Пише: Бранко Брђанин

КАНАДА ЗА ПОНИЈЕТИ

Између сјајних стаклених политура и челичних конструкција, бљештавила и луксуза врлудају људске "прилике" обложене картонским кутијама на којима пише: "И ам хунгрy". На десетак метара удаљености велика табла са лото-добитком од 4 милиона долара и неки бизимени бескућник, који дословно живи на асвалту. "Шта се сања, а шта се догађа".

Торонто одлаже смеће у Мичигену (САД); "мичигенци" су дали најјефтинију понуду и сада свакога јутра хиљаде камиона одвозе торонтско смеће у Америку. (Иначе, Канађани су највећи "произвођачи" смећа по глави становника на свијету; још једно невесело прво свјетско мјесто, које су освојили грађани земље јаворовог листа!) Сваки љубитељ животиња мора да купи љубимачки измет руком у пластичну кесу. Ко не слуша грдно га оглобе. Зато постоје професионални шетачи паса, на поводцу вуку по пет-шест џукаца разних раса и купе ли купе... За лову, брате, све; лову ни за шта, веле ови нови "кероводци". И њихова девиза је, ваљда: Еверyбодy неедс монеy. Тхат'с wхy ит ис цаллед монеy. (Свима треба новац. Зато се и зове новац!) Да, како вели већ легендарни кум Димитрије: Wхат'с тхе поинт то ливе лонгер, иф И'м гоинг то феел мисерабле. (Зашто да живим дуже, ако ћу се осјећати биједно?)

Насеље око Марли-авеније наши у шали зову Српска Црња: ту живе само Срби и Црнци, кажу. И не знам да ли се хвале тиме или се жале. Овдје и онако ништа не знам. Јер, ништа није онако како изгледа да јесте: несрећни људи се труде да изгледају као да су испунили све своје жеље, а срећни знају да је циљ њиховог пута да пронађу пут до свог циља! Имигранти у Канади не могу да изгубе само једну ствар: свој акценат... А на гробљу Моунт Плеасант ("Планина задовољства") канадски Топаловићи-маратонци рекламирају своје "услуге": Рест ассуред. Wе хаве спаце. (Спавајте мирно. Имамо мјеста!)

У старом крају стручњаци, наши високообразовани возе у Канади туђе кршеве и достављају (разносе!) пице за бакшиш и ситне паре. Зар се зато, да би били робови, преврнуше томови учених књига, прогутавши ријечи, погледом питам. А знам одговор: шта друго да ради човјек чија је лична граница стварна граница његовог језика? Једино у границама свога језика можемо да будемо оно што јесмо. А ако нисмо то што јесмо и за шта смо створени, да ли смо уопште и живи, или смо само одраз нас могућих, одбљесак? Одјек...

Кажу да Канада лежи на водама ХОМЕС-а: Хјурон-Онтарио-Мичиген-Ири-Супериорч као што је бивша Југа граничила са "бригама": Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Аустрија, Мађарска, Албанија! Гладни галебови-сметљари, "летећи пацови". Криче. Узалуд. У водама Онтарио-језера рибе нема. Али, има, можда, смећа... У језеру канадске патке, готово "свете животиње", заштитни знак Канаде. Иначе, ружне, скоро наказне. Гегају се и кад пливају. (Виђао сам их и на ауто-путу како пјешице покушавају да пређу цесту!) А има их много више него Индијанаца, старосједилаца Канаде. (Скоро успут кажу ми да је на индијанском језику "Срб" непокорен човјек; па ти види ко је ко и шта је шта!)

Засреће нас неки одрпанац и проси: ја сам вијетнамски ветеран, каже. Биједниче, вели Кум, ја сам ветеран из Босне! "Ох, човјече, брате", са дивљењем одврати "Вијетнамац" и остаде за нама, гледајући нас са сапатничким поштовањем... А мало даље велика плава табла са 4 милиона долара: наравно, лото-обећање. Мито, и то је Америка, велим и скоро нагазим на човјека који буквално живи на улици, замотан у гомилу крпа: поред узглавља на плочнику му је кувало, торба са одјећом, храна.

Поред свих чари и атракција, монтажа и демонтажа, ипак, некако се најбоље наш човјек осјећа у Дестилерији: мале пивнице са домаћим пивом, европске архитектуре од прије педесет-сто година, циглене троспратне зграде са дрвеним канатима: унутра се осјећаш скоро као код куће, а пиво је одлично. (Лондон Портер, Килкеннy, Рицард'с Ред. Мучим се да тачно запишем називе. То кад је у енглеском к заиста к, а кад је ц заиста ц, не зна ни сами Вилијем Шекспир, каже иначе ћутљиви Дејан. Њему треба вјеровати. Он Канађанима продаје њихову памет: "разваљује" компјутере). Посебно миприја што пиво служе у великим залеђеним чашама. Чиста перверзија хедонизма!

Зна бити и лијепо, овдје, код нас, у Канади, аутосаркастично проциједи Кум, нагињући из великог врча у коме служе пиво (1,4 литра отприлике). Граните Бреwерy Торонто-Халифаx је прича за себе: пиво са медом, бифтек са шкампима, слатки кромпир, поврће... и све без хљеба! Спасио ме је конобар из Бангладеша: И у мојој земљи се још увије једе хљеб, вели, уз осмијех разумијевања. Какви сте, бре, ни (за) леба немате, шалим се на рачун мојих домаћина и тонем, полагано у ноћ. Пада тама, пада киша, падају и шале, али и опори тонови. Сви падамо и све пада!

Имигрантска туга је преголема... О, зар се и то може... Може, безбели, јер смо ваљда зато и пролетјели довде...