Свашта човек може, или како воле занесењаци техноновотаријама да кажу: све (чуј: све) човек може да нађе на интернету. Ја, ипак, држим да може свашта, од чега је највише гневно, празноглаво, необразовано, користољубљу и таштини усмерено којешта. А необразовање, или напабирчено, тек ту и тамо, купљење крњих података, спутава човека и његов дух, горе него икакво материјално сиромаштво. Спутава га и одузима му снагу за настојање Богу, отуда му многи никад не стигну.

Хелсиншки комитет за људска права не треба јавности посебно представљати. Организован зна се чијим новцем, настао је у време "хладног рата" да би шлободни Запад" рушио комунизмом "поробљени Исток". Али, гле чуда, није престао са радом ни по паду комунизма. Показало се да је то одлично оружје за освајање и подјармљивање свих оних које индустријска цивилизација, без обзира на трагичне планетарне последице које за собом оставља, реши да окрутно потчини себи Тако се, у 2006-ој, појавило и интернет издање под насловом Тхе Сербиан Цхурцх анд тхе Нењ Сербиан Идентитy (Српска црква и нови српски идентитет).

Од озбиљно наметнуте, озбиљно звучеће теме, од стране такве озбиљно самонаметнуте организације, очекивао би озбиљан читалац, са правом, и озбиљан приступ теми. Очекивао би, бар у уводу, кратку дефиницију српске цркве или, тачније, Српске православне цркве (СПЦ), јер друга српска црква не постоји, или бар наводе неких општеусвојених тумачења ове важне духовне установе народа Срба. Па би очекивао и какво-такво тумачење тог новог српског идентитета, шта је то, ако то уопште постоји, "нови српски идентитет"; не: "нови идентитет Србије" или: "нови идентитет грађанина Србије"; не него српски. Тамо негде, дакле, и неки, могући мој, ваш, нови идентитет? Сходно начину мишљења који би да своје закључке утемељи на чињеницама, ваљало би да такав текст претходно упути читаоца у то шта се са чиме пореди или шта са чиме хоће да се опонира. Али, среће ли, жалости ли, нигде ништа од свега тога. Од прве реченице, текст кипти гневом и срџбом на Српску православну цркву. И то је, у суштини, све.

Догађаји које, с почетка, наводе аутори, стари су 17 година и намерно су дати тако да изазову хаотично стање у духу читаоца. Нигде нема ничега од покушаја сагледавања збивања која су се догодила у томе стравично трагичном периоду по Српство и све што је српско. Ништа о апсолутном геноциду, потпуном искорењивању српског народа са територије Српске Крајине, после темељног полувековног настојања, окончаног баш у тих 17 година. У прилог компромитовању СПЦ наводе се подаци о богатству хрватске католичке цркве(!?), глупост се ниже за памфлетском фразом, паролашки тон патетично вапи за дискредитацијом СПЦ по сваку цену. Истрзањем цитата из њиховог укупног садржаја, такво писаније иде дотле да се ауторитети СПЦ наводе као инспиратори геноцида над јеврејским народом у Другом светском рату(!?). Заиста, када неко споља наручи домаћим "потурицама" међу Србима, који најчешће у свом роду и нису Срби, нема да брине: котрљаће се опет српске главе у таласе Саве.

Очито је да је тамо нека сорошевска, клупска заверица тражила текст у коме ће се истаћи да је највеће зло по Српство - Српска православна црква. Свако жло" добро је по такво шрпство", које жели да читаву нацију прода приватним компанијама, као што су Међународни монетарни фонд, који се само зове међународни, а кога су власници свега пет (и бројем: 5) америчких породица, Светска банка, која се само зове светском, а чији је власник само један човек, и све су ове компаније регистроване као приватне, а не државне компаније. Држава Америка (УСА) нема ништа са овима, сем што је себи дозволила да се код ових приватника и сама задужује и да живи у уцењеном положају од ових, јер они убијају људе, па макар били и амерички председници. Такође, Партнерство за мир, кога је власник највећа ратна корпорација свих времена, армија УСА, иза које стоје Федералне резерве, које се само зову федералне, а којих је власник свега седам (и бројем: 7) америчких породица. Заиста, од тог шрпства", које сматра да свако на Планети треба да буде само роб ових индивидуа, тамо на неком крају људождерског ланца, који су они осмислили и финансирали (јер таквом они виде цивилизацију), лично сматрам да истинска Црква Христова и не може него да буде виђена као зло. Ти појединци, колико год их било међу Србима, немају ни од кога право да Србију и Српство, значи и нас ван српских земаља, продају у неповратно власништво некој 14-торици, 15-торици људи, са свим нашим прецима и потомцима, па и да су сав Свет пре тога ови покуповали. А знамо: нити они то могу, нити су, нити ће, колико год да зло упрегну у своје накане.

