Пише: Зоран Костић
За протеклих петнаестак година, што у своје име што у име Удружења књижевника Српске (УКС), више пута, на овај или онај начин, јавно сам упозоравао на темељито фалсификовање и преименовање српског језика, писма и српске књижевности - на ту појаву најизраженију у БиХ, Хрватској, али присутну и у другим бившим републикама потоње Југославије. Од свих, свакако је најзначајније реаговање из 1998. године, у форми брошуре широко познате као "Слово о српском језику" штампане тројезично у 300,000 примјерака, представљене и дијељене на свим значајнијим југословенским и међународним скуповима посвећеним језику и књижевности. "Слово" је писало и потписало двадесетак угледних лингвиста (универзитетских професора) и, на жалост, сам нас неколицина од неколико стотина позваних српских писаца.
Полазећи од научно-историјских премиса, "Слово" је, у новонасталим историјским околностима, најпозванијима - Српској академији наука и уметности, Академији наука и умјетности РС, Министарствима за културу и образовање Србије, Црне Горе и Републике Српске, Матици Српској, Институту за језик и књижевност Србије - понудило релевантну а неопходну платформу за: 1) Благовремену заштиту и цјеловитост српског језика на његовим свеколиком историјском простору; 2) Враћање језику назива СРПСКИ, умјесто дотадашњег изнуђеног и идеологизованог ("српско-хрватски); 3) Обавезну примјену ћирилице као службеног писма у свим српским државама; 4) Признавање "екавице" и "ијекавице" за равноправне српске варијанте на цијелом српском говорном подручју и, сљедствено, 5) Заштиту "екавско-ијекавске" српске књижевне баштине настајале вијековима на простору Балканског полуострва.
Аутори и потписници "Слова" сматрали су да је неодложно усвајање и примјена његове платформе - историјски имепратив, нарочито због очигледности процеса затирања српске историјске присутности управо на простору БиХ и Хрватске гдје се увелико, уз логистику твораца "глобалистичког" сценарија, квази-научним поступком етаблирају псеудо-језици и псеудо-књижевности, на штету Срба, њихове духовне и државотворне конститутивности на тим просторима. Распламсавао се велики "ретуш" историје, а очекујући његову кулминацију у годинама послије рата, потписници "Слова" сматрали су да, за његово усвајање и на тај начин исправљање фундаменталних грешака вјековне старости, нема повољнијег од управо тог, контекста нескривеног преиначавања цивилизацијских аксиома.
На несрећу, "Слово" је дочекано "на нож" баш од стране институција којима је и било намијењено: њихови гласноговорници, бивши идеолози у научним форумима, "инжењери душа", "академици у цивилу", "лингвистичка сатанија" и данас присутна и утицајна на свим катедрама српске филологије - "Слово" су прогласили "националистичким", "искључивим", "радикалним" (чак и "радикалским"), "хегемонистичким", штавише и актом интелектуалне параноје, оне која "у свему види завјеру против Срба и православља"... (И ево, сада управо "Политика" од 12.9.2007. цитира проф. др Ранка Бугараског, једног од тада најнапреднијих у "аргументованом" објашњавању јавности да су све те наводне опасности - у суштини плод халуцинација национализмом оптерећених језикословаца... Међутим, сада, послије толико година, он опет "бугари", смирено и такође "аргументовано", како је све то што се издешавало на простору српског "језикрвља", укључујући и крађу туђе књижевности - отприлике историјска неминовност, очекивана послљедица расплета југословенске драме! Све легално и легитимно, и уопште без огрешења о науку и њене принципе, мишљење је овог познатог лингвисте, професора Филолошког факултета у Београду! А, ево, у исто тако "смирујућем" тону, преко "Политике" од 18.9. јавности се обраћа и Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије, очито на истом задатку на коме је проф. Бугарски био и прије, а видимо и сада га не напушта).
А да је, међутим, платформа "Слова" тада усвојена и примијењена у пракси и школству српских држава, свакако да би одмах био научно преиспитан статус новопромовисаног "хрватског језика" и било би спријечено преименовање српске књижевности у "хрватску", само зато што је настајала на тлу државне јаве у коју се, ето, претворио "тисућљетни сан"... И свакако, не би потом дошло до ланчаних посљедица исте природе: не би ни у једном парламенту на свијету (а камоли у овим нашим, српским), некакав "бошњачки" ("босански") био признат за језик - и то службени на простору БиХ па и шире, не би дошло до, тако рећи, потпуног протјеривања ћирилице из службене и јавне употребе на цијелом њеном историјском простору, не би у Црној Гори дошло до преименовања српског - у "матерњи", у "наш" са тенденцијом да прерасте у "црногорско-хрватски" или "црногорско-арбанашки" језик и, најзад, не би дошло до овакве крађе српског књижевног блага од стране Националне и универзитетске библиотеке БиХ са сједиштем у Сарајеву.
