Пише: Бранко Брђанин Бајовић

По свједочењу натурализованог српског "Канађанина" рођеног у Сарајеву 1960, тринаестогодишња дјевојчица (одавно већ никотински "овисник"), најмлађа од три кћерке његове канадске комшинице-самохране мајке, сједећи на трему изнајмљење кућице, пита: "Гдје то идете?" "У Монтреал, петсто километара на сјевер", гласи одговор. "Баш кул... Отићи ћу и ја, једном, у Торонто!" А тај Торонто је само 91 километар од Киченера, мјеста у коме живи од рођења. "Сумњам да је и до сада отишла", резигнирано вели канадски Сарајлија...

Канада је друга земља по површини територије (послије Русије, ипак!), а колико има становника, питао сам 1994. Кума који се спремао у "емиграцију". 25 милиона, вели смрачени Кум (као да је постао Волођин облак у панталонама). Да је тамо добро, имала би 250 милиона, као Русија или Америка, пецкам га. И не знајући да ћу тринаест година касније и сам кренути стазом слонова. Додуше "туристички". Ама, никад се не зна... Ми смо, заиста, успјели; сада имамо Западну Европу на својим источним границама... Жалосна колико и увесељавајућа је анегдота о томе како је неки наш запалио цигарету у кафани на чијим улазним вратима је видио натпис Smoke-free, мислећи да је унутра шлободно пушење".У Канади ти не дају да пушиш унутра, а да пијеш напољу, језовито афористички дефинише земљу "ослобођену од дуванског дима" Пријатељ. Велика земља, чудни људи, додаје. И присјећа се мудрости неког нашег земљака, емигранта из давних времена: Ови једу у шуми, а врше нужду у кући...

Све је у овој земљи велико, далеко и неразумљиво... почињем да схваћам шта ми је, заиста - као по Вуку - "мислио док је говорио" Пријатељ... А онда отпоче визуелно упознавање Торонта, кроз прозоре кола у покрету, "блиц", право амерички: "И најдуже путовање мора да отпочне првим кораком", помислих, па дубоко удахнух; зажмирих и закорачих на плочник. Одакле год погледаш Торонто, види се Си-Ен торањ, највиша грађевина Канаде, зуји ми у ушима. Прогледам: заиста се види... највиша грађевина која самостално стоји на цијелом свијету! Ту се буквално лебди и виси над скоро 400 метара дубоким понором људског мравињака... Тога осјећаја лебдења и мучнине нисам се отресао све док не додирнусмо наше тло, у повратку у Отаџбину. Као да је све "оно" и био само један сан: заиста, отићи ћу и ја, једном, у то... Торонто! Canadian fast-food: Канађанин бјежи од гладног међеда. "Лонац за топљење" у коме се догријавањем жабе живе насмрт скувају, а да ни не сконтају да им је дошао час умрли

Торонто је истински лонац за топљење. Свега. Посебно људског "материјала". (У јеврејским квартовима имају sabat-liftove, који раде само суботом, и сами се од себе, унапријед програмирано, заустављају на сваком спрату, да ортодоксни припадници изабраног народа не морају ни дугме притискати, како се не би огријешили о свети дан). Срби остају досљедни себи: свако за себе-свако себи; разбашкарили се Канадом: башка ту-башка тамо. (Иде Србин канадском шумом и наиђе на огроман камен насред пута. На камену натпис: Брате, ако си Србин, склони овај тешки камен, биће ми лакше. [та ће-куд ће, човјек склони камен сав у зноју лица свога, а доље угледа други натпис: Ако си прави Србин, врати камен да преваримо још некога!)

Већина "усељеника" никад не научи енглески, али обавезно положе испит из "канађанства". Рођени Канађани их - помало презриво - зову "broken english people", у преводу "народ скршеног енглеског". С правом. Један наш камионџија је на питање Цариника: "Are you empty?" (Дословно: да ли сте празни?) одговорио: Yes, иако је возио пун камион. Послије је објашњавао да су његови иницијали (е)М. Т(и)! Други је у школи за имигранте фразу Rush hour Underground ("Гужва у подземној жељезници") "превео" као Руске хорде у подземљу, пошто је једино разумио трећу ријеч!

