Piše: Protonamesnik Obrad Filipović

Bogonadahnute reči vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša neprestana su inspiracija i opomena svima nama koji se zlopatimo radeći na njivi Gospodnjoj. U jednoj rečenici Vladika je stavio u perspektivu ceo naš život, naš trud i buduće naše delo. Kao sveštenik i duhovnik, radeći na svojoj parohiji, zajedno sa poverenom mi pastvom, pokušavam da u trpljenju nosim Krst Hristov. Nositi krst opstanka, ovde u rasejanju, neprestana je borba i trud. To je borba ua očuvanje našeg srpskog pravoslavnog identiteta u "obećanoj zemlji" kanadskoj.

Moj prvi susret sa osobom koja je odbacila ovaj krst bio je 2000. godine, iste one u kojoj sam i došao na parohiju u Kalgari. Sveteći vodicu u centru grada, naišao sam pred jednom zgradom na mladića mojih godina. Čuvši srpski jezik na kojem sam se obratio parohijanima da mi otvore vrata, zapitao me je koji je to jezik. Na moj odgovor, rekao je, na engleskom, da je i on Srbin. Pitanje koje je usledilo malo me iznenadilo. Naime, mladić je upitao: "Šta si ti?" "Srpski sveštenik", odgovorio sam nudeći mu svoju vizit karticu. "Nema potrebe", brzo je odgovorio. "Ja sam svoju veru našao na internetu i sa njom sam zadovoljan". Pošto sam uspeo da se priberem od trenutnog šoka, a misleći da nisam dobro razumeo, upitao sam: "Kako je to moguće?" (U to vreme nisam bio upoznat sa tim da se na inernetu mogu naći i razne "crkve") Objasnio mi je da je njegov otac Srbin, a majka Kanađanka, i da nijedno ne veruje u Boga. Nikada ga u crkvu nisu vodili viti vaspitavali u duhovnosti. On je, kaže, sam imao potrebu za verom i nije imao nikog da ga uputi, pa je našao nekavu sektu na internetu. Tako je završio naš razgovor a ja ostao šokiran, mogu reći do dana današnjeg.

Misleći o ovom slučaju, kasnije sam uvideo da zaista duša čovekova neprestano traži Gospoda, po reči psalmopevca Davida: "Bože! Ti si Bog moj, k Tebi ranim, žedna je Tebe duša moja" (Ps. 63, 1). Nažalost, u ovom slučaju, izgubljena duša je zalutatala, ulovljena od duhovnog vuka, u stranputicu sekte i beznađa. Ipak, uvideo sam da je mladić, bez obzira na bezbožnost svojih roditelja, pošao sam da traži Gospoda.

Kroz svoj dalji rad sreo sam se mnogo puta sa sličnim primerima. Neko je, usled svoje duhovne praznine, otišao u Jehovine svedoke ili neku drugu sektu. Drugi je, usled nedostatka svesti o svom nacionalnom poreklu, potpuno izgubio svaki dodir sa svojom nacijom postajući Kanađanin po opredelenju i udaljavajuđi se tako i sam od sebe. Treći je, pokušavajući u početku da se izbori, odustao usred mnoštva obaveza kojima je pridao više važnosti negoli svom identitetu i svojoj veri. I tako redom, kao u onoj jevanđeljskoj priči o sejaču i semenu: mnoga se zrna uzalud rasipaju i ne daju nikakvog ploda. Naša Crkva gubi mnoge duše, a nacija ljude na koje bi mogla da se osloni, pogotovo u teškom vremenu i prilikama u kojim se nalazi vaskoliki srpski narod.

Međutim, nisu svi odustali niti propali. Eto ovde, u našoj maloj zajednici u Kalgariju, mnogi se još uvek bore i u smirenosti nose Krst Gospodnji. Na prvom mestu, bori se naša Sveta Crkva za svoju duhovnu decu. Već decenijama ona postoji na prostorima široke Kanade i njeni članovi ne odustaju u nastojanju da očuvaju našu veru, kulturu i nacionalnu svest. Naš Episkop sa svojim sveštenstvom neprestano vodi rat sa duhovima podnebesja i zlopati se da pravo upravlja rečju istine Gospodnje. I u vremenu progona i otpadništva, Bog podiže ljude, ne samo sveštena lica već i neke među parohijanima, da ustanu, uzmu krst svoj i hode za Gospodom. Mnogi pak, videći dela njihova, proslavljaju Gospoda. I evo, naša Sveta Crkva iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, raste i jača u svakom pogledu. Poslenici na njivi Božijoj rade da izvedu pred Gospoda "slavnu Crkvu koja nema mrlje ni bore, ili tome slično, nego da bude sveta i neporočna" (Ef. 5, 27).

Osim Crkve, valja istaći i druge organizacije u kojima naši Srbi, zbliženi jedni s drugima (možda i više nego što su toga svesni a u okviru svojih mogućnosti), rade na očuvanju svega što je srpsko. Naše crkvene škole postoje u Kanadi decenijama, deca se uče veri i kulturi a ponajviše srpskom jeziku i pismu Ćirilovom. Neizmeran je trud roditelja i učitelja, ali, verujte, još veća korist deci od njihovog truda.

Kako ovde ne pomenuti mnogobrojna kola srpskih sestara? Naše sestre Srpkinje neumorno rade i s neograničenom ljubavlju, noseći svoj krst, trude se da doprinesu uspehu naše Crkve, a samim tim i uspehu svakog od nas pojedinačno. Veliki je broj crkava, kao što je i naša ovde, u Kalgariju, u kojima su kola srpskih sestara osnivana pre same crkveno-školske opštine. Sestre su svojim sredstvima i trudom doprinosile začetku crkvenog života u mnogim kolonijama. I još je mnogo ljudi i organizacija koji sleduju rečima apostola Pavla: "Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah" (2. Tim. 4, 7). Veru imaju i nadaju se u ljubavi nagradi Božijoj.

Svima, dakle, onima, koji još uvek nisu odustali, posvećujem ovaj tekst, ponosan na njihovo krstonosje, kao njihov satrudbenik i služitelj. Neka im Gospod svemogući podari snage da istraju u svom krstonosnom trudu, jer nagrada je bolja budućnost naše dece, bolja budućnost Srba i Srbije, a na kraju i nasledstvo u Carstvu Nebeskom. Amin.