Piše: Radovan Gajić

I divljahu se i čudijahu se govoreći jdan drugome: nijesu li ovo sve Galilejci što govore? Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili? (D. ap. 2, 7-8)

Bogatstvo svakog jezika ogleda se u tome koliko i kakvih odnosa oni koji određeni jezik govore mogu da definišu prema svemiru oko sebe i u sebi. Siromaštvo mnogih drugih jezika onemogućava ih da prevedu reč "narod" drugačije od reči "nacija". Time, uskraćujući jedno drugačije značenje, samo se dodaje na zbrci čiji je smisao da zbuni verne i bogobojažljive.

Kroz poslednja dva veka, mnoge, uporne grupe mislećih ljudi napinjale su se da u ljudsku svest uteraju misao, ubeđenje, kategoriju, da je država, utemeljena na nacionalnom identitetu, istinski put i način razrešenja društenih problema u svakodnevici življenja ljudske zajednice. Danas, od istih grupa, sa istih katedri, iz istih mislećih krugova, udruženja i zbornica, stižu talasi drugačijih misli, sučeljujućih ovoj. Otkriven je, navodno "novi raj" ka kome treba stremiti, a to je globalizam ili ekumensko jedinstvo zasnovano na mogućnostima koje otvaraju čuda naučno-tehnološkog razvoja.

Sve ovo bi bilo u redu i ja bih ovo sve prihvatio kao deo "razvoja" ljudske misli, da ne postoji "mali" problem. Da bi ubedile čovečanstvo u prvotno, te grupe su inspirisale i neposredno potstrekavale, kroz dva veka, masovna ubijanja, zavere i kakve sve ne podmuklosti, a sada su, u ime novoproklamovane kategorije, pošle istovetnim putem. Ustanovljavanje nacionalnih država bilo je obezbeđivano bodežom i naganom, a sada globalizacija će svakoga ko joj stoji na putu ukloniti bombama. Osnovno načelo koje omogućava postojanje i trajanje ljudske zajednice, zapovest Gospodnja: "Ne ubij!" - besavesno je pogažena i prekršena. Sada se ovo isto čini u ime nove kategorije da bi se ljudi naterali da je usvoje i prihvate kao svakednevno pravilo ponašanja.

Oni koji neumorno pokušavaju da osmisle svet da se održi kakav jeste - u stalnoj ropskoj potčinjenosti čoveka čoveku - neprestano izmišljaju nove obmane kojima treba da izmaraju i onako premorenu dušu čovečanstva. Ovo im na izgled polazi uvek za rukom, jer sloj sirotinje koji odgajaju, uvek se, jednim delom, povija pravilima nametnute igre, u želji da i sam doživi svojinu kao čin koji će ga posedom učiniti važnim, čak važnijim nego što je biti čovek, koji će ga osloboditi svake ideje o ljudskosti.

Hristova vera ta je koja ustaje prvotno protiv zla u kojem čovek čoveka čoveku prodaje, i vaspostavlja se na tome što u svakom stvoru ljudskom otkriva tragove Duha Gospodnjeg. Dakle, temelji se Crkva Njegova da budi Duh, namerno i nasilno uspavan od bezbožnika na vlasti, koji se klanjaju paganskim bogovima, po hramovima koji veru šire samo za one koji imaju novac i prema tome koliko ga imaju. Raznobožna verovanja, svako pagansko obožavanje, u vreme Njegovog dolaska, ekskluzivni su, nisu za svakoga, dostupni su samo slojevima bogatih. Robovi i sirotinja imaju status radne životinje, pa otuda ne mogu ni da imaju verovanje. To će se ispostaviti kao tačno, jer oni, robovi, u sebi imaju veru, veru u Spasitelja, kojoj će kasnije prići i mnogi iz tih bezbožnih verovanja svojih.

