"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха". (Св. Василије Велики, Канон 90)
Са упориштем у догматском увјерењу да је закон заједнице важан дио Цркве, ниједан се епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа. "Зато је Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а иза њих сабору епископа, као наследницима сабора Апостола" (др Димитрије Станилое, Догматика 2, стр. 165). Догматика архимандрита о. Јустина Поповића обилује сличним примјерима, па ријечима апостола Павла упозорава: "Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по науци света, а не по Христу" (Доматика 3, стр. 65).
Није ми намјера да држим лекције Оцима, него да, као свештенослужитељ, искажем оно што знам и осјећам. Како би се правилно схватила и вредновала моја запажања, напомињем да сам у манастирима од давне 1962, а свештенослужитељ од 1971. године. Многи заговорници новог поретка се нису били ни родили када сам ја почео да служим, тамо гдје се чувала традиција, љепота српског богослужења. Традиционалном поретку сам се учио у Карловачкој богословији и у манастирима: Студеници, Преображењу, Савини, Острогу, Тавни - поред искусног Владике Лонгина, али и кроз студије, проучавајући типик, и остале богослужбене списе...
Они који настоје да "поправљање" богослужбеног поретка поткрепе "научним разлозима", оптужујући друге за незнање, нису у праву. Разложност свог настојања неки виде у "временима смутним (турско ропство и комунистички период), у којима се мислило о преживљавању, а сад је час да се вратимо Старом поретку". Да ово не може бити никакав разлог, говоре нам примјери у историји. Док је Црква била гоњена, чувала је своје предање, догмате и поредак. Онога момента када је Црква (Миланским едиктом, 313) добила слободу, настале су јереси и нереди у Цркви, те су сазивани васељенски и помјесни сабори, и установљена су правила Светих отаца, којих се морамо строго придржавати. "Сматрамо за праведно да се морају сачувати до сада, од Светих отаца, на саборима изложена правила (канони)" (4. васељ. Сабор, Канон 1). А свети апостол Павле каже: "Гдје престаје љубав, почиње закон".
Овај нови покрет "враћању" на старо, ја бих прије назвао старом, никад завршеном борбом између схоластика и мистика, у којој истравјавају и сва наша национална трвења. Томе, свакако треба додати гордост (мати свих гријехова); жељу да се поставимо изнад оних светих који су служили по том стародревном, слободно рецимо аутентичном српском поретку, и који су довели себе, кроз света богослужења, до циља - опроштаја гријехова и Царства небеског. Имам на уму и најновије светитеље: Светог Николаја (Жичког и Охридског) Српског, Петра Сарајевског, Платона Бањалучког, Саву Горњекарловачког, Аву Јустина Поповића и Свтог исповедника Варнаву Хвостанског. Ако њима није сметао тај и такав литургијски поредак, који је све доскора био званичан, и општеобавезан, типиком прописан, зашто да га ми данас "исправљамо"?
Заговорници промјена ће рећи како управо желе повратак старом поретку. То је незнатно тачно. Ево зашто: Црква је живо биће, и ми знамо да је на почетку било ломљење хљеба, без чина и поретка какав примјењујемо данас (Д. ап. 2, 42-46). Хоћемо ли се сада вратити и на тај, најстарији поредак? Уосталом, шве до осмог вијека ми немамо литургијске рукописе" - тврди проф. др Јован Фундулис (Литургичке недоумице, стр. 4) (...)
Многима се, изгледа, жнање пимило тако што су прочитали поједина мишљења, углавном страних литургичара, нарочито под утицајем "Зои" покрета у Грчкој, а заправо нису заживјели у богослужењу. Има свештеника, нажалост и владика, који не знају да служе бденије, вечерње, јутрење; мало ко од њих, почев од студената теологије па до заговорника "враћања стародревној пракси" присуствује богослужењима. Они, махом, нису завршили богословију, нису јели, како се каже, "богословски пасуљ", па се нису уходали у богослужбеном циклусу. Потпуно су несклони да признају сопствено незнање, а склони да за незнање друге оптужују. Бојим се да је то главни разлог толике шароликости у богослужењу. Бацајући у презир наше учитеље и духовнике, професоре и велике игумане - протојереја др лазара Мирковића, игумана студеничког Јулијана, троношког Антонија, или жичког Доситеја, те старца Дамаскина, нашег Свјатјејшег патријарха Павла, блаженопочившег епископа Саву, великог познаваоца типика и богослужбеног поретка, и све претходне патријархе, потом Светогорце редом - стварају разорну могућност да једнога дана и нас и њих неко презре и одбаци. Докле све то води? До бесконачног рушења ауторитета? (...)
