Свака служба, професија, има нека своја начела којих се придржава и тако остаје досљедна своме назначењу. Црква, на примјер, поступа по канонима и правилима установљеним за њено управљање, а свештена лица њихова положена заклетва обавезује на поштовање тих правила. То је случај и са другим службама: војном, љекарском, просвјетном...
Од почетка деведесетих, од како смо као народ ољагани и по свим могућим медијима изблаћени, имао сам, у више наврата, прилике да се срећем са новинарима овдашњих кућа које нам нису биле наклоњене. Увијек сам остајао запањен њиховим објашњењима: како су дошли до информација, како они само истину говоре и како никада не одступају од оног њиховог чувеног "новинарског кодекса". Они заиста у то вјерују. Морам признати да ми, у посљедње вријеме, спој те двије ријечи - "новинарски кодекс" - све више личи на оксиморон. Да би се код мене формирало такво мишљење, нису добпринијели само новинари неких западних, за нас Србе озлоглашених кућа. Помогли су ми и поједини наши, српски радници на пољу проналажења истине и непристрасног извјештавања.
Ето, рекох, па сада треба да објасним због чега тако мислим.
Не знам колико се ко сјећа оних хапшења свештених лица, поготово у епархијама на територији Босне и Херцеговине, која су трајала све до средине осамдесетих година? На свим тим суђењима присуствовали су новинари и одатле "приљежно" обавјештавали јавност. Добро се сјећам када је ухапшем свештеник Саво Јовић, коме је суђено у Тузли, чини ми се осамдесете или неку годину прије тога. По исказима очевидаца и самог оца Саве, то је била лакрдија од суда. Ево да наведемо само један примјер, само једног свједока: Саву из Календароваца код Дервенте. Отац Саво Јовић је некада раније тамо, у Календаровцима, службовао. Доведен је његов бивши парохијанин на основу чијег исказа би требало да буде јасно свима да је свештеник Саво радио на рушењу братства и јединства, тековина народно-ослободилачке борбе, Устава, и чега све не.
Судијска тројка, двије жене и један мушкарац, приступили су испитивању свједока: "Шта знате о Сави Јовићу?" "Па, знам га, долазио ми је у кућу и светио водицу." "Шта ти је рекао?" "Па, рекао ми је: Помоз' Бог домаћине." "Ма не питамо те то, него шта ти је рекао за ону слику." "Коју слику?" "Како коју слику, зар у вашој изјави не стоји...." "Каква црна изјава, и ви бисте, друже судија, на мом мјесту урадили као и ја. Двојица милиционера су ме извукла из болнице под високом температуром, и пријетили ми са исуканим пендрецима. Довели ме у станицу, они причали, они писали, ја само потписао." "Па зашто се нисте жалили?" "Могу ли ја саде да се жалим?" На то ће судија љутито: "Нисам ја овдје постављен да вама дијелим правне савјете".
Слично је било и са осталим свједоцима, али је суд успио ипак да оцу Сави изрекне затворску казну од шест година. Главни судија, једна од те двије жене, по напуштању суднице пала је на степеницама и сломила ногу. Нико од присутних новинара ништа од поменутог није видио ни чуо нити јавности пренио, него су својим "извјештајима" на сву ову комедију додали и своје оптужујуће коментаре, уперене на Цркву и свештенике.
Тога режима више нема, сада је друго вријеме. Исти извјештачи, по истом "новинарском кодексу", и даље јавност обавјештавају. И даље им смета што се Устав изгласан на Митровдан зове "Митровдански". Смета им, и отворено негодују, што се "Црква меша у државне послове". Смета им што смо се, по њиховом ограниченом мишљењу, "опет Европи насликали, не као грађанска, него као верска држава православног фундаментализма, у којој се оспорава и напада све што није српско и православно, и то преко државних институција".
А овдје, код нас, у овој нашој дијаспори, опет је Црква за све крива. Појави ли се неки отпадник и богохулник, који вријеђа Бога, Цркву и јерархију, вриједни и будни новинари похрле као на солило. Такав, некрштен или полукрштен, расколник и болесник, ставља се у исту раван са архипастиром Српске православне цркве. Њему се "демократски" даје вријеме на радију и простор у штампи, да изнесе своје аријевско, рушилачко, глобалистичко или какво год накарадно и антицрквено мишљење. Ту и тамо се, а по правилу тек накнадно, позове и Црква, да реагује на то, да се чује и "друга страна". Нико не помишља на омладину и на то какве ће посљедице дјеца изложена оваквим јавним понашањима у својој свијести понијети.
Муслимански новинари су то недавно ријешили тако што су донијели своју повељу о масовним медијима. Створили су своја правила којих се придржавају радници у њиховим медијима. Један од чланова овог правилника гласи: "Људи из муслиманских медија треба да се боре за збијање редова муслимана и да заступају мудрост, исламско братство и толеранцију при решавању својих проблема".
И ми ћемо, за једно пола миленијума, имати удружење православних новинара. А до тада знамо да се једино по нашој светој Православној цркви смије пљувати, на први поглед некажњено. Драго ми је да се ништа није промијенило.
Протојереј Љубомир Рајић
