Пише: Др Синиша Таталовић

Прво досељавање православних Срба у Гомирје догодило се крајем 16. вијека.

Срби су дошли, како каже предање, из Далмације, "са воде Крке". Досељени Срби су са аустријским генералом Ленковићем до 1596. године бранили утврђени град Клис, који су Турци те године, помоћу Млечана, поново отели од Хабзбурговаца. Знајући за заслуге и жртве бранилаца Клиса, а посебно Срба, генерал Ленковић се у свом писму Цару Рудолфу од јула 1596. године (Лопашић, 2, 288.) заузео да помогне браниоцима Клиса и да им одобри насељавање негдје у Крајини. Цијенећи заслуге Срба који су за интересе царства бранили Клис и све изгубили, Цар је 28. јула 1596. наредио надвојводи Фердинанду да се ови "поштени људи", населе или у Сењу или по другим мјестима у Крајини (Лопашић, 2, 289). Аустријске војне власти нису их могле населити у Сењ или његову околину, већ су их након дужег трагања и конзултирања са грофовима Зрињскима и Франкопанима населили у Гомирје и околха насеља. Много бројније досељавање Срба у Гомирје догодило се 1602. године, када су крајишки заповједници измамили много српског народа из Удбине и Коренице, које су тад биле под Турцима.

Заједно с формирањем српских насеља у Гомирју рађао се и манастир Гомирје. И овдје се поновило оно што се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био понеки свештеник или калуђер. С гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је он вршио богослужје. Али, како је тај калуђер био стар, убрзо је умро. Зато су Гомирци у то време радо примили седам калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке. У једном опису манастира Гомирја из 1772, види да су ови калуђери подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља.

У току 17. и 18. вијека биле су све манастирске зграде дрвене грађевине. Почетком 18. вијека отпочињу припреме за изградњу зидане цркве и конака манастира Гомирје. Године 1719. сазидана је нова манастирска црква. Након изумирања калуђера досељених из манастира Крке, манастирско братство су сачињавали калуђери родом из Гомирја и његове околине, затим из Жумберка, из Лике и Крбаве, а нарочито из оних парохија које је манастир опслуживао. Манастир је кроз цијели 18. вијек имао приличан број калуђера. Пошто је била створена материјална основа за живот братства и послуге, калуђери су морали да се посвете културно-просветном раду.

Манастир Гомирје, у прва два вијека свога постојања, имао је, такорећи, локални карактер. Његови калуђери су били родом из његове околине, а његов утицај и везе као да нису прелазили границе Карловачког владичанства. На почетку 19. вијека та се ситуација мијења. У вријеме кад је талас кризе монашког живота захватио и Гомирје, појавио се у њему и први високошколовани калуђер. Био је то Јосиф Рајачић, млад, амбициозан и самоувјерен човјек, који ће стварати каријеру све док не постане митрополит карловачки и патријарх српски. Готово истовремено када и Рајачић, у Гомирју се појављује и други учени калуђер, Сава Мркаљ, касније познати српски језикословац. Због њих двојице, ово неће бити само прича о манастиру Гомирје с почетка 19. вијека, него и прича о овој двојици, надасве занимљивих и за српски народ значајних људи.

Врло бурно раздобље свог постојања манастир Гомирје је проживио почетком 19. вијека, посебно у вријеме владавине француског цара Наполеона И, од 2. 10. 1809. до 14. 8. 1813. године. О том времену сачувани су у манастирској архиви бројни записи и документа који говоре о томе бурном и за манастир важном раздобљу (Хрватски државни архив, манастир Гомирје, кутија ИИ). Гомирци су заједно са својим свештенством, као и увијек до тада, учествовали у рату којег је Аустријска Царевина водила, овај пут с Француском Царевином. Међутим, у овом рату Французи су побиједили аустријску војску, а француски маршал Мармон (Мармонт) је освојио Далмацију, Лику и Приморје, а тиме и Гомирски крај. С Французима се рат завршио уговором о миру, о чему је тадашњи владика горњокарловачи Мојсије Мијоковић обавијештен 31. 10. 1809. године писмом Угарског Намјесништва, а у којем му се даје до знања да је цијело његово владичанство изручено француском цару. Наполон И је од освојених подручја Хрватске и Крањске основао нову краљевину под именом "Илирија", а за поткраља и главног генерала је поставио маршала Августа Мармона који је одмах устројио цивилну и војну власт.