Иако се "нови теолози" (условно речено, јер многи од њих имају оскудно практично знање, или су то знање стекли изван српске традиције) позивају на враћање старој традицији, немају за то никакво оправдање. Зар Јерусалимска Патријаршија, Света Гора, Руска Патријаршија, и готово сви наши манастири српски, не чувају ту традицију? Зар се данас не признаје и ниподаштава то предање, на чијим изворима смо се сви ми учили? У богослужење су увели новине само они којима је и календар неважан, а ти су, мање-више, и заговорници безусловног екуменизма. Колико год приговарали нама да смо од Петра Могиле (1646) попримили неке неправославне ствари, очигледно је да се ови нови "реформатори" све више примичу западној, римокатоличкој традицији. Превиђа се да смо ми, Срби, и прије Петра Могиле имали штампана издања требника (Ђорђа Црнојевића, 1495. и 1523, и Божидара Вуковића, у Млецима, 1519, и у Горажду, 1540). Они су користили грчке изворе и старе словенске требнике и приручнике, и очували богослужбени поредак онакав какав смо ми наслиједили. Па коме се данас жели дати предност, без провјере? Некима који нам хипотетички представљају богослужбени поредак (види: Литургичке недоумице, стр, 28 и 35), или онима који су то кроз светотајински живот проживјели?
Уосталом, те новине стварају неред, а међу служитељима - људске горчине и неспоразуме. Наш народ неће попустити пред најездом савремених реформатора. Иако је наш напаћени српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растјериван, духовно и морално сатиран, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вјере и свог српског идентитета. Он је остао вјеран својим обичајима и православној традицији. Вијековима је наш народ одолијевао и притисцима грчких владика, фанариота. Такав народ неће лако прихватити примјесе страних богослужења ни данас. Знао је и Свети Сава колико је значајно бити самосвој: написао (Законоправило) Крмчију, дао типике: Студенички, Карејски и Хиландарски - да би се по њима сви једнообразно управљали. Користио је Јерусалимски типик из манастира Светог Саве Освештаног које је као узор св. Архиепископ српски Никодим увео као литургијско правило у СПЦ; исто тако и Синајски узор. Вјерујем да је Свети Сава знао и све друге типике, а надасве праксу! (...)
Нови покушај разнообразија није ништа друго до нова шизма, која за све нас православне Србе, нарочито, може бити погубнија него она римска за цијело хришћанство. Примјер нам је раскол у Америци, од чега и данас носимо посљедице. Уосталом, већ смо направили раздор, и већ је Србију преплавио такозвани "покрет старокалендараца", који стварају подјеле исвађе по нашим манастирима. Старокалндарцима ми дајемо материјал за дјеловање. Понављају се, дакле, разлози самовоље, самољубља и прелести, исти они који довели до анатеме 1054. године. То је била само кулминација нечег што је почело много раније, ставом о папској превласти - непогрешивости. А код нас као да се сада заговара да је сваки епископ Христос, односно да је сваки епископ папа, "без кога нема спасења"!
Усредсредимо се само на сопствено понашање. Погледајмо наступе нас, браће једног Сабора: колико је ту међусобног ниподаштавања и омаловажавања, игноранције! Сутра треба да будемо "једно срце и једна душа", што од нас Христос захтијева (Д. ап. 4, 32). Здружени у "једно тијело" (1. Кор. 12, 13). Јесмо ли заиста у стању да то будемо? Овакво наше држање доприноси расулу и расколу у Цркви. (...)
