Пише: Протонамесник Обрад Филиповић
Богонадахнуте речи владике Петра Другог Петровића Његоша непрестана су инспирација и опомена свима нама који се злопатимо радећи на њиви Господњој. У једној реченици Владика је ставио у перспективу цео наш живот, наш труд и будуће наше дело. Као свештеник и духовник, радећи на својој парохији, заједно са повереном ми паством, покушавам да у трпљењу носим Крст Христов. Носити крст опстанка, овде у расејању, непрестана је борба и труд. То је борба уа очување нашег српског православног идентитета у "обећаној земљи" канадској.
Мој први сусрет са особом која је одбацила овај крст био је 2000. године, исте оне у којој сам и дошао на парохију у Калгари. Светећи водицу у центру града, наишао сам пред једном зградом на младића мојих година. Чувши српски језик на којем сам се обратио парохијанима да ми отворе врата, запитао ме је који је то језик. На мој одговор, рекао је, на енглеском, да је и он Србин. Питање које је уследило мало ме изненадило. Наиме, младић је упитао: "Шта си ти?" "Српски свештеник", одговорио сам нудећи му своју визит картицу. "Нема потребе", брзо је одговорио. "Ја сам своју веру нашао на интернету и са њом сам задовољан". Пошто сам успео да се приберем од тренутног шока, а мислећи да нисам добро разумео, упитао сам: "Како је то могуће?" (У то време нисам био упознат са тим да се на инернету могу наћи и разне "цркве") Објаснио ми је да је његов отац Србин, а мајка Канађанка, и да ниједно не верује у Бога. Никада га у цркву нису водили вити васпитавали у духовности. Он је, каже, сам имао потребу за вером и није имао никог да га упути, па је нашао некаву секту на интернету. Тако је завршио наш разговор а ја остао шокиран, могу рећи до дана данашњег.
Мислећи о овом случају, касније сам увидео да заиста душа човекова непрестано тражи Господа, по речи псалмопевца Давида: "Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја" (Пс. 63, 1). Нажалост, у овом случају, изгубљена душа је залутатала, уловљена од духовног вука, у странпутицу секте и безнађа. Ипак, увидео сам да је младић, без обзира на безбожност својих родитеља, пошао сам да тражи Господа.
Кроз свој даљи рад срео сам се много пута са сличним примерима. Неко је, услед своје духовне празнине, отишао у Јеховине сведоке или неку другу секту. Други је, услед недостатка свести о свом националном пореклу, потпуно изгубио сваки додир са својом нацијом постајући Канађанин по определењу и удаљавајуђи се тако и сам од себе. Трећи је, покушавајући у почетку да се избори, одустао усред мноштва обавеза којима је придао више важности неголи свом идентитету и својој вери. И тако редом, као у оној јеванђељској причи о сејачу и семену: многа се зрна узалуд расипају и не дају никаквог плода. Наша Црква губи многе душе, а нација људе на које би могла да се ослони, поготово у тешком времену и приликама у којим се налази васколики српски народ.
Међутим, нису сви одустали нити пропали. Ето овде, у нашој малој заједници у Калгарију, многи се још увек боре и у смирености носе Крст Господњи. На првом месту, бори се наша Света Црква за своју духовну децу. Већ деценијама она постоји на просторима широке Канаде и њени чланови не одустају у настојању да очувају нашу веру, културу и националну свест. Наш Епископ са својим свештенством непрестано води рат са духовима поднебесја и злопати се да право управља речју истине Господње. И у времену прогона и отпадништва, Бог подиже људе, не само свештена лица већ и неке међу парохијанима, да устану, узму крст свој и ходе за Господом. Многи пак, видећи дела њихова, прослављају Господа. И ево, наша Света Црква из године у годину, из деценије у деценију, расте и јача у сваком погледу. Посленици на њиви Божијој раде да изведу пред Господа "славну Цркву која нема мрље ни боре, или томе слично, него да буде света и непорочна" (Еф. 5, 27).
Осим Цркве, ваља истаћи и друге организације у којима наши Срби, зближени једни с другима (можда и више него што су тога свесни а у оквиру својих могућности), раде на очувању свега што је српско. Наше црквене школе постоје у Канади деценијама, деца се уче вери и култури а понајвише српском језику и писму Ћириловом. Неизмеран је труд родитеља и учитеља, али, верујте, још већа корист деци од њиховог труда.
Како овде не поменути многобројна кола српских сестара? Наше сестре Српкиње неуморно раде и с неограниченом љубављу, носећи свој крст, труде се да допринесу успеху наше Цркве, а самим тим и успеху сваког од нас појединачно. Велики је број цркава, као што је и наша овде, у Калгарију, у којима су кола српских сестара оснивана пре саме црквено-школске општине. Сестре су својим средствима и трудом доприносиле зачетку црквеног живота у многим колонијама. И још је много људи и организација који следују речима апостола Павла: "Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах" (2. Тим. 4, 7). Веру имају и надају се у љубави награди Божијој.
Свима, дакле, онима, који још увек нису одустали, посвећујем овај текст, поносан на њихово крстоносје, као њихов сатрудбеник и служитељ. Нека им Господ свемогући подари снаге да истрају у свом крстоносном труду, јер награда је боља будућност наше деце, боља будућност Срба и Србије, а на крају и наследство у Царству Небеском. Амин.