Са својом Црквом ми смо њих видели да долазе, да ће починити немерива зла Свету и Планети, и да ће отићи и нестати, као да никада нису били. Они, са свиме што су отели и попљачкали, нас нити су видели нити могу да нас виде, а све би дали да могу да знају што ми знамо, јер мисле да је наше трпљење из знања. Знање, као и богатство, горди човека. И једно и друго поткупљујуће чине да несретник умишља да је Бог. Незнање као и сиромаштво спутава човека. И једно и друго чине да човек умишља да је безвредан. И првопоменути и други, у својој менталној пометености, у праву су и нико то не може да им порекне. Оно жнање" које нама долази из наших срца, једино је које ће ипак превладати. То се зове вера, "вјера прадједовска", којом смо оспособљени да победимо сваку будућност, да поразимо у себи сваку прошлост, да потремо сваки живот који није достојан и вредан живљења, ако треба и смрћу да понизимо сваког противника, како смо то чинили више пута. "

Умнима", који су расправљали о српском "новом идентитету", ваља напоменути да ни ред нису посветили истинском духовном обличју Српства, које нема много везе са Црквом, а које је одувек чинио култ слободе и ратништва у име и за слободу. Ништа о идентитету Српства о коме су многа мудра и славна пера српске књижевности, као и сам Њјегош, испевала непролазне епове; оном идентитету, са којим понекад и сама Српска православна црква није налазила раван, али није ишла против њега; оном од кога је искована круна Карађорђевића и стављена Петру И на теме (и коју му није ставила Црква); оном које нико, нити је ухватио, нити зауздао, а који народ српски увек успе сам да нађе, када се за то намире времена и кад "уври крвца из земљице". "Никад робом" је српски древни слоган. И колико год тужни хрватски памфлети по свету наводили да су они из крајева у којима је одувек било: "боље гроб него роб", то је српска крилатица под којом су Срби умирали; чак и за лијепу њихову данашњу. Међу Србима више су живи сви часно помрли Срби него сви заједно живи Срби. И шта год друго, ти неки Срби са новим идентитетом, који су у Српству само тужни рудимент умрлог југословенства, о Србима јавно тужибабили по Европи и њеним комитејама, ипак ће то тако остати. (Пита ме мој друг Гага: "А јел' они, јаране, имају другачије личне карте, са новим идент'тетом? И пасоше? На ком су им страном језику?")

Закључак који је изведен на крају бесрамног текста, где су Срби бесрамно наведени чак и као пример за припаднике "глобализованог антисемитизма", закључак који каже: "Тешко је очекивати да ће било каква сила изнићи из СПЦ која ће захтевати њену реформу или ће барем имати другачији поглед на њену улогу у друштву" и није морао да буде поткрепљен толиким тужним бљувотинама. Јер тај закључак је тачан. То би им рекли и у СПЦ да су питали. Зашто би то Црква, чуварка и мртвих и рођених и оних који ће тек бити рођени, да увек буду признати као живећи народ пред Богом, Црква која је обдржала нацију кроз све векове страдања народа, зашто би сада предала свој народ некаквој политички заблуделој групици несретника без икаквог стабилног духовног обличја и препустила га поновном тумарању кроз птоломејевићевске изопачености и едиповске куге? Зар неко мисли да постоје паре за које би Српска православна црква то и учинила? Да ли би она икада више била наша, Српска православна црква? "

Сака јада само је шака јада, макар и прохелсиншког. Истина је, она може да нанесе прилично зла, али ће остати само шака јада и никада неће моћи да себе уздигне да буде нечији национални идентитет, поготово не нацији која је дубоког корена, као ова наша несретна, таквима захваљујући вечито крварећа, српска. Свако ко верује у Бога зна: зло понекада надвлада, али никада не побеђује. Да зло побеђује, победило би давно, још чим се заметнуло у пакости људској.

Озбиљност приступа ма којој теми зависи најпре и највише од озбиљности аутора. Када су аутори гомила спремна на, и жељна линча, једне пре свега древне друштвене установе, каква је Српска православна црква, онда сачињени политички памфлет и не разочарава. Тужибабе остају тужибабе, само иду по селу и тужбају се, па и када им је то село сва Европа сама.

