Svašta čovek može, ili kako vole zanesenjaci tehnonovotarijama da kažu: sve (čuj: sve) čovek može da nađe na internetu. Ja, ipak, držim da može svašta, od čega je najviše gnevno, praznoglavo, neobrazovano, koristoljublju i taštini usmereno koješta. A neobrazovanje, ili napabirčeno, tek tu i tamo, kupljenje krnjih podataka, sputava čoveka i njegov duh, gore nego ikakvo materijalno siromaštvo. Sputava ga i oduzima mu snagu za nastojanje Bogu, otuda mu mnogi nikad ne stignu.

Helsinški komitet za ljudska prava ne treba javnosti posebno predstavljati. Organizovan zna se čijim novcem, nastao je u vreme "hladnog rata" da bi šlobodni Zapad" rušio komunizmom "porobljeni Istok". Ali, gle čuda, nije prestao sa radom ni po padu komunizma. Pokazalo se da je to odlično oružje za osvajanje i podjarmljivanje svih onih koje industrijska civilizacija, bez obzira na tragične planetarne posledice koje za sobom ostavlja, reši da okrutno potčini sebi Tako se, u 2006-oj, pojavilo i internet izdanje pod naslovom The Serbian Church and the Nenj Serbian Identity (Srpska crkva i novi srpski identitet).

Od ozbiljno nametnute, ozbiljno zvučeće teme, od strane takve ozbiljno samonametnute organizacije, očekivao bi ozbiljan čitalac, sa pravom, i ozbiljan pristup temi. Očekivao bi, bar u uvodu, kratku definiciju srpske crkve ili, tačnije, Srpske pravoslavne crkve (SPC), jer druga srpska crkva ne postoji, ili bar navode nekih opšteusvojenih tumačenja ove važne duhovne ustanove naroda Srba. Pa bi očekivao i kakvo-takvo tumačenje tog novog srpskog identiteta, šta je to, ako to uopšte postoji, "novi srpski identitet"; ne: "novi identitet Srbije" ili: "novi identitet građanina Srbije"; ne nego srpski. Tamo negde, dakle, i neki, mogući moj, vaš, novi identitet? Shodno načinu mišljenja koji bi da svoje zaključke utemelji na činjenicama, valjalo bi da takav tekst prethodno uputi čitaoca u to šta se sa čime poredi ili šta sa čime hoće da se oponira. Ali, sreće li, žalosti li, nigde ništa od svega toga. Od prve rečenice, tekst kipti gnevom i srdžbom na Srpsku pravoslavnu crkvu. I to je, u suštini, sve.

Događaji koje, s početka, navode autori, stari su 17 godina i namerno su dati tako da izazovu haotično stanje u duhu čitaoca. Nigde nema ničega od pokušaja sagledavanja zbivanja koja su se dogodila u tome stravično tragičnom periodu po Srpstvo i sve što je srpsko. Ništa o apsolutnom genocidu, potpunom iskorenjivanju srpskog naroda sa teritorije Srpske Krajine, posle temeljnog poluvekovnog nastojanja, okončanog baš u tih 17 godina. U prilog kompromitovanju SPC navode se podaci o bogatstvu hrvatske katoličke crkve(!?), glupost se niže za pamfletskom frazom, parolaški ton patetično vapi za diskreditacijom SPC po svaku cenu. Istrzanjem citata iz njihovog ukupnog sadržaja, takvo pisanije ide dotle da se autoriteti SPC navode kao inspiratori genocida nad jevrejskim narodom u Drugom svetskom ratu(!?). Zaista, kada neko spolja naruči domaćim "poturicama" među Srbima, koji najčešće u svom rodu i nisu Srbi, nema da brine: kotrljaće se opet srpske glave u talase Save.