Озбиљност и далекосежност овог, вијека и по старог процеса који је своју суштину престао да скрива у потоњој деценији, сада ћемо најбоље схватити као подударност муслиманског концепта "јединствене БиХ" - "државе", "јединствене босанске нације, језика и духовности", са сценаријем новог свјетског поретка, односно његове глобалистичке визије цивилизације; творци тог планетарног програма не крију да су за његову реализацију на Балкану највећа препрека Срби и Грци - ти "митолошки", "епски", теолошки народи, са својим епосом, традицијом, писмом, језиком и књижевношћу, дакле свеколиком духовношћу која представља основу њихове државотворности. Исувише неподобности за "високу пећ" топионице оних народа који се не уклапају у модерну слику преуређеног свијета"!
Ова подударност у плановима великоисламског и "глобалистичког" фундаментализма представља, у историји, највећу опасност, не само по духовни, већ и по биолошки опстанак Срба.
На нама, српским писцима је да не дозволимо да нам из живих глава ишчупају језик, да нам не извуку писмо испред живих очију и да нам у уљуљкани мозак не усаде онај "чип" који се на овим просторима "прима" вијековима а усађиван је било из Порте било из Ватикана.
На нама, српским писцима је да, можда посљедњи пут у историји, испољимо своје неслагање са очигледним покушајем да од нас направе оно што нисмо: за почетак одбијмо да наша дјела припадну "књижевности БиХ" која не постоји (осим као регионална одредница), одбијмо да наше књиге у будуће буду штампане икако сем ћирилицом, одбијмо (примамљиве) понуде издавача у служби виртуелне "БиХ књижевности" и, без обзира на висину понуђених хонорара - одбијмо да учествујемо на тамошњим књижевним манифестацијама названим (каквог ли цинизма!) именима великана српске литературе - Шантића, Кочића, Андрића, Селимовића, Куленовића, Ћопића, оних истих чије су бисте и гробове оскрнавили прије петнаестак година, а сада их својима називају, само прерушени у организаторе манифестација "књижевности без граница". У свему томе, без граница је њихова безочност која рачуна са српском ограниченошћу, безграничним сљепилом и историјском заборавношћу.
Као предсједник Удружења књижевника Српске, одбијајући мноштво позива да и сам учествујем у том прављењу непостојеће књижевности, "нације", а тиме и историје, а нарочито због апела члановима Удружења да се не одазивају тим позивима, доживљавао сам више "еснафских" критика и замјерки, скоро никада јавно изречених, већ по правилу тајно испољених у виду "анонимних писама" и притужби ресорном министарству Републике Српске. Нема сумње, у питању су "дојаве" оних писаца који неће (и поред јавног "неслагања") имати ништа против да припадну "босанској књижевности" (па гдје се зауставе на том мондијалистичком клизању ка јединственој европској), јер у српској литератури та припадност им и не гарантује баш неко мјесто, ако га уопште и имају... Мада нерадо, вјерујем да су њихова тужакања имала пресудан утицај у Министарству просвјете и културе, па је због "нефлексибилног", "национално искључивог" и "радикалног" предсједника - цијело Удружење на маргини друштвеног живота Републике Српске. А на коме је, ако не на Удружењу књижевника и његовом "Залогу" (гласилу које, мада и на "буџету", ресорно министарство не финансира већ послије првог броја), да баштини српску књижевност на босанско-херцеговачком простору, да брани језик, писмо и духовност српског народа и, на тај начин, придонесе очувању све угроженије Републике Српске?
Бојати се да на њеном гашењу, а тиме и гашењу аутентичне српске културе у БиХ, ради фарисејска и кетманска интелектуално-политичка спрега, са традицијом једнакој овој коју сада, у духу вишевјековне праксе, "одсрбљују" и претварају у "босанску".
Дошло вријеме кад писац мора да брани своје дјело и језик, не само они њега. Или ћемо устати, или ћемо нестати!
Црква Светог Саве, Торонто, 8. фебруара 2008.
Творци планетарног програма не крију да су за његову реализацију на Балкану највећа препрека Срби и Грци - ти "митолошки", "епски", теолошки народи, са својим епосом, традицијом, писмом, језиком и књижевношћу, дакле свеколиком духовношћу која представља основу њихове државотворности.
Подударност у плановима великоисламског и "глобалистичког" фундаментализма представља, у историји, највећу опасност, не само по духовни, већ и по биолошки опстанак Срба.
На нама, српским писцима је да не дозволимо да нам из живих глава ишчупају језик, да нам не извуку писмо испред живих очију и да нам у уљуљкани мозак не усаде онај "чип" који се на овим просторима "прима" вијековима а усађиван је било из Порте било из Ватикана.