Ако је то идентитет који вапи по Европи: "Ја немам идентитет!", што могу да разаумем само као: "Ја сам нико и ништа!", било би прихватљиво, тек уколико би то био исказ понизности пред Богом. Другачије, само је стара ароганција и бледа копија древне ироније: "Ја сам космополита", мудраца разочараног у крвопролића и опседнутог празном визијом себе као идеалног бића, које није од немирне крви и дивљег меса, какво је свако људско биће, и какво једино и може да тежи Богу и једино такво може да га, искреношћу вере своје, досегне.

Уосталом, тај комитет за Србију, издао је и књигу чувеног, умишљеног пиљарског накупца туђих државних територија, политицког блефера Мартија Ахтисарија, који се до јуче, у међународној политици, понашао према Косову као да продаје своју викендицу на финском језеру. Наслов издања књиге, штампане на непостојећој српској латиници - осим ако издање није на хрватском (?) - је овај: Швака нација има терет који мора да плати...". Били смо наивни, нисмо схватили на време, човек нам је назначио, а сада је изашло на видело: "мени у еврима". Поруку су разумели који су му исплаћивали. Као што разумеју и они којима комитеја хелсиншка плаћа да ниште и линчују све што је српско. Била је на реду СПЦ. У име "новог идентитета", ваљда оног који ће, можда поново бомбама НАТО пакта, да нам уобличи некакав "милосрдни анђео" да бисмо се уклопили у "нови светски поредак", како је то било промовисано по медијима и обећавано свету и давне 1939. године. Би што би.
(Узгред, сва издања Хелсиншког комитета за Србију су латинична, а сав свет зна да не постоји српска латиница, што наводи на јасан закључак да је дужност овог комитета, брисати људско право Срба да је њихово неприкосновено писмо ћирилично, које чини основу српске, наше културе, и вршити латинизацију српског народа по сваку цену!)

Срби немају људска права. Да се ми, Срби, не заносимо и не заваравамо. Историја нас поучава, о томе се увек бринуо неки комитет.
Од идентитета до идиотитета мало слова (гласова) прави разлику. Од духовног лика до идиотитета, ипак треба много више напора него што за то имају снаге чак и све антисрпске партије и невладне групе у самој Србији, када би се и како год да би се (ипак мало сутра) удружиле. Мени то отуд што верујем у свој народ и верујем у његово, ипак од свега древније, умеће да нађе свој пут до Бога, да нађе свој пут себи. Да се приведе себи самом, на кога једино личи, а тиме чини сав свет само богатијим за једну разноликост, за једну другојачијост. Богатијим него што то чине тужно изгубљене, технологијом поробљене, несретно отуђене, јединке индустријски високо развијеног Запада. Ове су толико уједначене у свом духовном мучеништву да су у метрополама, у центру ових монстер-урбаних средина, стари људи одавно изумрли (читај: изгнани економском присилом). Видети тамо старце, попут оних који на Калемегдану играју шаха, реткост је колико и видети какву залуталу домаћу животињу. Кажу да се прогоне и шахисти са Калиша, уклања их "нови идентитет". (Не, нестанак стараца није најстрашније зло западне цивилизације које мене мучи, листа нељудскости повећа је, али је ово најуочљивија последица.)

У сваком случају, све те "новоидентитлије" поздрављамо слоганом: са три прста не одступамо од Христа и Крста. Ако им и пође за руком да нам Њега скину, као што га у "новом уставу Европе" нема, чекамо свој ред, да нас тамо ставе. Јер духом својим, сваки који верује у Бога, исти је Њему; или идентичан је, ако неко више воли тај латинизирани израз него свој.
Верни, само у Њему, у своме Богу, постоји.

То што нам сада такви, по наруџбинама из разноразних хелсиншких комитеја заливају и културу и књижевност у латиничне Бетон-е, надајући се да су они неки митски мафија-босови, па да могу тек тако да посакривају своје жртве, како би проширили неку "нову културу", а бива, неће нас на крстове, да им не бисмо крварили (а и оставља форензички траг), нека се не боје за наше ране и за нашу крв. Ми ћемо издржати. А издржаће и наша деца, да ако треба и када буде требало, придодају крви Очиној. Јер, учимо их да није важно бити за трпезом са разним ахтисаријима. Важно је да им, као и свакоме ко право ради, за трпезом седи Господ. Или како нам је оставио: "Очи су моје обраћене на вјерне на земљи, да би сједјели са мном. Ко ходи путем правијем, тај служи мени." (Псалам 100./6.)
Другачије, без Бога, свако постојање, само је присена.