Očito je da je tamo neka soroševska, klupska zaverica tražila tekst u kome će se istaći da je najveće zlo po Srpstvo - Srpska pravoslavna crkva. Svako žlo" dobro je po takvo šrpstvo", koje želi da čitavu naciju proda privatnim kompanijama, kao što su Međunarodni monetarni fond, koji se samo zove međunarodni, a koga su vlasnici svega pet (i brojem: 5) američkih porodica, Svetska banka, koja se samo zove svetskom, a čiji je vlasnik samo jedan čovek, i sve su ove kompanije registrovane kao privatne, a ne državne kompanije. Država Amerika (USA) nema ništa sa ovima, sem što je sebi dozvolila da se kod ovih privatnika i sama zadužuje i da živi u ucenjenom položaju od ovih, jer oni ubijaju ljude, pa makar bili i američki predsednici. Takođe, Partnerstvo za mir, koga je vlasnik najveća ratna korporacija svih vremena, armija USA, iza koje stoje Federalne rezerve, koje se samo zovu federalne, a kojih je vlasnik svega sedam (i brojem: 7) američkih porodica. Zaista, od tog šrpstva", koje smatra da svako na Planeti treba da bude samo rob ovih individua, tamo na nekom kraju ljudožderskog lanca, koji su oni osmislili i finansirali (jer takvom oni vide civilizaciju), lično smatram da istinska Crkva Hristova i ne može nego da bude viđena kao zlo. Ti pojedinci, koliko god ih bilo među Srbima, nemaju ni od koga pravo da Srbiju i Srpstvo, znači i nas van srpskih zemalja, prodaju u nepovratno vlasništvo nekoj 14-torici, 15-torici ljudi, sa svim našim precima i potomcima, pa i da su sav Svet pre toga ovi pokupovali. A znamo: niti oni to mogu, niti su, niti će, koliko god da zlo upregnu u svoje nakane.

Sa svojom Crkvom mi smo njih videli da dolaze, da će počiniti nemeriva zla Svetu i Planeti, i da će otići i nestati, kao da nikada nisu bili. Oni, sa svime što su oteli i popljačkali, nas niti su videli niti mogu da nas vide, a sve bi dali da mogu da znaju što mi znamo, jer misle da je naše trpljenje iz znanja. Znanje, kao i bogatstvo, gordi čoveka. I jedno i drugo potkupljujuće čine da nesretnik umišlja da je Bog. Neznanje kao i siromaštvo sputava čoveka. I jedno i drugo čine da čovek umišlja da je bezvredan. I prvopomenuti i drugi, u svojoj mentalnoj pometenosti, u pravu su i niko to ne može da im porekne. Ono žnanje" koje nama dolazi iz naših srca, jedino je koje će ipak prevladati. To se zove vera, "vjera pradjedovska", kojom smo osposobljeni da pobedimo svaku budućnost, da porazimo u sebi svaku prošlost, da potremo svaki život koji nije dostojan i vredan življenja, ako treba i smrću da ponizimo svakog protivnika, kako smo to činili više puta. "

Umnima", koji su raspravljali o srpskom "novom identitetu", valja napomenuti da ni red nisu posvetili istinskom duhovnom obličju Srpstva, koje nema mnogo veze sa Crkvom, a koje je oduvek činio kult slobode i ratništva u ime i za slobodu. Ništa o identitetu Srpstva o kome su mnoga mudra i slavna pera srpske književnosti, kao i sam NJjegoš, ispevala neprolazne epove; onom identitetu, sa kojim ponekad i sama Srpska pravoslavna crkva nije nalazila ravan, ali nije išla protiv njega; onom od koga je iskovana kruna Karađorđevića i stavljena Petru I na teme (i koju mu nije stavila Crkva); onom koje niko, niti je uhvatio, niti zauzdao, a koji narod srpski uvek uspe sam da nađe, kada se za to namire vremena i kad "uvri krvca iz zemljice". "Nikad robom" je srpski drevni slogan. I koliko god tužni hrvatski pamfleti po svetu navodili da su oni iz krajeva u kojima je oduvek bilo: "bolje grob nego rob", to je srpska krilatica pod kojom su Srbi umirali; čak i za lijepu njihovu današnju. Među Srbima više su živi svi časno pomrli Srbi nego svi zajedno živi Srbi. I šta god drugo, ti neki Srbi sa novim identitetom, koji su u Srpstvu samo tužni rudiment umrlog jugoslovenstva, o Srbima javno tužibabili po Evropi i njenim komitejama, ipak će to tako ostati. (Pita me moj drug Gaga: "A jel' oni, jarane, imaju drugačije lične karte, sa novim ident'tetom? I pasoše? Na kom su im stranom jeziku?")