И црквена је власт, па тако и манастир Гомирје, морала признати владавину Француза и у молитвама од тада молити се: "умјесто императора Францишка И о свепресвјетљејшем и державном имперараторје нашем Наполеоње И" Тежак је то био положај за гомирске монахе, што се може видјети и из манастирске архиве. За вријеме рата с Французима, по упутама владике Мијоковића, говорили су народу против Наполеона и Француза, а сада их је требало славити и хвалити као најбоље на свијету. Тако, на примјер у својој посланици од 15. априла 1809. године, сачуваној у манастирској архиви, владика Мијоковић вели за Наполеона: "Представите себи неописиве биједе и угњетавања, која ђаволским објешенством надути француски владалац, на пропаст људскога рода и на опустошавања земаља, над покоренијем народима чини...", док у посланици од 25. маја 1810. године, у поводу Мармонтовог обиласка владичанства и Гомирског краја, пише: "А тако ако ово сатворимо, тврдо увјерени бити можемо, да ћемо не само оно добро, Нашега великога Наполеона, о нама мишљење, које је он својим сопственим искуством и из историје нас познајући, свагда имао - потврдити и освједочити: него и богате и првисоке његове милости, заступством нашега г. генерал-Гувернера, господина генерал-команданта сподобити се, и опште љубав цијеле Франције и мјесто међу осталима славнима народима заслужити". Због такве превртљивости, француске власти су о њему, али и о већини свештенства, имали лоше мишљење и нису им вјеровали, због чега су их првих година владавине држали под присмотром.

Гомирски монаси, који су послуживали четири парохије са тада 4.541 душа, били су, углавном, лоше образовани, а како су се и начином живота мало разликовали од својих сусељана, однос средине према њима увелике је овисио о стварима нецрквене нарави. За вријеме управе архимандрита Јоаникије Милојевића у манастиру је ослабила и дисциплина, а монашки живот је изгубио своје основне карактеристике. На такво стање је утјецала и манастирска гостионица, чије постојање је и тешко спојиво с монашким животом. Иако је гостионица доносила манастиру око 10% прихода, она је, према једној жалби Тимотија Жакуле, била извор свега зала и малтретирања старијих монаха који су се морали склањати у сусједне парохије. У томе је посебну улогу имао гостионичар Петар Половина који се није бојао ни архимандрита Милојевића, а чак је трговао и с манастирском имовином.

Успоставом француске власти у Гомирском крају, ситуација се мијења у правцу побољшања положаја свештенства и опћег стања у народу. У Гомирје долазе школовани људи не само из Гомирског краја већ и из Кордуна, Баније, Славоније и Војводине, уводећи манастир Гомирје у врхунска збивања црквеног, културног и политичког живота српског народа. У вријеме кад је вал кризе монашког живота захватио и Гомирје, долазак француске власти је, не сасвим случајно, довео у њега и прве високошколоване калуђере. Један од њих био је Јосиф Рајачић, млад, амбициозан и самоувјерен монах.

Рајачић је рођен у свештеничкој породици у Лучанима код Брлога 1785. године. Након основне школе, учио је гимназију у Загребу и Сремским Карловцима, филозофију у Сегедину, а затим је провео неко вријеме на универзитету у Бечу, где је 1809. прекинуо студије због рата са Французима. Тада се вратио кући и већ 5. априла 1810. замонашио се у манастиру Гомирју. До краја 1811. прошао је све ниже чинове и 20. децембра 1811. године је био произведен за гомирског архимандрита. Управу је примио 1812. године након смрти архимандрита Јоанакија Милојевића, што се види и из пописа братства манастира Гомирје за 1812. годину, гдје је Рајачић наведен као архимандрит на првом мјесту. Из пописа се може уочити да је највише монаха било с презименом Мамула. Тако се наводе монаси: Рафаило Мамула, Герасим Мамула и Генадиј Мамула. Од презимена се још појављују: Орлић, Јанчић, Оклобђија, Грбић, Латас, Милошевић и Мркаљ.

Готово истовремено кад и Рајачић, у Гомирју се појављује и други учени калуђер, Сава Мркаљ, у монаштву Јулијан. То се види и из пописа братства манастира Гомирје за 1812. годину, гдје је Мркаљ наведен под редним бројем 12, као јерођакон рођен у Сјеничаку. Као младић завршио је богословију, која је 1801. била отворена у Плашком, и одмах био постављен за учитеља у Госпићу. Жељан знања, одлази на студије у Загреб и Пешту. Одлично је научио латински, француски и њемачки, донекле грчки и јеврејски, а исто тако је добро познавао филозофију и математику. И он је због Наполеонових ратова прекинуо студије, вратио се у родни крај, а 1811. године се замонашио у Гомирју.

У раздобљу француске владавине манастир Гомирје је, у августу 1812. године, страдао од пожара који је изазвао много штете, што се види и из писма карловачког трговца Николе Мусулина. Он у писму од 9. августа изражава архимандриту Рајачићу своје саучешће због пожара и обавјештава га о томе колико је жита до тада послао страдалом манастиру. "Сада шаљем по стрицу Ради Мусулину два кварта пшенице, а госпођа стрина шаље два чаршава, један пешкир и јастук и у будуће ћемо помоћи колико будемо могли". Манастир је је био обновљен тек идуће године, ангажирањем 12.929 франака властите готовине која се налазили код насљедника покојног трговца Јована Куртовића у Трсту, те уз помоћ француских власти које су настојале приволити православно свештенство на још већу сурадњу. Из тога раздобља у манастирској су архиви бројна писма владике Мијоковића архимандриту Рајачићу у којима се дају инструкције везане за спомињање цара и Царевине у богослужењима и то различитим поводима, укључујући и оне везане за Наполеонов лични живот.

