Ономе што се у нашој Цркви догађа последњих година, на плану нарушавања црквеног богослужбеног поретка, посебно приликом служења Свете литургије, у потпуности одговарају ријечи Св. Василија Великог: "Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала својим путем, не дођу употпуни неред ствари Цркве..." (Кан. 89).

Овим проблемом бавио се Свети архијерејски сабор на прошлогодишњем октобарском засједању. Донесена је обавезујућа одлука, да се поред образовања Комисије за проучавање литургијских питања, у погледу служења Свете литургије и других богослужења, до даљњег држи устаљеног црквеног поретка (АС. Бр. 8/ зап. 55, од 6. 10. 2006). Не само да саборска одлука није испоштована, него смо на сам дан Рођења Христовог ове године, на ТВ екранима могли пратити жалосну новотарску промоцију на истоку Српског духовног простора, а на западу невјешто псевдовизантијско хибридно појање у полупразном храму. На југу, у Светог Саве дједовину, на Васкрс смо гледали још невјештије склопљену симбиозу једног и другог са примјесом нечег трећег. Овакву слику послали смо у свијет, на жалост наше Цркве и вјерника и радост наших противника. Порука овом Сабору, нашем свештенству и вјерујућем народу била је да су саборске одлуке изгубиле обавезујућу снагу, а сам Сабор ауторитет и да се његове одлуке мало или нимало поштују.

Новотарење се на велика врата увукло у неке наше богословске школе, сигурно не случајно и не без плана. Свеједно, да ли свјесно или несвјесно, произведен је антагонизам и подвојеност међу богословима и студентима. Остаје нејасно зашто Свети архијерејски синод (који је директно надлежан за школство) није предузео потребне мјере да се стање у нашим духовним школама доведе на своје мјесто и изврши неопходна селекција у наставном кадру. Пријети ли нам опасност, да наше школе буду изузете из надлежности Светог Синода и овог Тијела, односно Цркве. Евидентно је да су коловође новотарења у нашим духовним школама, управо они наставници који мало или нимало теолози и који су као неофити заузели висока мјеста у нашој просвети. Узалуд их њихове "мецене" називају "студиозним", они су ипак фатални за садашњост и будућност наше Цркве.

Наши свештеници су збуњени и разапети између сопствене ссавјести, свештеничке заклетве и обавезе послушности према Архијереју. Неки су већ жртвовани и осуђени без суда. Код других је из страха произведен поданички менталитет, владају се по опасној и неприхватљивој девизи: "Ћути и удени се". Да смо се кроз нашу мукотрпну историју "удевали" у бивале прилике и неприлике, нигдје нас као народа не би било, посебно не у календарском диптиху светих.

На вапаје верујућег народа на ове аномалије, мало се ко обазире од њихових пастира, тешко нам је и да прочитамо све њихове жалбе и молбе, а камоли да их чујемо и нешто учинимо, а дужни смо и пред Богом и пред њима.

Свјесно или несвјесно, с планом или без њега, произведено је једно мучно стање у Цркви, па и овом Сабору. Гријех новотарења отуђио нас је и довео до избјегавања заједничког саслуживања, а ако не саслужујемо по чему смо браћа и саслужитељи.

Већина архијереја с правом избјегава могућу ситуацију, да се нехотично нађе у новом обреду или да ин саслужитељ буде у камилавци са ободом или шареној скуфији која неодољиво подсјећа на нешто умањену западњачку тијару. Не стоји констатација једног од апологета оваквог стања, да је то "само доказ да су уношене неке молитве 'по укусу' чиме се ипак пројављивала још увек слобода деце Божије - свештених служитеља". Слобода дјеце Божије, а посебно свештенослужитеља, подразумијева пуну и свјесну одговорност за све што се чини, а посебно у области Светог богослужења, првенствено Свете литургије. То је заиста невиђена и небивала самовоља у светом богослужењу у неким епархијама наше Цркве.

Ово је, нажалост, данас стање наше Цркве и овога Сабора. Не смијемо затварати очи пред непобитним чињеницама, нити се уклањати од постојећих проблема. Морамо их рјешавати и можемо их ријешити само ако буде довољно црквене свијести и добре воље. Гордост и гријех су произвели рушење богослужбеног поретка, жељу да се буде оригиналним, бољим и паметнијим од других. За то се увијек нађе "научно" оправдање - тако је нека и негдје било. Као да ће нам помоћи упорно копање по црквено-литургијској археологији, а занемаривање онога што имамо, овдје и сада, и са чим се спасавамо у овом времену. Они који своју браћу називају "незнавеним", само зато што остају у вјери, предању и традицији Отаца, сами себе изобличавају и суде. Заборавља се основна правно-канонска аксиома, да свако ново правило, по истом питању, старо ставља ван снаге. Овакво правно дејство производе само оне одлуке које су донесене од правних субјеката и цкрквених ауторитета: Светих апостола, Светих отаца, васељенских и помјесних сабора. У даном случају, у њашој Цркви, ради се о личном произволу који сам у себи налази покриће и оправдање. Ту никога не може оправдати ни једнотомна написана ни најављена нова дебела Антологија личног произвола. Очекивали смо да ће бити заштићен наш освештани вјековни богослужбени поредак, а не брањено оно што је супротно томе.

Ако се хтјело нешто реформисати, онда је требало полазити од себе - нашег приступа Светој литургији, а за то је било довољно пажљиво ишчитати и усвојити "Извјестије учитељноје" које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намјерава богослужити. Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља, једва да су чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно правило које је на волшебан начин нестало из новог српског служебника. Да ли баш случајно? Можда, али прије ће бити зато да би се "поправљал и исправила" Света литургија, а не онај који је служи - свештенослужитељ. Ту би најбоље пристајале ријечи Светог писма: "Љекару излијечи се сам" (Лука 4, 23). Ваља напоменути, да недопустиво дуго нема у продаји српског Служебника, синодског издања. Имамо право мислите да се чека нови, реформнисани, преко кога би се покушало озаконити у богослужењу оно што не може и не смије бити легализовано.