Tačno je, Hristova parabola će nagraditi onoga koji je umnožio talante, dopustiće mu da zadrži umnoženo, ali samo ako nije posrnuo u tom umnožavanju. Uradio je što je mogao: duplirao ih je. Nije znao za savremenu Dau-Džons berzu, gde je mogao da ih ustostruči ili uhiljadostruči. Takav nemoralni čin nije mogao da uđe u tekst Svetog pisma. Neće tek tako Hristos opomenuti: "Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo nebesko" (Luka, 18, 25). S velikih je to i dubokih razloga.

Ono čemu Hristos poučava jeste sloboda, pre svega od posrnuća u strast čak i ma kog materijalnog poseda. "Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom" (Luka, 18, 22).

Savremeno posrnuće i propast nacionalne države ponovo vraća jedinke korenu, a to je narod; i više, to je vera, narodna, kako se nekada govorilo. Dakle, ona vera koja je sa narodom bila od njegovog ustanovljenja u osnovi naroda, uporodici. Porodica nije osnova nacije. Višenacionalno življenje prodrazumevalo je uvek da uporodici može biti više različitih pripadnika raznih nacija. U narodu, porodice su jednog roda. Ulaskom u ovu ili onu porodicu, onaj koji ulazi, podrazumevalo se, menja narod, postaje drugog roda. Odlazak je uvek bio po osnovu da odlazi pojedinac, individua, a ne ide i rod.

Iz jednog naroda činjeno je i činilo se i više nacija. Ali same nacionalne države pravljene su od više naroda ili "cepkanjem" raznih naroda, pre svega da bi se ugodilo novonastaloj bankarsko-industrijskoj sili na Planeti, koja se tada tek rađala, Sjedinjenim Američkim Državama, kao i da bi se zadovoljile niske strasti pojedinaca, zasnovane na primamljivoj ideologiji novčanice i bezmernog bogaćenja, bez ikakvih moralnih skrupula, na kojoj su ove sebe uzdizale. Potom se nastojalo da se, svuda, prave slične države. Tako je postradao i srpski narod u pokušaju da ga se, mlevenjem u dve Jugoslavije, pretvori u naciju, kako bi se, od omanjih, odbeglih plemena, u sopstvene celovistosti uobličile druge "nacije".

Država čije je operativno poslovanje zasnovano na naciji, bez obzira da li je u pitanju jednonacionalna ili višenacionalna država, uvek je nacionalna. Otuda treba biti jako oprezan. Jer, pokazalo se, i pri prvom (1941) i pri drugom (1999) lomu Jugoslavije, da će krah nacionalne države kao kategorije, nacionalnih država uopšte, dovesti do stragovitih, krvoločnih lomova, lokalnih, a srazmerno veličini državnog sistema, i svetskih razmera. Posebno kada se bude uočilo da će svuda čovek tražiti utočište u svojoj veri, u duhovnoj osnovi koja čini narodno biće.

Ovo može, u suludosti kakvoj je čovečanstvo sklono još od Francuske, pa preko Boljševičke revolucije na ovamo, izazvati lokalne pogrome hrišćanskog življa, za šta su primeri Republika Srpska Krajina, Kosovo i Metohija, a i svetske pogrome i stradanja Crkve Hristove. Jer, uvek je lakše okriviti nevinoga za svoju budalaštinu nego naći pravi uzrok naopakosti svojoj.

Bog je kolektivno i otkriće, i saznanje, i osećanje, i sve to zajedno. Bog se javlja svojim objavama pojedinačnim svestima, ali samo objavama. Boga niko nije video, ni grupa ni pojedinac, niti je Boga ijedna reč opisala. Narod u svome duhu pojedinačnog zajedništva, zasnovanog na krvnoj vezi, uvek će dosezati spoznaju Boga, ako nikako drugačije onda najvišim oblikom zaključivanja: intuicijom ili predosećanjem.

