Piše: Dragomir Brajković
(Na primanju nagrade Zadužbinskog društva "Prvi sprski ustanak")

Slobodarske težnje srpskog naroda i pesništvo srpsko vekovima su neraskidivo povezani. Nećemo preterati ako kažemo da je Filip Višnjić paradigma te veze.

Višnjić je rođen u slobodarskoj Semberiji; drugo, svakako trajnije rođenje, pesničko, imao je u Podrinju i ništa manje slobodarskoj Šumadiji.

Za razliku od svojih zemljaka koji su često, s razlogom i nadom pogledali preko Drine, on je, rano ostavši bez očnjega vida, iz svog pitomog sela Trnove osluškivao i priželjkivao da ustanu kuka i motika. Ustanički zov je čuo i pre nego su se oglasile ustaničke puške, a u Srbiji je, kako beleže njegovi biografi, stupio hiljaduosamsto devete. Prateći ustanike, živeći i, uz gusle pevajući po vojničkim logorima i šančevima, sa njima je probavio pune četiri godine. Razočaran neuspehom hiljaduosamstotinatrinaeste povlači se u selo Grk. Iz tog sela, koje sada nosi Višnjićevo ime, Vuk ga je, dve godine kasnije, pribavio u manastir Šišatovac gde je od njega zapisao skoro sve pesme koje čine veliku epopeju o Prvom srpskom ustanku.

Uspomenu na velike istorijske događaje čuvaju bar dva pamćenja: istorijsko i pesničko. Pesničko pamćenje je ne samo obuhvatnije nego ono seže dublje i življe pulsira u ljudskim dušama i srcima. Pesničko pamćenje, svo od slika i emocija, ne ostavlja nikog ravnodušnim. Što pesmom nije opevano kao da se nije ni dogodilo. Šta bismo danas znali o starim Grcima, njihovim običajima, bogovima, strastima, ratovima, kraljevima, lepoticama i junacima da nije Homera? Sve bi to, kako je pevao jedan naš savremenik, prekrili snegovi i šaš.

U Filipu Višnjiću ustanak je stekao svog Homera. Teško je sa sigurnošću reći ko je koga rodio - ustanak Višnjića ili Višnjićeve pesme sam ustanak. Bilo je i pre ovog ustanka i ustanaka i buna ali je ovaj ostao prvi pre svega po onome što je doneo (a doneo je mnogo - bio je to revolucionarni prevrat u svemu), ali on je prvi i po snazi i lepoti kojom ga je ovoplatio ovaj veliki pesnik. Što junaci i bojevi Prvog srpskog ustanka tako intenzivno i toliko trajno žive u našem pamćenju zasluga je i Višnjićeve pesme.

Ustanički zov Višnjić je nepogrešivim pesničkim instinktom čuo i pre nego su se oglasile puške pa mu je pesmom krenuo u susret. Video je unutarnim očima i ono što se varljivim nije dalo uočiti. Slutio je i odrečito kazivao da će biti što biti ne može.

Nije Višnjićeva pesma samo opevala Ustanak, ona ga je slutila, najavljivala i pospešivala iščitavajući znamenje viš Srbije po nebu vedrome.

Opsećajući se naših careva i kralja narodni pevač nije samo čuvao uspomenu na slavnu prošlost i pretke već je porobljeni narod podsećao da nije repa bez korena nego, kako bi Pero Slijepčević rekao, narod od carske starine. Ako je to pamćenje bilo negovanje tradicije i pospešivanje sna o slobodi nemerljivoj i nezamenjivoj, Višnjiću je palo udeo da učestvuje u ostvarivanju tog sna a njegovoj pesmi da opeva i od zaborava sačuva mnogo toga.

Višnjićevom pesmom i formalno i suštinski završava se petovekovno naše, epsko pevanje. Započeto nagoveštavanjem propasti carstva srpskoga završilo se ovo pevanje vaskrsenjem država kako u ustanku tako i u Višnjićevoj pesmi.

Način na koji su ostvarene pesme naše epske (ispevane u vremenskom rasponu od nekoliko vekova) ne razlikuje se bitnije. Glasovi pevača, kako to inače biva u umetnosti, neusiljeno se i razgovetno dozivaju preko vekova. I iz onih ranih pesama o propasti carstva kao i iz ovih Višnjićevih o Ustanku posredno se, pesničkim slikama i složenom metaforikom, govori o savezu Neba i Zemlje.

Knezu Lazaru je, kako kazuje narodni pevač, doletela ptica Lastavica, i to od svetinje od Jerusalima da nagovesti propast carstva i predoči sumornu sliku dugog ropstva. Višnjiću i njegovoj pesmi, pak, ukazali su se znameni koji nagoveštavaju vaskrsenje. Svitalo je, kako je primetio Rastko Petrović, jutro nad grmom Višnjićevim jer i Višnjić, dakle peva o savezu Neba i Zemlje, o odzivu zemaljskih nevoljnika na nebeska znamenja i predačke poruke. U njegovoj glasovitoj pesmi o početku bune protiv dahija pojavljuju se na nebu brojni znameni. Oni su i nalog pravde i poruka više sile. Nije se sa nadležnijeg mesta mogla poslati važna poruka da je zeman došo valja vojeviti, niti je od narodne pesme moglo biti podesnijeg i poverljivijeg prenosioca. To je razumeo Višnjić kao baštinik pesničke tradicije u kojoj junak-pobednik žali nad pobeđenim što pogubi od sebe boljega. I Višnjić, rukovođen visokim moralnim nalogom da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu, peva viteški o viteštvu. Sa tog je zdenca potekla i misao Marka Miljanova da je junaštvo zaštiti sebe od drugoga, a čojstvo druge od sebe. Naša narodna pesma, posebno ona Višnjićeva, na visoko je podigla i čojstvo i junaštvo vodeći ih naporedo.

Kako zbog naših predaka a još više naših potomaka radi i danas, kad nas potkopavaju, i spolja i iznutra, mi nemamo drugih moralnih načela sem ovih. Valja nam i danas biti junačan ali bez čojstva nam junaštvo ne bi vredelo a ime bi nam poginulo.

Dozvolite mi da na kraju ovog slova izrazim zahvalnost Zadužbinskom društvu Prvi srpski ustanak i žiriju koji su imali sluha da u zaglušujućoj buci i besu vremena u kom živimo, čuje i moj (makar i skroman odziv Višnjiću) pa su me, i na ovaj način, priključili onim srpskim pesnicima koji su etičke i estetičke norme i mere ne samo visoko podigli već su ih, kako i priliči istinskoj umetnosti, neraskidivo povezali stihovima.

U Orašcu,
na Sretenje Gospodnje 2007.