Пише: Милорад ТЕЛЕБАК (Из бесједе у Манастиру Милтону, Источни петак 2007)

Преосвештени Владико, благословите. Желим да изразим захвалност што сте ме удостојили позивом да будем гост Ваше Епархије и учествујем у овако лијепим и корисним сретањима.

Задовољство је видјети да наши људи овдје нису усамљеници расути по хладној Канади, већ браћа по вјери и језику окупљена у топлом крилу своје Цркве. У туђини, а, опет, у својини. Јер, како недавно у Бањој Луци, на промоцији своје књиге, рече преосвештени Владика Георгије: "Сигурнијег крова и прибјежишта нема од цркве."

Судећи по богатој издавачкој дјелатности, у Епархији канадској се више ради на очувању националне свијести, српске традиције и језика него у епархијама у матици. (Истурени положај, ваљда, сам по себи рађа већу будност.) "Источник" и књига "Во времја ово", из њега источена, једна је од најбољих српских читанки, која треба да значајно допринесе - у времену овом и будућем - развијању националне свијести, чувању српске традиције и језика - свега онога што један народ чини народом.

Зато ми дозволите да овом приликом кажем нешто о српском језику данас. Укратко, у назнакама, и према оној народној: "Ради бисмо добре казат гласе, не можемо већ каконо јесте."

Познато је да нам осовина Ватикан - Беч - Берлин већ вијек-два ради о глави. Ударају на нашу вјеру, језик, територије. Развјерене, разнарођене и раздржављене, слуђују нас разним подвалама: југословенством, комунизмом...Побркали смо и основне рачунске радње: они нас одузимају, ми се дијелимо, а сабирање и множење смо већ заборавили. Скопље, Призрен, који су некада били срце српске државе, данас су, нажалост, ван Србије! (Као што је и Кијев ван Русије. А Србија и Русија - државе ван себе.)

Ни српски језик није могао имати бољу судбину. Јер, народ и језик су судбински повезани: заједно настају, заједно опстају и не постоје један без другога. Српски језик је данас - и одавно - на беспућу. Хрвати су својевремено прихватили Вуков, дакле српски, језик и њиме се ујединили (и културно, и државотворно), а ми се српским језиком - дијелимо! До тада су, напримјер, дубровачки књижевници знали о Хрватима једва нешто више него о Ескимима.

Супротно Марксовој теорији о одумирању државе, Југославија је била јединствен примјер размножавања држава и народа. У њу су ушла три народа, а изишло чак - шест. А држава још више! (Држава са толико буктиња у грбу морала је завршити у пламену - рече један афористичар.) Скупо нас је коштао тај "питонски загрљај".

Други су српски језик искористили за стварање сопствених "језика": хрватског, бошњачког (они га зову босанским, с циљем да му тај назив обезбиједи статус државног језика, који би, дакле, био и језик Срба - што је давни, пропали, Калајев план). Недавно се, ево, из српског језика испилио и "црногорски језик", а сутра ће, можда, и војвођански...(Све су то наравно политички клонирани језици, док је, лингвистички, ријеч о једном, српском језику.)

Српски језик је, дакле, вијек и по посртао тешким беспућем од српског језика до - српског језика. На крају је остао рашчеречен, понижен, одбачен. Уз то и запуштен, необрађен, нестандардизован, без модерне граматике и неопходних рјечника, јер се за вријеме језичког заједништва Срби нису смјели старати о своме језику; сваки такав покушај проглашаван је српским национализмом и хегемонизмом. Српски стандардни језик је, као ниједан други европски језик, несрећно располућен на два изговора (екавски и ијекавски) и са два писма (ћирилицом и латиницом). (Да је то добро, тако би било и код других, паметнијих и практичнијих народа!) А српски лингвисти су се сукобили и подијелили око покушаја да сви прихвате екавски изговор бар у јавној употреби језика.

Они, такође, не могу да се усагласе у томе које је основно писмо српског језика. Неке српске лингвисте нимало не забрињава чињеница да је у међународном информационом систему, још прије десет-петнаест година, укинута одредница "српски језик-латиница", тако да се све српске књиге ако се штампају латиницом, сврставају у - хрватски језик и културу!