Све у свему, питање "модернизације" Литургије није ново, а није ново ни то да се увођење промјена у утврђени поредак образлаже "повратком на старо". Али упркос свим тим покушајима, или можда баш захваљујући њима, јасно се оцртава линија органског развоја Литургије, потврђена црквеном традицијом. Цар Јустинијан је својом 167. новелом покушао да шве врати на старо" само зато што су неки тадашњи свештеници прескакали читање молитава, али није успио, јер то није био одговор свештеничком небреженију. Сва класична дјела светих тумача Литургије, попут Св. Николе Кавасиле и Св. Симеона Солунског, недвосмислено потврђују праксу тајног читања одређених молитава. Тако Кавасила, пишући о анрифоним молитвама на Литургији, каже да "док ђакон упућује проабе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм". Св. Симеон Солунски, пишући у Књизи о храму о Литургији, такође истиче да у доба појања антифона свештеници стоје у олтару, тајно приносе молитву. Који од Светих отаца говори друкчије? И куда се даље може ићи од Светих отаца?
Ову линију одбране Светог Предања и Свете Литургије као дијела Светог Предања, пратимо и да нашег времена, до периода нове, треће струје у "модернизацији" Литургије, која потиче од грчког братства "Зои", које је прерађивало богослужење по протестантском обрасцу - да би народ боље видио и разумио. Ниједан од нових великих светаца Православне цркве, почев од Св. Јована Кронштатског, аутора низа литургијских коментара, преко Светог Владике Николаја и Аве Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да није учестовавао у реформи Литургије, него се строго држао Светог Предања. О том поретку свједочи и блаженопочивши Митрополит Јосиф, у својим Мемоарима.
Ако нарушимо принцип поштовања Светог Предања, нарушили смо сами темељ Православне цркве. Тако је то и са црквеном традицијом на општем, свеправославном плану; тако је и са црквеном традицијом на националном плану. Да је наша, српска, светосавска традиција, органски дио свеправославне, да су заједно дио Светог Предања наше Православне цркве, те да је једнобразије препознатљив квалитет, одсјај саме суштине Цркве, покушали смо појказати и тиме што смо се служили литературом различитих помјесних Цркава: не само српским текстовима, него и грчким, руским, русмунским... Православна духовност Српске цркве почива на светосавском темељу. Тај темељ одређује гдје ћемо у нашох духовној грађевини поставити носеће зидове и стубове а гдје само преграде или украсе. Литургија је сами центар окупљања вјерника. Ту за импровизоване преграде нема мјеста. Ту се свака нова цигла, свака преграда олтарска и друга, полаже са много пажње, и њено мјесто мора имати пуно оправдање и пуни смисао, а свака извађена цигла руши грађевину Цркве.
Чини ми се да се суштина промјена које се сада, нажалост, заговарају од стране неких архијереја, неких од нас, који бисмо сви - и појединачно и као Сабор - морали да БРАНИМО и ЧУВАМО Свето Предање и светосавску традицију, може поједностављено, свести на следеће: умјесто УЧЕШЋА вјерника у Светој Литургији, акценат се ставља на ПОСМАТРАЊЕ чина Литургије, како би је он тобоже боље разумио - и научио. То најбоље илуструје намјера да се одређене молитве, које, према досадашњем поретку, свештеник чита тихо, за себе (јер се односе искључиво на њега, његов однос са Господом којем служи, његову достојност да Му служи), сада читају наглас, да би их сви чули. Тако се пажња вјерника са своје молитве и свг УЧЕШЋА у заједничкој молитви, преусмјерава на ПРАЋЕЊЕ, односно ПОСМАТРАЊЕ друге особе која се моли. ВЈЕРНИК ТАКО ОД УЧЕСНИКА ПОСТАЈЕ ПОСМАТРАЧ, а сама Литургија се од Тајне над Тајнама претвара у позориште. Између свештеника и вјерника се ствара непремостив јаз: то више није заједничко учествовање у истом чину. Самим тим, и Литургија губи своје основне атрибуте, своју саму суштину и своју природу. А Црква са таквом Литургијом - гдје један изводи нешто на сцени а други то посматрају - није више Црква.
Не треба наглашавати како овај концепт наликује ономе што се, као процес, током вијекова, дешавало у отпалом, запданом крилу Цркве, најприје код римокатолика, а онда, још изразитије, код протестаната.
