Још један судбоносни Видовдан долази нам. Ове године, као никада до сада, са стрепњом и зебњом шта ће нам са "Српским Јерусалимом" бити. Зато су све очи и сви напори, сада, као никада, упрти на судбоносно поље Косово, да видимо "ко је вјера а ко невјера". Можда боље и правилније, да се окренемо себи и да кроз себе сагледамо шта нам је то Бог замјерио, а онда ми другима, да нам се отима Косово и Метохија, српска област на којој су изникле најчешће засађене православне богомоље. Некад их је било 1100, свједоче историчари. Зато се и сјећамо пјесника који нас опомиње на наше претке, оне који су знали "стати и опстати и на страшном мјесту постојати", а све зарад очувања светиња и аманета.

Па да видимо гдје смо онда ту. Да ли то ми остасмо на вјековним темељима вјере и аманета и да ли нам је заиста стало до Косова? Сјетимо се како је почело: Нећемо стално каиновски бацати кривицу на другога, већ пођимо од себе самих. Нисмо ли одлазили са Косова и Метохије и кад нисмо морали? Нисмо ли продавали земљу Шиптарима и другима, само да се дограбимо неког града, па макар Краљева, Крушевца, Ниша, а појанприје Београда? Шта ће нам бити са Косовом: са светињама и гробовима тамо, нису тада многи размишљали.

Видовданско опредјељење "за Царство небеско" смо замијенили за овоземаљско. Празновали смо и пикниковали на те дане, а да се понекада ни ријечи о "Честитом Кнезу" није прозборило. А шта да кажемо тек како се тих дана држало поста и молитве? А знамо - и пјесме и историја нам свједоче - да је Честити Кнез, пошавши да ослободи (сачува) Косово, причестио војску у цркви Самодрежи. А ми дођемо данас на "нова Косова" и ту се изнаједамо, напијемо, извријеђамо и понекада и побијемо (некоме и глава прсне?). А онда запјевамо "Српска се труба с Косова чује..."! Јадна нам труба и јадни нам такви празници и празновање. Нису нас ни Свети Кнез ни Црква учили тако да славимо.

Пост, молитва и покајање - то су путокази који ће нам означити повратак Косову. Очување црквеног учења и старих обичаја, светих огњишта и светих храмова и манастира у којима се и данас "поје Литурђија", једини су начин да сачувамо оно што нам преци у аманет оставише. Да се Бога више сјећамо у молитви а мање у клетви, а никако у псовци. Да знамо шта кроз Космет хоћемо а не шта нећемо, и да кажемо како ћемо (да се жртвујемо), шта Косову ми дајемо, а не како и шта не дамо. Лако је говорити 'ми не дамо Косово', као да нас неко пита. Најпре тражите Косово од Бога, па тек од људи: "Најприје тражите Царства небескога и правде Његове, а друго ће вам се све додати". Тиме бих и завршио и упутио молитве Светом Кнезу, и осталима светим у Господу, да нас духовно ојачају како бисмо остали у вјери Отаца. А кроз вјеру и традицију сачуваћемо и све оно што су нам они, светитељи, у аманет предали.