Размишљам ових, предваскршњих дана како се, на сваком ћошку ове грјешне планете, обистињују пророчке ријечи светог симеона Богопримца, речене прије двије хиљаде година. Држећи на рукама својим дијете Христа, светитељ рече за Господа да ће он бити "знак против кога ће се говорити". А Пресветој Мајци Његовој свети Симеон је прорекао да ће мач пробости душу њену, "да се открију помисли многих срца". (Лк. 2, 34 - 35)

И заиста, од рођења Свога до у ове наше дане луде па све док се, у сили и слави, не појави да, коначно, рачуне Своје са грјешним човјеком сведе, Господ је знак против којег се говори и твори. По неком сотонином плану и, обично, пред Васкрсење Христово, богомрзитељи лансирају неку своју ујдурму нову. Још се нисмо повратили од брука и увриједа Господу нанесених у "Да Винчијевом коду" а ево, ових дана, на сва клепетала и таламбасе лупетају како су, тобоже, тамо негдје, нашли Христов гроб и остатке иза Њега. О осталим безобразлуцима с овим повезаним, крштеном човјеку грјешно је и да помисли. Све у свему, хоће да нам и ово мало вјере помуте, да нам душе затрују, да нам кажу: Васкрсења није било; ви хришћани снобулите и не знате у шта вјерујете.

Гадим се на телевизију и н е гледам ни мање глупости од ове. Пошао сам на интернет да се обавијестим о овоме. Накратко, отиснуо сам се низ стрмоглавицу ове блатњаве ријеке лажи против Господа мога. Нашао сам, равно, милион и четири стотине хиљада јединица о овоме. Па видјех, тамо негдје, у Индији, нашли људи, тобоже, Христов гроб. Тврде и заклињу се, науком се заклањују, да су у праву. Долазе, отуда из Индије, у срце Торонта, на Натан Филип сквер, да нас увјеравају да је, како у најави њиховог веб-сајта стоји, Христос мртав, сахрањен у гроб и да се неће вратити на Земљу. Иза њих, посадили се некакви из Јапана; и они имају своју причу. Прича и будалаштина на милионе!

Вјерујте ми, све ме ово, ипак, вријеђа. Питам се, зашто, и докле ће. Што већ једном Господа мога, и нас, будале Њега ради, не оставе на миру. Нека иду дођавола са својим паметима и милионима у њихове лажи инвестираним. Између хиљада одговора, самом сотони знаних, један одговор на ово питање би могао бити и овај: Зато што смо ми, тобожњи хришћани, благо речено, млакоње. Нама могу да раде што год хоће, да нас, у име њихових некаквих слобода, вријеђају и понижавају, јер ми - ћутимо и трпимо или, што је још горе, нас се то и не (до)тиче.

Послије свих ових брука и понижења, не знам, заиста, шта би им, следеће, на ум пасти могло. А нама, разводњенима, који се, савијањем вратова својих пред злом, Господа свога стидимо, могла би се, понекад, у свијест засјећи Христова опомена да ће се и Он нас одрећи пред анђелима Својим. (Лк. 12, 8 - 9)

Прота Василије Томић