Piše: Danka Kojadinović

Od Beograda do Gračanice stiže se za nekoliko sati vožnje. Albanski carinici i vojnici KFOR-a dežuraju na "granici" opasanoj žicom - kao u dobra hladnog rata i bivšeg Istočnog bloka. Sa srpske strane dovoljne su lične karte. Za ulazak na Kosovu i Metohiju traže pasoše.

Princezu Lindu Karađorđević pozdravljaju s poštovanjem i jedni i drugi.

Kola s diplomatskim tablicama bez problema kreću se Kosovom i Metohijom. Na putevima između Gračanice i Prištine vojne i saabraćajne patrole, borna kola s oznakama Nemačke, Švedske, Italije.

Na stotinama novoizgrađenih albanskih kuća, mnogim sazidanim na privatnoj svojini Srba, vijore se zastave s dvoglavim orlom: popularnije su od tačijevih plavih, "evropskih", sa žutim zvezdicama. Tu i tamo plakati Adema Jašarija i političkih lidera Albanaca.

Nevična lokalna saobraćajna patrola u ganc novim uniformama zakrčila je saobraćaj zbog manjeg sudara kod Ajvalije. Lepa mlada pripadnica KFOR-a, Šveđanka, s kikom, još devojčurak, smeška si i pravi balone dok žvaću žvaku. Pomaže da se saobraćaj reguliše. Pitam se da li je ovo dete svesno gde se nalazi i šta se oko nje dešava. Pretpostavljam da ne. Danju rade, a uveče se povlače u bazu u kojoj je sve "kao kod kuće".

Verovatno će i ona jednoga dana, baš kao i bivši vojnici SFOR-a iz BiH, nakon svega, snimiti neki gorko-humorni dokumentarni film kao što je "Motel Bosna". U tom dokumentarcu, sedeći negde u sred džungle na drvenoj klupi ispred "motela" koji su zaradili u Bosni, dva bivša vojnika SFOR-a pripovedali su o sukobu u kome in ništa nije bilo jasno: "Lepi ljudi, govore istim jezikom, lepa i bogata zemlja, a ratuju..."

Nivo nezbednosti na kosvu i Metohiji daleko je ispod očekivanog. Inspekcija Uneska zapanjila bi se neadekvatnom zaštitiom kulturnog blaga i to u 2008, godini kulturnog dijaloga u Evropi.
Zemlja kosova...
Od Kosova i Metohije lepše zemlje nema. Visoravan bogata plodnom zemljom, vodom, prirodnim lepotama i neprocenjivim srpskim i evropskim kulturnim nasleđem. Da je pameti, samo od turizma i malih zanata mogli bi svi lepo da žive.

Danas, po nedavno objavljenoj šokantnoj analizi Interpola i Stejt departmenta, Kosmet je centar trgovine drogom i prostitucije na Balkanu.

Za osam godina od dolaska KFOR-a stanje se nije popravilo - naprotiv. Bez urbanističkog plana, zakona, niču kuće bez reda i sistema. Odnosno, bogati u svojim "Dedinjima" a raja gde stigne. I njima je stigla "demokratija". Da ne kažu da ih nismo blagovremeno upozorili.

Kraj puta nalazi se i moderno naselje koje su Kuvajćani podigli braći muslimanima na Kosmetu - uvereni da su sjedinjeni u veri. Kada su domaće junoše videle da se Kuvajćani klanjaju pet puta dnevno, dosledno praktikuju verska načela, ne žele s njimna da piju ni "švrljaju", odmah su napravili otklon.

Kuvajćani su se vratili kućama, neki kažu na sugestiju Amerikanaca, proisteklu od insistiranja "domaćina".

Ostala je tabla s natpiskom o donaciji i lepe male zgrade. One baš velike, čitavi blokovi u izgradnji, zlobni tvrde, pripadaju Tačiju... Narodna princeza
Princeza Linda Karađorđević često ide na Kosovo i Metohiju. Obilazi Gračanicu, Devič, Dečane, Goru... Smireno i odlučno, bez suvišnih reči, bez medijske pompe, ide narodu u susret. Kao i svih ratnih godina tokom kojih je sa suprugom, princom Tomislavom, obilazila stradalnike u Bosni. Ide da porazgovara, donese pomoć, pomogne bolesnima i usamljenima, vidi šta Fondacija Princa Tomislava Karađorđevića, koju je osnovala nakon suprugove smrti, može da pomogne.