Опстанак нашег свијета у Канади сликовито илуструју двије метафоричне "причице" из животињског царства: мајмуни се лове тако што гурнете облутак у рупу на дрвету, па мајмун завуче руку у дупљу и шчепа крупан камен - обујмљен шаком већи је од процјепа, те мајмун не може никако да извуче руку напоље. Трза и цима, али драгоцијени камен не пушта. Тако и наши, шчепали су некакав камичак имовине и не пуштају. Док их коначно не улове... А ако убаците жабу у лонац вреле воде она, наравно, искочи. Али ако је ставите у хладну воду коју лагано догријевате, жаба се постепено привикава, док се жива насмрт не скува!

Овдје је мени добро само на годишњем одмору и за викенд. Све остало је ружно, вели Кум. А на питање да ли бих и ја могао да живим у Канади одговорам: "Можда". Али, само ако не бих морао да будем запослен! Туђина је туга, иако туга није (само) туђина...

СРПСКИ МАНАСТИР У ИНДИЈАНСКОМ РЕЗЕРВАТУ

Насред покрајине Онтарио налази се српски манастир Светог Преображења. Трудом и залагањем Његовог Преосвештенства Епископа Српске православне цркве Епархије канадске, Господина Георгија (Семберац, иначе!), уз помоћ добротвора купљено је 20 хектара Канаде, и изграђена је Црква и велика зграда Конака која је уједно и резиденција Епископа и сједиште Епархије. За све велике празнике и на Светим Литургијама црква је пуна нашег свијета (иако је око сат вожње аутопутем "испод" Торонта). Простор одише топлином која "извире" из духовног огњишта и још се једном потврђује колико је свако тијело пропадљиво, а да је само Дух вјечан. Манастир је знак српског трајања и у страном окружењу (понекад и "непријатељском"): ТО је српска земља! А и у туђини, "гдје брата нема и гдје свога није", опет је нама Отаџбина наша...

Смјештен у подручју који захвата регија од 468 хектара Халтонског националног парка са Гранд Ривер-ријеком и језером Крофорд, српски Манастир се налази насупрот реконструисаног старосједилачког села: трагови двије древне цивилизације - индијанске (Ирокези) и европске (Срби)- које су "покорили" Американци! Около села усправно побијено голо коље, унутра ногама модерних туриста утабане стазе, пусте и празне дрвене бараке (помало налик на логорске), пластичне рибе које се шуше" на дрвеним сохама, отужни вјештачки мирис штављене коже и тужбаличка музика са скривених звучника која аветињски одјекује пустом насеобином... Утуљено огњиште... Туробности призора доприноси осјећај даљине а "познатости"; савремена носталгија која навлачи тмурне мисли: колико ли ће још времена проћи да се исто овако "реконструишу" некадашња вјековна српска села, на Косову и Метохији, у Книнској Крајини, на Банији, у Херцеговини... Од Индијанаца су претекли само још сувенири: мокасине од њежне јелењске коже (60 долара пар), торбице са перлицама, метални обручи... Да ли ће од Срба претећи гусле, шајкаче, опанци? Јелек, или лелек? Антерија или артерија ? Отпатци ил' опанци...

Било како било (оно са Србима и њиховим селима - па и нашом будућношћу, наравно - није канадски проблем; имају их и без нас и прековише!) Канада је истински (законски) "мултикултурна" земља. Најгоре што можеш учинити неком (обојеном) Канађанину је да га "погрдно расистички ословиш". (За такав "прекршај" се плаћају велике казне и робија, чак!) Лијепо, нема шта. И корисно... Само ваља имати на уму анти-расистичку причицу о неком авиону који је, преоптерећен, почео да пада, па пилот одлучио да избацује путнике по абецедном реду, праведно, наравно. "Почећемо од А. Нека се прво јаве Афро-американци", каже Пилот (употребљавајући званични назив за Црнце, иначе у уобичајеном расистичком шленгу" Ниггерс). И, пође неки млади "Афро-американац" да се жртвује. "Сједи доље, ми смо Ниггерс, каже му отац, "ми смо тек под словом Н"!

И тако, српска Канада "бјежи" од гладног међеда будући идеалан "фаст фуд"-оброк; помало са мајмунском шаком у рупи на дрвету, помало као она жаба у лонцу за топљење који се полагано све више загријава. Српски манастир се уздиже у сред Канаде, али се са тог узвишења јасније и боље може видјети и индијанска прошлост или садашњост. Да ли је то и поглед у будућност, резигнирано се вајкам док и склопљених капака слутим да се Си-Ен торањ у Торонту-Мјесту на којем дрвеће стоји у води, види са сваке таче ове велике земље...

(У наредном броју: Канада за понијети)