Пише: Јереј Милош Пурић
Када данас нашем обичном човеку поменете пост, прво што му падне на ум јесте ускраћивање у јелу и пићу. Он под тим углавном подразумева да су му дозвољена јела која нису мрсна, и сматра да је тиме задовољена сва суштина. Међутим, то није сврха и циљ поста. Да бисмо то боље разумели, покушаћемо најпре да одговоримо на питање: шта је то пост?
Ретке су установе које су толико стављане под знак питања као пост, један од најстаријих обичаја људског друштва и човекове заједнице. Ко је имало читао и изучавао историју религије, видеће да је пост, на овај или онај начин, присутан готово у свим дохришћанским и послехришћанским религијама. Парадоксално, пост је присутан и у неким друштвима и заједницама који себе изричито декларишу атеистичким или пак демонским (као нпр. секта "Црна ружа" чији припадници практикују "пост" у част Луцифера!). Тиме се потврђује давна истина да је човек као пневма-психо-соматско (духовно-душевно-телесно) биће (Римљ. 8, 13) у суштини хомо религиосис, верујуће биће, и да га кроз сву историју, од настанка до данас, прати оно што ми називамо постом. Овде нећемо опширније говорити о томе, јер нам то задата тема и простор не дозвољавају, већ ћемо покушати да у најкраћим цртама прозборимо о нашем хришћанском посту као најстаријој Божанској установи.
Прва Божија заповест :"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: с њега не једи; јер у који дан окусиш умријећеш" (Постање, 2, 16-17), била је заповест поста. Нажалост, човек се оглушио о њу, и то је извор свег његовог трагизма који траје до данашњих дана. Најпре се разболева од три највеће болести: од греха, ђавола и смрти. Сви каснији људски падови, све људске несреће, све тегобе, патње и муке, са собом носе у основи тај преступ. Оне су трајна последица човековог изгнања из Раја. Но иако изгнан, човек никад није остао препуштен сам себи, без Божије љубави. Чак и тада, упркос највећем грехопаду и непослушању, Бог Љубави даје му лек поста да се лечи од својих болести. То је јасно наглашено у Старом завјету, код пророка Мојсија, пророка Илије, других пророка, судија и царева.
Међутим, такав пост није био савршен јер је имао само једну, јуридичку димензију, и био је "привремено светило онима који ходе у тами". Такав лек човеку није давао трајно излечење од његових болести тј. од смрти. Није му, заправао, давао бесмртност! Тек доласком у свет Господа Исуса Христа телом, пост добија свој други, васпитни, просветни, образовни и, што је најважније, спасоносни (читај: бесмртни) смисао. Због тога Црква и прописује пост у одређене дане и време, за сву своју верну децу свих покољења и узраста.
Чему нас учи пост? На првом месту, он нас учи смирењу. Смирењем човек стиче сазнање да за њега спасење једино лежи у Богу. О томе говори Св. Јован Лествичник из 6. века: "Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола".
Ово је најбољи одговор оним нашим Србима који стално налазе некакве изговоре због чега не посте, а од којих је најчешћи: "Грех не улази на уста него из уста". Тачно, али да би грех што мање излазио из уста, ти "мучи стомак па ћеш и уста затворити" (Св. Силуан Атонски). Због тога је телесни пост неопходно средство да би човек могао духовно постити. Стога је погрешно и сасвим неправославно учење неких нових "духовника" који своју (а и туђу) паству уче (најчешће преко интернета, на разним "православним" форумима и сајтовима, типично протестантског духа) да телесни пост није неопходан. Напротив, телесни пост је одскочна даска за духовни пост, који, укомпонован са одсуством злих жеља, мисли и дела, и са молитвом, представља "крила којима човек лети к Богу". Овакво тројство је заправо хришћански пост! Тако схваћен пост је вишеструко користан, како за душу тако и за тело. Као што особе које посте имају мањи ризик од обољења од неке љуте и тешке телесне болести тако и душе њихове имају мањи ризик да оду у "огањ вечни" (Мт. 25, 41). Као што је тело здравије и дужег века уколико пости, тако и душа која пости, облагодаћена Животворним Телом и Крвљу Христовом, постаје бесмртна по благодати. А бесмртност и спасење душе крајњи је циљ и сврха поста! Другог циља не може и не сме бити, па и када се ради о особама женског пола, које "посте" да би чувале своју спољашну лепоту и "линију".