Do detalja je upoznata sa teškim uslovima života preostalih Srba južno od Ibra. Tačno navodi imena, adrese ljudi, njihove zdravstvene i svekolike druge probleme. S mnogima je u stalnom kontaktu.

Put nas vodi u Drenicu. Tačnije u Suvo Grlo i Crkolez, ispod Mokre Gore i snegom pokrivenih Prokletija. Udaljeno je pedesetak kilometara od Kosovske Mitrovice, nsa samom severu Metohije.

Toliko godina posle Hitlera i Pavelića, u srcu Evrope ima još logora. Danas to su srpske enklave. Istorija kaže da su mnoga zla na Kosovu odatle potekla. I Tači je tu rođen.

Bez zaštite KFOR-a, ako se ne računaju dvoja borna kola nemačkih (opet vrlo mladih) vojnika na ulasku u albanski deo sela.

Kilometar dalje živi oko 130 Srba u okruženju 1500 Albanaca. Žive izolovani od sveta, ali pomno prate politička zbivanja u Beogradu. Očekuju zaštitu ljudskih i građanskih prava i političare prema meri naroda.
U Drenicu umesto u Francusku
Princezu dočekuje doktor Mario Stanković. Jedini lekar u kraju, koji pomoć pruža i Srbima i Albancima. Kako i priliči časnom čoveku.

Dolaze svi. Čak i pripadnici njihove policije - nemaju zdravstveno osiguranje a kod mene je besplatno - šeretski se smeši ovaj uglađeni gospodin lepih manira. Rodom Kragujevčanin, diplomirao je u Rijeci, pa umesto u Francusku, došao je u Drenicu.

Svoju erudiciju prenosi na Princezu upoznajući je s istorijom kraja i poreklomtoponima. Njegov neumorni rad i pomoć "svome Otačastvu" u najtežim vremenima uzvisilo se iznad svakdnevnih političkih razmirica. Doktor često ima i "diplomatsku misiju" - da upozna strane visoke oficire KFOR-a s istinskom mukom, svakodnevnom neizvesnošću i strahom za život ljudi koji su ovde ostali.

Upoznaje Princezu s meštanima, većinom Tomaševićima, koji razgovoaraju ispred škole preko puta ambulante. Sanitetsko vizilo koje su podarili Španci deluje pomalo nestvarno moderno podno Prokletija. Španci vojnici su ih i odbranili tokom pogroma 17. marta 2004. Onda su Špance, nečijom odlukom, odavde povukli. Valjda nije "konstruktivno" podržavati Srbe, ma koliko da su u pravu.

Mnoge porodice Tomaševića još nose crninu za vojnikom Stojadinom Tomaševićem, poginulim na granici, pa Stevanom i Srđanom Tomaševićem, devetnaestogodišnjacima poginulim od nagazne mine na putu za Dren (Zubin potok), desetak kilometara od Suvog Grla. U granatiranju UNHCR-ovog autobusa 2000. godine poginuli su Plana rajković iBudimir Jovanović a težak invalid ostao je Stojadin Tomašević.

Iznenađeni nenajavljenim gostima, zovu nas u svoje kuće. U Srba na Kosmetu gostoprimstvo je imperativ. Željni su razgovora i stalnog kontakta sa Srbijom.

U dvorištu i voćnjacima igraju se deca. Čuju se smeh i kotrljanje lopte. To je sav njihov svet. Nikuda ne mogu da idu - izloženi su provokacijama, stalnim krađama stoke, kamenovanjem...

Broj neprospavanih noći na straži niko tačno ne zna. Ali se umor očiatuje na licima muškaraca.

Usred Evrope, u 21. veku, protivno svim važećim međunarodnim zakonima i ljudskim pravilima, jedan narod živi u getu. Na svojoj zemlji.
Žrtva je makijavelistički nedužna osuđena.
Pre sumraka vraćamo se u Gračanicu. Na traci u kameri premotavamo snima Suvog Grla, Crkoleza, kamene crkve Sv. Jovana iz 14. veka s jedinstvenom freskom Konstantina i Jelene.
Gledam na snimku lepooku i milu decu Tomaševića, njihove lutke, flašice s mlekom i želim sve da ih zagrlim i prenesem negde gde mogu da izađu da se igraju i van svoga dvorišta, negde gde nema terorizma, mina i granata.