Иако су у манастир Гомирје дошле учене главе, а једна од њих је и преузела вођење, односи у братству се нису поправљали. Најприје се Рајачић, да би поправио стање и отклонио притужбе калуђера на неправилности, позабавио јеромонахом Партенијом Оклобђијом (на попису братства из 1812. године под бројем 4) који је радио различите преступе. Тако је, на примјер, у Српским Моравицама вјенчао четрнаестогодишњег дјечака, а покушао је бјежати у Турску. Након неуспјелог бијега, на Рајачићев приједлог, Конзисторија је Оклобђију сасвим отпустла из Епархије, а он одлази у Крижевце и поунијаћује се. Након Оклобђијина одласка из Манастира проблеме наставља правити јерођакон Сава Мркаљ. Одмах након његовог доласка у манастир Гомирје, видјело се да Мркаљ није био за монаха, нарочито не у тадашњем гомирском братству. Он и његова монашка сабраћа, међу којом се нашао, били су два свијета. Он је био учен, заокупљен својим лингвистичким студијама и већ познат у научном свијету након штампања свога "Сала дебелог јера" у Будиму 1810. године, док су његова сабраћа била већим дијелом необразована, с другим склоностима и критеријима вриједности. Кад се томе дода да је Мркаљ био лабилних нерава и помало особењак, лако се може схватити да је он био честа мета задиркивања манастирске субраће. Један од њих, Герасим Мамула, пише Рајачићу још 1811. године како калуђери кажу Мркаљу: "Јеси учен, ал паметан ниси, јер да си паметан, не би дошао међу нас". За све што у манастиру не ваља калуђери су оптуживали јадног Мркаља. У том сукобу Мркаља против свих, Рајачић је био на страни већине, настојећи се ријешити Мркаља. Тужио га је и епископу Мијоковићу у писму с датумом 3. новембра 1812. године гдје каже: "Је ли који настојатељ икад несрећан био што сам воистину ја. Не само што ништа при мојему вступљенију во ову жалосну обитељ, ни комад хљеба, нисам нашао, но неслогу, палеж, да и само разбојничество между мојом братијом трпјети морам. У мојему отсуствију нађе се нови Партенија, који при трпези, при хљебу и соли, коју заслужио није, браћу ми и слуге туче и прогони. Мркаљ проклети никако мира не да. Избио ђакона Генадију и мога дечка, пак их још тужити дошао. При исказивању његове тужбе кажем му ја да ми у власти није њему, који је руку своју на брата дигао, сатисфакцију дати, но да је вешч ову вашој власти предати морам. Он ми пет ни шест, већ при изласку из моје собе зграби јеромонаха Латаса за косе, пак ишчупа му овде приложени бич коса. Једва что сам мислио починути и у миру, љубави и слози поживити, то се нађе нови ангел сатанин да ми пакости даје. Ја у оваквим обстојатељствам нисам могао ништа друго чинити, него разбојника и нарушитеља мира и тишине, а особито онога, који на свештенике руке дизати мора, посредством мирске власти законом и правилам предати. Изволите, дакле, високопреосвештенство, далше с њим опредјелити, ибо ако би га овде више задржао и горше би посљедњаја первих била, да би ја обвнием не бил".

Епископ Мијоковић је, за разлику од Рајачића, на случај Мркаља гледао с више објективности, а вјероватно је имао у виду и притајену Рајачићеву аверзију према ученом Мркаљу, те је Мркаља само опоменуо, али га није кажњавао. Ипак, Мркаљ је од свих имао најслабије нерве. Један запис осликава завршетак краткотрајног Мркаљевог монаштва: "Сава Мркаљ, в монашествје наречениј Јулијан, јеродијакон, возбрањаја себе дјаконом звати и каждому повељаваја да јего "Савом зову", поверг расу остави Гомирје". Конзисторија је 30. јуна 1813. године одлучила да се Мркаљ лишава чина и отпушта из манастира, након чега се потуцао којекуда. Његова болест бивала је све тежа, а на крају је пореметио умом и 1833. завршио живот у умоболници.

Иако овдје наведене цртице из живота манастира Гомирје, на почетку 19. вијека, нису на први поглед, толико значајне у четири стољетној хисторији манастира, оне ипак показују једно за манастир пријеломно вријеме. У њему се манастирско братство ломило између два цара и двије Царевине и тргнуло из духовног пропадања, првенствено захваљујући духовној снази и вољи Јосифа Рајачића. Тај, 19. вијек, било је вријеме процвата манастира Гомирје у духовном, просвјетном и културном погледу. За разлику од 19. вијека, 20. вијек био је вријеме страдања и манастира и православних Срба у Гомирском крају. Сада, на почетку 21. вијека, као и прије двјесто година, манастир Гомирје поново доживљава процват под управом владике Г. Герасима Поповића.