Пише: Драгомир Брајковић
(На примању награде Задужбинског друштва "Први спрски устанак")

Слободарске тежње српског народа и песништво српско вековима су нераскидиво повезани. Нећемо претерати ако кажемо да је Филип Вишњић парадигма те везе.

Вишњић је рођен у слободарској Семберији; друго, свакако трајније рођење, песничко, имао је у Подрињу и ништа мање слободарској Шумадији.

За разлику од својих земљака који су често, с разлогом и надом погледали преко Дрине, он је, рано оставши без очњега вида, из свог питомог села Трнове ослушкивао и прижељкивао да устану кука и мотика. Устанички зов је чуо и пре него су се огласиле устаничке пушке, а у Србији је, како бележе његови биографи, ступио хиљадуосамсто девете. Пратећи устанике, живећи и, уз гусле певајући по војничким логорима и шанчевима, са њима је пробавио пуне четири године. Разочаран неуспехом хиљадуосамстотинатринаесте повлачи се у село Грк. Из тог села, које сада носи Вишњићево име, Вук га је, две године касније, прибавио у манастир Шишатовац где је од њега записао скоро све песме које чине велику епопеју о Првом српском устанку.

Успомену на велике историјске догађаје чувају бар два памћења: историјско и песничко. Песничко памћење је не само обухватније него оно сеже дубље и живље пулсира у људским душама и срцима. Песничко памћење, сво од слика и емоција, не оставља никог равнодушним. Што песмом није опевано као да се није ни догодило. Шта бисмо данас знали о старим Грцима, њиховим обичајима, боговима, страстима, ратовима, краљевима, лепотицама и јунацима да није Хомера? Све би то, како је певао један наш савременик, прекрили снегови и шаш.

У Филипу Вишњићу устанак је стекао свог Хомера. Тешко је са сигурношћу рећи ко је кога родио - устанак Вишњића или Вишњићеве песме сам устанак. Било је и пре овог устанка и устанака и буна али је овај остао први пре свега по ономе што је донео (а донео је много - био је то револуционарни преврат у свему), али он је први и по снази и лепоти којом га је овоплатио овај велики песник. Што јунаци и бојеви Првог српског устанка тако интензивно и толико трајно живе у нашем памћењу заслуга је и Вишњићеве песме.

Устанички зов Вишњић је непогрешивим песничким инстинктом чуо и пре него су се огласиле пушке па му је песмом кренуо у сусрет. Видео је унутарним очима и оно што се варљивим није дало уочити. Слутио је и одречито казивао да ће бити што бити не може.

Није Вишњићева песма само опевала Устанак, она га је слутила, најављивала и поспешивала ишчитавајући знамење виш Србије по небу ведроме.

Опсећајући се наших царева и краља народни певач није само чувао успомену на славну прошлост и претке већ је поробљени народ подсећао да није репа без корена него, како би Перо Слијепчевић рекао, народ од царске старине. Ако је то памћење било неговање традиције и поспешивање сна о слободи немерљивој и незамењивој, Вишњићу је пало удео да учествује у остваривању тог сна а његовој песми да опева и од заборава сачува много тога.

Вишњићевом песмом и формално и суштински завршава се петовековно наше, епско певање. Започето наговештавањем пропасти царства српскога завршило се ово певање васкрсењем држава како у устанку тако и у Вишњићевој песми.

Начин на који су остварене песме наше епске (испеване у временском распону од неколико векова) не разликује се битније. Гласови певача, како то иначе бива у уметности, неусиљено се и разговетно дозивају преко векова. И из оних раних песама о пропасти царства као и из ових Вишњићевих о Устанку посредно се, песничким сликама и сложеном метафориком, говори о савезу Неба и Земље.

Кнезу Лазару је, како казује народни певач, долетела птица Ластавица, и то од светиње од Јерусалима да наговести пропаст царства и предочи суморну слику дугог ропства. Вишњићу и његовој песми, пак, указали су се знамени који наговештавају васкрсење. Свитало је, како је приметио Растко Петровић, јутро над грмом Вишњићевим јер и Вишњић, дакле пева о савезу Неба и Земље, о одзиву земаљских невољника на небеска знамења и предачке поруке. У његовој гласовитој песми о почетку буне против дахија појављују се на небу бројни знамени. Они су и налог правде и порука више силе. Није се са надлежнијег места могла послати важна порука да је земан дошо ваља војевити, нити је од народне песме могло бити подеснијег и поверљивијег преносиоца. То је разумео Вишњић као баштиник песничке традиције у којој јунак-победник жали над побеђеним што погуби од себе бољега. И Вишњић, руковођен високим моралним налогом да је боље изгубити главу него своју огрешити душу, пева витешки о витештву. Са тог је зденца потекла и мисао Марка Миљанова да је јунаштво заштити себе од другога, а чојство друге од себе. Наша народна песма, посебно она Вишњићева, на високо је подигла и чојство и јунаштво водећи их напоредо.

Како због наших предака а још више наших потомака ради и данас, кад нас поткопавају, и споља и изнутра, ми немамо других моралних начела сем ових. Ваља нам и данас бити јуначан али без чојства нам јунаштво не би вредело а име би нам погинуло.

Дозволите ми да на крају овог слова изразим захвалност Задужбинском друштву Први српски устанак и жирију који су имали слуха да у заглушујућој буци и бесу времена у ком живимо, чује и мој (макар и скроман одзив Вишњићу) па су ме, и на овај начин, прикључили оним српским песницима који су етичке и естетичке норме и мере не само високо подигли већ су их, како и приличи истинској уметности, нераскидиво повезали стиховима.

У Орашцу,
на Сретење Господње 2007.