и одбранили током погрома 17. марта 2004. Онда су Шпанце, нечијом одлуком, одавде повукли. Ваљда није "конструктивно" подржавати Србе, ма колико да су у праву.

Многе породице Томашевића још носе црнину за војником Стојадином Томашевићем, погинулим на граници, па Стеваном и Срђаном Томашевићем, деветнаестогодишњацима погинулим од нагазне мине на путу за Дрен (Зубин поток), десетак километара од Сувог Грла. У гранатирању УНХЦР-овог аутобуса 2000. године погинули су Плана рајковић иБудимир Јовановић а тежак инвалид остао је Стојадин Томашевић.

Изненађени ненајављеним гостима, зову нас у своје куће. У Срба на Космету гостопримство је императив. Жељни су разговора и сталног контакта са Србијом.

У дворишту и воћњацима играју се деца. Чују се смех и котрљање лопте. То је сав њихов свет. Никуда не могу да иду - изложени су провокацијама, сталним крађама стоке, каменовањем...

Број непроспаваних ноћи на стражи нико тачно не зна. Али се умор очиатује на лицима мушкараца.

Усред Европе, у 21. веку, противно свим важећим међународним законима и људским правилима, један народ живи у гету. На својој земљи.
Жртва је макијавелистички недужна осуђена.
Пре сумрака враћамо се у Грачаницу. На траци у камери премотавамо снима Сувог Грла, Црколеза, камене цркве Св. Јована из 14. века с јединственом фреском Константина и Јелене.
Гледам на снимку лепооку и милу децу Томашевића, њихове лутке, флашице с млеком и желим све да их загрлим и пренесем негде где могу да изађу да се играју и ван свога дворишта, негде где нема тероризма, мина и граната.