Zaključak koji je izveden na kraju besramnog teksta, gde su Srbi besramno navedeni čak i kao primer za pripadnike "globalizovanog antisemitizma", zaključak koji kaže: "Teško je očekivati da će bilo kakva sila iznići iz SPC koja će zahtevati njenu reformu ili će barem imati drugačiji pogled na njenu ulogu u društvu" i nije morao da bude potkrepljen tolikim tužnim bljuvotinama. Jer taj zaključak je tačan. To bi im rekli i u SPC da su pitali. Zašto bi to Crkva, čuvarka i mrtvih i rođenih i onih koji će tek biti rođeni, da uvek budu priznati kao živeći narod pred Bogom, Crkva koja je obdržala naciju kroz sve vekove stradanja naroda, zašto bi sada predala svoj narod nekakvoj politički zabludeloj grupici nesretnika bez ikakvog stabilnog duhovnog obličja i prepustila ga ponovnom tumaranju kroz ptolomejevićevske izopačenosti i edipovske kuge? Zar neko misli da postoje pare za koje bi Srpska pravoslavna crkva to i učinila? Da li bi ona ikada više bila naša, Srpska pravoslavna crkva? "

Saka jada samo je šaka jada, makar i prohelsinškog. Istina je, ona može da nanese prilično zla, ali će ostati samo šaka jada i nikada neće moći da sebe uzdigne da bude nečiji nacionalni identitet, pogotovo ne naciji koja je dubokog korena, kao ova naša nesretna, takvima zahvaljujući večito krvareća, srpska. Svako ko veruje u Boga zna: zlo ponekada nadvlada, ali nikada ne pobeđuje. Da zlo pobeđuje, pobedilo bi davno, još čim se zametnulo u pakosti ljudskoj.

Ozbiljnost pristupa ma kojoj temi zavisi najpre i najviše od ozbiljnosti autora. Kada su autori gomila spremna na, i željna linča, jedne pre svega drevne društvene ustanove, kakva je Srpska pravoslavna crkva, onda sačinjeni politički pamflet i ne razočarava. Tužibabe ostaju tužibabe, samo idu po selu i tužbaju se, pa i kada im je to selo sva Evropa sama.

Ako je to identitet koji vapi po Evropi: "Ja nemam identitet!", što mogu da razaumem samo kao: "Ja sam niko i ništa!", bilo bi prihvatljivo, tek ukoliko bi to bio iskaz poniznosti pred Bogom. Drugačije, samo je stara arogancija i bleda kopija drevne ironije: "Ja sam kosmopolita", mudraca razočaranog u krvoprolića i opsednutog praznom vizijom sebe kao idealnog bića, koje nije od nemirne krvi i divljeg mesa, kakvo je svako ljudsko biće, i kakvo jedino i može da teži Bogu i jedino takvo može da ga, iskrenošću vere svoje, dosegne.