Овдје би, међутим, на крају, требало подвући да методологија аргуменатације оних који заговарају промјене, њихова тврдња да је посриједи повратак на старе, аутентичне облике литургијског окупљања, заправо представља напад на Свето Предање, или да, у најмању руку, одражава неразумијевање Светог Предања. Ево и зашто. Позив да се врати "на старо", заправо је крајње произвољан, јер то штаро", као форма, као начин литургијског окупљања, није прецизно дефинисано, пошто све до осмог вијека и немамо сачуваних литургијских текстова. Исто тако, томштаром" није, у континуитету од првог до осмог вијека, тачно одређен тренутак на временској скали. А о томе да би баш та и та форма (све и кад би била прецизно дефинисана), у баш том и том времену (све кад би и оно било тачно назначено), била онај, прави, аутентични облик, поготово не може бити говора. Јер управо је данашњи облик Литургије Црквом утврђенм кроз Њену традицију, дакле, кроз Свето Предање као приоцес предат нама. Унутар тог процеса било би погрешно и неприкладно издвајати један једини тренутак, јер би сам тај чин означио насилни прекид традиције, крај Предања. Оно што се од стране заговорника промјена назива враћањем на старо, заправо је накнадна реконструкција онога што је тобоже било, накнадна памет којом се, у суштини, мијења (или тачније: укида) само једно: Свето Предање. И по томе се види да ове промјене заговарају они који Литургијом нису живјели.
Зато бих, на самом крају, још једном подсјетио да ово питање које обрађујемо није "техничко" или штручно" питање које се тиче само штручњака" или "познавалаца" некакве штручне" материје. У питању је сама суштина Цркве, њен живот, наш живот у вјери, у Христу. У својој личној пракси, током 36 година свештенослужења, од којих 23 године служим као архијереј Српске цркве у расијању, поштујући и примјењујући наш стари, утврђени литургијски поредак, никада нисам имао ни најмањег проблема или неспоразума у честим саслуживањима са архијерјима других православних цркава. Међутим, данас, овдје, са некима од вас не умијем да служим Литургију, и зато ово питање повезујем са питањем опстанка и останка нашег у вјери праотаца, у вјери православној. Разнообразије је симптом да Црква престаје бити Црквом. Ако то не увидимо и не признамо, лажемо сами себе, лажемо Христа Господа.
Иста је ствар и са оним што Свету Литургију прати, што је њен саставни дио. Исто је, дакле, са светим тајнама Исповеијсти и Причешћа, иприпреми за њих, њиховој органској вези са Литургијом. Кад се узме у обзир да у римокатолицизму данас постова скоро и нема, јасна нам је слика коју нам либертвилски литургичар, свештеник др Недељко Гргуревић, даје у својој књизи Евхаристија као жртва: Литургијско богословље (Србиње - Либертивил, 2004): "Данас живимо у духовно јако контраверзном свету, у свету који је 'презаузет' земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положаја у друштву..., политичког престижа и утицаја, спротом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа у своју Цркву има мало времена".
Ово стање презаузетости полако обузима и нас. И управо зато треба очувању, бризи за Свету Литургију, у оквиру бриге над Светим Предањем, чији смо чувари понајприје ми који сједимо овдје, приступити са дужном пажњом. Јер, и при приступању светом Причешћу, треба да смо свјестни да то чинимо са молитвеном свијешћу о својој грешности.
Стога, понављајући ријечи са почетка, које слиједе из увјерења да је закон заједнице важан дио Цркве, да се ниједан епископ не усамљује, не постаје искључиви видљиви замјеник једине Главе, Христа, и да је зато Христос оставио видљиво управљање Црквом сабору Апостола, а и за њих сабору епископа - дакле, нама, данас и овдје - ја вас позивам да у свом суду будемо разумни и одговорни. Ако сопствену традицију одгурнемо, одрекли смо се и своје памети, за правило лудост изабрали. Призовимо се да смо ту да бисмо заступали и бранили једноставну и неопозиву чињеницу: Свети Сава и хиљадугодишње српско искуство, које је изродило толике светитеље, најбољи су гарнат да Црква поштује и држи исправну традицију и у савременој пракси Цркве.
Цвети 2007, Манастри Милтон, Канада