Narod se vezuje verom. Nacija se vezuje teritorijom. U tom smislu, Srbi će uvek imati neku državu, kao što danas imaju sve države sveta; i Srbi neće nikada imati sopstvenu, jednonacionalnu državu. Ne zato što to Srbima neko ne dozvoljava, već zato što će biti tako dokle god narod Srba bude živeo u Bogu i po Bogu. Obrnuto, narod bez Boga ne živi. Biti slobodan ne znači živeti u jednonacionalnoj, jdnoumnoj državi. Sloboda je otkriće savesti a ne objava ovog ili onog geografskog prostora. Slobode nema bez Boga, jer samo gde je vera među ljudima ista, tu je i njihova međusobna sigurnost istovetna. Tu je sloboda strah od greha iz straha od Boga. Tu, kao i svugde, ko teži čoveku naći će Boga. Ko god Bogu teži, naći će čovečno u sebi. Uvek. Makar u ovosvetovnom životu i po hiljadu puta skončao kao žrtva.

Hrišćanstvo je od svojih početaka, koje seže u dubine drevnog Egipta, gde je postojao mali hram Očekivanog Spasitelja, značilo borbu protiv varvarstva. Protiv varvarstva u ma kojoj, ma kakvoj manifestaciji; bilo da je reč o birokratizovanom, državnom obožavanju totema u životinjskim oblicima, kao u tom Egiptu; o zadimljenim oltarima raznoraznih nebeskih svemoćnika koji su punili falange rimskih imperatora vojnicima obezvlašćenim od prirode kroz vojne invazije na njihove zemlje.

Kada je car Konstantin izašao na Milvejski most, on nije išao da osvaja već da odbrani. Branio je veru Spasiteljevu, veru kojoj ga je majka, još dok je bio dete, uputila. I odbranio je, jer samo vera koja ne donosi korist vernome, prava je vera. Nikakvu materijalnu korist, čak ni toliku da voje telo spase. Jer ni bolest nije da od bolesti ozdravimo, pogotovo ako je ozbiljna, velika, smrtna. Sam život po sebi je "smrtna bolest". I on, i svaka bolest, tu je da duši obezbedimo siguran i izvestan put Bogu, da mu priđemo molitvom smirenja, i da spoznamo u sebi veličinu jedinog velikog, Gospoda samog.

Nacionalnost pravog hrišćanina jeste samo čisto hrišćanstvo. Ovo je rečeno u smislu da istinskog hrišćanina nikakva pripadnost niti jednoj naciji ne može da pokoleba u razlučivanju šta je pravično i gde je njegovo srce u miru sa svemirom u sebi, jednako koliko i sa svemirom oko sebe. Pripadnost naciji je stvar ličnog osećanja pojedinca. Narodu, pojedinac ne može da izabere da pripada, niti može tu svoju pripadnost da odbaci. Ta pripadnost svedoči ga njegovom krvlju, krvlju njegovih predaka u njemu. Otuda će nacionalnost Srbina hrišćanske vere biti nacionalnost gruše u kojoj je udružen na poslovima opstanka kroz svakodnevicu. Po svojoj narodnosti, Srbin hrišćanske veroispovesti uvek će pripadati narodu Srba, koji je samo pomoćno telo, konkretno, fizički opipljivo u opstajanju kroz vreme, na putu do savršenstva koje je Bog sam.

Bogatstvo svakog jezika ogleda se u tome koliko i kakvih odnosa oni koji određeni jezik govore mogu da definišu prema svemiru oko sebe i u sebi. Siromaštvo mnogih drugih jezika onemogućava ih da prevedu reč "narod" drugačije od reči "nacija". Time, uskraćujući jedno drugačije značenje, samo se dodaje na zbrci čiji je smisao da zbuni verne i bogobojažljive.

Iz nekih bezbožnih bankarskih kancelarija potekla je i raširila se priča o nacijama, nacionalnim ekonomijama i na njima zasnovanim nacionalnim identitetima. Bila je to nova kategorija koju je po svaku cenu trebalo uterati narodu upamet, kako bi se nastavilo njegovo izrabljivanje. U tom smislu se pojavilo "doba industrijskih revolucija". Ali industrijske revolucije nije bilo. Sve što se dogodilo bile su nacionalne revolucije s kraja 18. i početka 19. veka. Oni koji su ovaj proces prošli kasnije, kao neka naša "braća", učinili su to sa većim krvološtvom, optužujući svoju okolinu za sopstvena poniženja, i tako su samo sebe ponižavali još više.