Uostalom, taj komitet za Srbiju, izdao je i knjigu čuvenog, umišljenog piljarskog nakupca tuđih državnih teritorija, politickog blefera Martija Ahtisarija, koji se do juče, u međunarodnoj politici, ponašao prema Kosovu kao da prodaje svoju vikendicu na finskom jezeru. Naslov izdanja knjige, štampane na nepostojećoj srpskoj latinici - osim ako izdanje nije na hrvatskom (?) - je ovaj: Švaka nacija ima teret koji mora da plati...". Bili smo naivni, nismo shvatili na vreme, čovek nam je naznačio, a sada je izašlo na videlo: "meni u evrima". Poruku su razumeli koji su mu isplaćivali. Kao što razumeju i oni kojima komiteja helsinška plaća da nište i linčuju sve što je srpsko. Bila je na redu SPC. U ime "novog identiteta", valjda onog koji će, možda ponovo bombama NATO pakta, da nam uobliči nekakav "milosrdni anđeo" da bismo se uklopili u "novi svetski poredak", kako je to bilo promovisano po medijima i obećavano svetu i davne 1939. godine. Bi što bi.
(Uzgred, sva izdanja Helsinškog komiteta za Srbiju su latinična, a sav svet zna da ne postoji srpska latinica, što navodi na jasan zaključak da je dužnost ovog komiteta, brisati ljudsko pravo Srba da je njihovo neprikosnoveno pismo ćirilično, koje čini osnovu srpske, naše kulture, i vršiti latinizaciju srpskog naroda po svaku cenu!)

Srbi nemaju ljudska prava. Da se mi, Srbi, ne zanosimo i ne zavaravamo. Istorija nas poučava, o tome se uvek brinuo neki komitet.
Od identiteta do idiotiteta malo slova (glasova) pravi razliku. Od duhovnog lika do idiotiteta, ipak treba mnogo više napora nego što za to imaju snage čak i sve antisrpske partije i nevladne grupe u samoj Srbiji, kada bi se i kako god da bi se (ipak malo sutra) udružile. Meni to otud što verujem u svoj narod i verujem u njegovo, ipak od svega drevnije, umeće da nađe svoj put do Boga, da nađe svoj put sebi. Da se privede sebi samom, na koga jedino liči, a time čini sav svet samo bogatijim za jednu raznolikost, za jednu drugojačijost. Bogatijim nego što to čine tužno izgubljene, tehnologijom porobljene, nesretno otuđene, jedinke industrijski visoko razvijenog Zapada. Ove su toliko ujednačene u svom duhovnom mučeništvu da su u metropolama, u centru ovih monster-urbanih sredina, stari ljudi odavno izumrli (čitaj: izgnani ekonomskom prisilom). Videti tamo starce, poput onih koji na Kalemegdanu igraju šaha, retkost je koliko i videti kakvu zalutalu domaću životinju. Kažu da se progone i šahisti sa Kališa, uklanja ih "novi identitet". (Ne, nestanak staraca nije najstrašnije zlo zapadne civilizacije koje mene muči, lista neljudskosti poveća je, ali je ovo najuočljivija posledica.)

U svakom slučaju, sve te "novoidentitlije" pozdravljamo sloganom: sa tri prsta ne odstupamo od Hrista i Krsta. Ako im i pođe za rukom da nam NJega skinu, kao što ga u "novom ustavu Evrope" nema, čekamo svoj red, da nas tamo stave. Jer duhom svojim, svaki koji veruje u Boga, isti je NJemu; ili identičan je, ako neko više voli taj latinizirani izraz nego svoj.
Verni, samo u NJemu, u svome Bogu, postoji.

To što nam sada takvi, po narudžbinama iz raznoraznih helsinških komiteja zalivaju i kulturu i književnost u latinične Beton-e, nadajući se da su oni neki mitski mafija-bosovi, pa da mogu tek tako da posakrivaju svoje žrtve, kako bi proširili neku "novu kulturu", a biva, neće nas na krstove, da im ne bismo krvarili (a i ostavlja forenzički trag), neka se ne boje za naše rane i za našu krv. Mi ćemo izdržati. A izdržaće i naša deca, da ako treba i kada bude trebalo, pridodaju krvi Očinoj. Jer, učimo ih da nije važno biti za trpezom sa raznim ahtisarijima. Važno je da im, kao i svakome ko pravo radi, za trpezom sedi Gospod. Ili kako nam je ostavio: "Oči su moje obraćene na vjerne na zemlji, da bi sjedjeli sa mnom. Ko hodi putem pravijem, taj služi meni." (Psalam 100./6.)
Drugačije, bez Boga, svako postojanje, samo je prisena.