Просто је несхватљиво како Срби олако напуштају своје национално писмо - ћирилицу, једно од најсавршенијих свјетских писама. (Њоме, како рече Вук, свако може научити да чита и пише од ручка до вечере.) На ћирилици су Срби више од осам вијекова стварали своју културу; с њом су ушли у историју, с њом би требало и да остану у њој. Живимо у заблуди да је ћирилица маргинално, регионално писмо, а она је, у ствари, свјетски алфабет: њоме пише више народа са више од стотину милиона становника. Коначно, није безначајно и то што се ћирилица прва винула у космос! Колико је ћирилица значајна за Српство, најбоље свједочи то што се она прва нашла на удару у свим смутним временима: 1914, 1941. и 1991. Наши дојучерашњи једнојезичници спалили су, у минулом рату, готово све ћириличке књиге, а оно што је тада преостало, сада бацају на сметљишта под изговором да су их напале књижне ваши! Зато Срби треба да пишу само ћирилицом - "од првог потписа до гробног натписа". У нашим школама, које деценијама уништавају силним реформама, нарочито од "шуварице", у коју је млади човјек морао да иде три године да би био оспособљен, нпр., за "обрезивача папака рогате стоке"! - српски језик (граматика и правопис) се не учи. Поготово се не учи у средњим школама, чак ни у гимназијама, тако да наши матуранти - како једном иронично примијети проф. Драгољуб Петровић - Вука Караџића знају само по - брковима! Зато имамо интелектуалце сумњиве писмености и несумњиве неписмености.

За разлику од оних који од српског језика праве своје "језике" уразличавањем од српског, додуше, најчешће вјештачки, али се досљедно држе своје норме, јер је систематски уче, наши новинари и политичари углавном не знају ни шта је наше, ни шта је туђе, јер свој језик не уче, па говоре, нпр., о "овисницима", "утркама", о "кривњи" и "шуцима", о "обнашању функција", "проведби закона", о "наканама" оних који хоће да угрозе "опстојност" Републике Српске итд. (Е, ако је они не одбране таквим језиком, нико други неће!)

Српски језик је данас суочен са најездом ријечи из енглеског језика, или преко њега. Умјесто образовања, данас имамо само "едукацију", умјесто дипломе - "сертификате". И ми сада "аплицирамо" за посао, идемо на "интервјуе"...Имамо своје "брендове", све нам је "о кеј", "кул" и "ин" (осим нас самих). Раније су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми. И то врло успјешно.

Ваљак глобализације гази све пред собом. Енглески језик, као језик економске, политичке и војне надмоћи, пријети да потаре друге језике. Алармантно се упозорава на умирање великог броја малих језика. Гдје је ту српски језик?

По броју ријечи, богатој историји и култури на њему створеној - српски језик није мали. Али му други критеријуми не иду на руку. Изгубио је статус који је имао као српскохрватски језик (у Хрватској, затим на Косову - гдје се може изгубити глава за јавно изговорену српску ријеч, у Црној Гори - гдје се из школа отпуштају професори српског језика). Смањују се територије и број говорилаца српског језика: у Хрватској је прије 15 година било 12% Срба, а данас их је једва 4%. Српски језик се све мање учи у свијету. Некадашње катедре српског језика - углавном због небриге наше државе - остају без смјера за српски језик и без српских лектора.

Улазак у Европску унију, за који и не знамо шта нам нуди, али знамо шта од нас тражи: губитак великог дијела свога суверенитета - у нашем малограђанском менталитету подстиче доживљавање свог језика као непрестижног и маргиналног. А сигуран опстанак имају само они језици које поштују у уче њихови говориоци, који - и у дијаспори - њиме говоре и са својом дјецом и сународницима, приватно и јавно, и не устручавају се да своме језику подучавају и заинтересоване странце.

Зато и ви, окупљени око Цркве, чувајте своју вјеру и језик, и тако ћете сачувати српство у себи. И Српство око себе.