Са каквом намјером и зашто баш сада, кренуше самозвани реформатори у склањање и занемаривање онога што је наше и чиме смо се вјековима спасавали ми и наши оци и очеви наших отаца и најновија плејада српских новомученика, свештеномученика, исповједника вјере, преподобних и праведних... и почеше уводити туђинштину, нама страну и неприхватљиву? Сажаљења вриједни кописти и имитатори који никоме не могу бити идеал и нико их неће опонашати, као бесплодни хибриди који се сами затиру већ у првом покољењу, ипак су способни да произведу смутње и заблуде и нанесу духовну штету са несагледивим последицама. "

Ста би нам рекао Свети Сава који је поштовао и Русе и Грке али не остаде ни у Русику ни у Ватопеду већ нам подиже српски Хиландар и учини га центром духовности, српске националне свијести и аутохтоне културе. А да би све било чино и благообразно, лишено било чијег личног произвела, написао је црквене богослужбене уставе - типике и за Хиландар и за Кареју и за Студеницу и обавезао савременике и потомке да их доследно примењују. Наша Црква и данас има свој важећи Типик који у континуитету одражава дух, вјеру, мисао и богослужбене прописе Светог Саве. Ту нам није потребан савјет чак ни Мелетија Сирига из Цариграда који је некад некоме савјетовао "да је само у основноме и главноме потребна једнообразност и јединство... а не у 'чинопоследовањима' (=порецима = уставима = типицима)". За нас је у нашим богослужењима, а посебно у Светој литургији, све главно и важно.

Треба ли говорити колико пута нас Свети канони обавезују, да примљено од наших старијих неокрњено предамо млађима, и не само да нас обавезују него и прописују санкције (Лаодикијски, Трулски, Картагински...).

Сви смо се ми приликом презвитерске, а посебно архијерејске хиротоније, врло гласно, заклињали, између осталог, да ћемо чувати неповређене богослужбене прописе. Иако остају нејасни мотиви и циљеви овако олаког нарушавања и мијењања наше освештане богослужбене литургичке праксе, последице су већ видљиве и јасне са тенденцијом катастрофалног исхода. Какво нам је јединство на богослужбеном плану, такво нам је стање Цркве у цјелини. Господса који су били актери новотарења или су га допустили у својим епархијама, биће директно одговорни за настале подјеле које су већ евидентне и у будућности ће се само продубљивати.

Наша Црква још увијек има болно искуство са америчким и македонским расколом који су имали политичку позадину, а наша садашња распра је далеко тежа, она сеже на терен литургичког, богословског и граничи са догматским. Сјетимо се како је било кобно дјеловање тзв. Обновљенаца у револуционарним годинама у Русији. Треба ли нам то? Смијемо ли то допустити икада, а посебно сада када је више бнего евидентно политичко и национално растакање српског народа и његових вјековних простора? Наша Црква је кроз историју сабирала и одржавала српски народ, чак и онда када смо, као сада, били распарчани и нисмо имали своју државу. И данас, само нас Црква може очувати и сабрати у једно, вратити изгубљену самосвијењт и наш свенародни организам учинти имуним на све негативне утицаје и отровне стријеле које су одапете на нас.

Зато никакве подјеле у Цркви не може и не смије бити, посебно не смијемо се разликовати у богослужењима, обредима, приступању и поимању Светих тајни... Морамо бити јединствени и једнообразни на свим српским духовним просторима, да бисмо били једни другима своји - препознатљиви и прихватљиви.

Ово је последњи моменат када то морамо учинити, сада на овом Светом архијерејском сабору. У преступ се ушло кроз гордост, из њега се излази кроз покајање. Покајати се и принијети плодове покајања и људски је и хришћански и неопходно је ради нашег спасења. Сада је то много лакше и безболније учинити него догодине. Сада је прави час и вријеме благопријатно. Ко то не могне урадити и покорити се одлукама Сабора, мора бити означен и прозван, мора сносити последице које ће неминовно наступити. (...)

Ако одмах не доведемо ствари на своје мјесто, не смијемо бити у заблуди да ће ово проћи олако и без последица. Сјетимо се како се у наше вријеме болно завршила реформа календара, код зрелијих и духовно јачих народа и организованијих Цркава. Њихови старокалендарци вршљају и по нашим црквама и манастирима и збуњују свештенство, монаштво и вјерујући народ. Дај Боже, да они који су произвели старокалендарце, ријеше њихов проблем у наредном миленијуму, као што ни Руси неће ријешити питање својих старообрјадаца, које су изазвале, иако оправдане и потребне, али неодмјерене, црквене реформе патријарха Никона, које су га коштале и положаја и живота. Ваљда и нама, после наведених примјера, историја може бити учитељица живота.

У ситуацији у којој се налазе наша Црква и народ, морамо се клонити свега што нас може довести у још тежи положај. Зато свети апостол Павле каже: "...Ако јело саблажњава брата мојега нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега" (1. Кор. 8, 13). Нећу, дакле, чинити ни оно што је дозвољено ако ће то произвести негативне последице. (...)

Ово што сада имамо, резултат је неблаговременог чињења, абили смо дужни ствари назвати правим именом и дотичне појединце ослободити илузије да Црква може дјеловати као друштво слободних стрелаца. Нашим одлагањем проблем је само растао и још више се умножио, на путу је да метастазира. Ријешимо га одмах да не буде касно, ако већ није.