Тако смо дошли до закључка да сви требају да посте зарад бесмртности.
Због чега треба деца да посте?
Пост чува децу. Он уцеломудрује њихове младе душе и помисли. Он чини да деца, поштујући Оца небеског, поштују и своје земаљске родитеље. Поштујући анђеле и светитеље Божије, а њих најмлађи углавном доживљавају и сликају антропомфорно, тј.као људе, деца ће научити да воле све ближње око себе. Постећи, деца ће од малена бити задојена "млеком" којим ће се касније напајати целог свог живота. Пост је деци најбољи васпитач, као што је и одраслима пост "васпитач за Христа". Да је то тачно, најбоље сведочи мудрост наших предака, стара вековима, која каже: "Што колевка заљуља, мотика закопа".
Због чега треба омладина да пости?
Из мноштва разлога! Навешћемо само оне најважније. Прво, време у којем живи данашња омладина време је техничке и индустријске цивилизације. Таква цивилизација или "неw аге" прети да све преведе у једну кретенску једнообразност. Свет и млади човек се све више сусрећу са чињеницом да пред њима постоји опасност да буду претворени у некакве безумне зомбије и индивидуе са којима ће моћи лако да се манипулише и извлачи нечасна корист. Парола таквог начина живота спевана је и у неким нашим "народним" песмама које поручују: "Узми све што ти живот пружа, данас си цвет сутра увела ружа"! Такав безбожни хедонизам, стран Православљу, нашу младеж води не у земљу љубави и благостања како им се лажно обећава, већ у жемљу недођију". Плодови такве идеологије видљиви су на сваком кораку, и у Канади у којој живимо и у нашој Отаџбини, и манифестују се: у све већем броју наркомана међу младима, у све већем броју самоубистава, абортуса (у Србији је прошле године извршено преко 300.000!), у разврату и блуду у коме се на најцрњи начин прља чистота и светиња тела од Бога дана...
И на крају, због чега треба Срби да посте?
Треба да посте да би повратили изгубљени благослов Божији. Неко ће нам можда замерити због превише озбиљних речи, али зар нам се не чини свима данас да је то тако? Зар се не питамо, сви понаособ, због чега нам се оволика страдања и искушења дешавају, ево већ 15 година? Ми смо народ који се у једном одређеном историјском тренутку одрекао Христа, који Га је поново разапео, и који и дан-данас тако чини.
Ниједан народ се у новијој историји није тако наругао Њему, Творцу неба и земље, као српски народ. Једини смо народ који има обичај да псује Бога. Једнини смо народ који се стиди својих светиња и својих предака. Данас је у српским земљама (а и овде код нас, у Канади) популаран само онај "демо(но)крата" који пљује по сопственој земљи, народу, сопственој Цркви, култури...
Због свега тога "Бог се драги на Србе разљути", па ево, из године у годину, губимо по једну вековну територију на којима смо од памтивека почивали. И данас над главама свих Срба виси мач пилатовске правде, који хоће да нам из наше душе истргне најсветије српску земљу, Косово и Метохију. Хоће да нам узму идентитет, да не постојимо више. А то све нам се дешава ни због чега другог него због тога што, по речима нашег Свјатјејшег Патријарха Павла, "више нисмо достојни светиње коју нам је Бог дао". Нисмо, јер нисмо знали да је поштујемо и волимо онако како то оне заслужују. Е због тога Срби данас треба да посте! Сви до једнога!
На самом крају, подвукао бих следеће: као народу, као друштву, као појединцима, нема нам никакве могућности за економски, национални, политички и сваки други препород, уколико се најпре морално и духовно не препородимо.Такав препород почиње од покајања а затим и поста, који нам је неопходан уколико желимо да поново придобијемо Благослов Божији. А да је то тако, сведочи нам наш Господ Исус Христос: "Овај род се изгони само постом и молитвом....", јер њим се и душа и тело, и поједници и народи, припремају да постану храм Духа Светога.