Sada, kada je nacionalna priča sebe izživela i donela više nego što se računalo, iz istih kancelarija razgrađuju se "nacionalni identiteti" u cilju multikulturne globalizacije. Ovo je obrazac koji sada treba bankarsko-industrijskom kompleksu Planete. Njima ne trebaju porodice, njima ne treba narod. Narod je opasna istina. Individua potpuno "slobodna" pre svega od svog Boga, a time od obzira i savesti, ono što se sada konstruiše zaradi daljeg iskorištavanja poniženih.

Etnocentričnu zajednicu, zasnovanu na "osećanju" nacionalne pirpadnosti ovom ili onom tlu, ovoj ili onoj zemlji - a ne na narodnoj pripadnosti po dugu krvi - sada zamenjuje egocentrična, utemeljena na pojedincu i njegovom neimernom egu, hranjenom pohlepom na svim nivoima. I to će tako ići još dugo, samo da se izbegne prava i istinska, "homocentrična", ljudolika zajednica, Bogom ustanovljena i Bogom obdržavana, tačnije "teocentrična".

Za formiranje etnocentrične svesti, potrebna je pre svega etnografska dimenzija, a ona je uvek ograničena. Za formiranje teocentrične, Bogom određene svesti, potrebno je pre svega bogoljublje, a ono je neograničeno. Nemoć takvog poimanja uslovila je stvaranje celina koje su svojom veličinomshvatljive, pa otuda i prihvatljive. Bilo nacionalne celine, bilo globalna celina, jednako su ograničene i potrebne da bi bile shvaćene umovima shodnih veličina.

Nacija, kao i globalizacija, samo su metafore preovlađujuće opštedruštvene ideologije: pohotnog materijalnog koristoljublja. Kao takve, one su tu tek da bi doprineli otuđenju od Boga, a time čoveka od čoveka, ma o kojoj vrsti otuđenja da se radi: bilo psihološkom, bilo društvenom, bilo materijalnom.

Iz svega jasno je da je svaka crkva, ako je metafora za hrišćanstvo, lažna crkva, ma koliko brojna i kako god materijalno moćna bila. Samo Crkva koja istinski puni dušu čovekoljubljem, prava je Hristova Crkva. A to je Crkva žrtava i Jasenovca, i Jadovna, i Krajine, i Kosova i Metohije, i Mathauzena i Aušvica... Crkva svake nevino postradale žrtve krvnikove.

Izvesno je da će se globalizacija čovečanstva, zato pto je samo metafora (bez obzira što su mnogi kroz istoriju poubijani zbog raznih metafora), kao i ona iz 1930-ih pod kancelarom Rajha, završiti GROBALIZACIJOM čovečanstva.

Jedina "globalizacija" meni prihvatljiva, moja je vera, koja svoj beksraj ima u kosmičkim prostorima. Jedino je to "globalno", ta moja vera u čovekoljublje, u Boga kojim je to takvim ustanovljeno da mu svojim nastojanjima težimo.
"Evo, ja ću ih sabrati iz svijeh zemalja u koje ih razagnah u gnjevu svom i u jarosti svojoj i u velikoj ljutini, i dovešću ih opet na ovo mjesto i učiniti da nastavaju bez straha" (Jer. 32, 37).
I to će biti.
U mojoj zemlji, sa jedinim mojim narodom.
Sa svima koji slede put Gospodnji.
Sveštenstvo Crkve Gospodove svesno je posla da puti tamo.

Sveštenstvo zna kako se u kojoj crkvi služi. Pravo sveštenstvo i ne brine o našoj "nacionalnosti" jer ni oni koje je poslao da Njegovu reč šire nisu znali, nijedan, jezike onih kojima su išli da se obrate. Ali Duhu Svetom sve je moguće, kao što i svetina sebi svašta dopušta, pa i da ko otud prigovori podsmešljivo na ove moje rečima: "Naktio se vina".
Neka bude.
Ipak, ako ja i nisam, Duh Sveti jeste govorio sa usana apostola, jezicima kojima govoriše Galilejci.