Писе: Радован Гајић

"Ако некоме доликује реци: Отац, то доликује ономе који нас је из незивота, из лосег зивота, из непознавања Бога привео у зивот по Богу. Он је тај пастир добри који нас је са странпутице вратио, довео и на прави пут извео".
(Архимандрит Пајсије Танасијевиц)

Наведени цитат је из књиге Отац који те воли, благопоцивсег оца Пајсија. Савремени судови данасњег западног света, нароцито землје у којој зивимо, засигурно у својим одлукама нису ослуснула мисли ове врсте списа, када се ради о њиховим заиста презрења достојним одлукама. А сваки свестан и савесан градјанин зна ка каквој заједници, ка каквом колективном лудилу води презрење судства и закона уколико ови сами себи допусте такав раскос.

Наиме, последњих година осведоцили смо се о многим слуцајевима где су се судије, као да су једва цекале, доцепале да одлуцују о предметима за које је, у мојој лаицкој памети, противправно да њих утврдјује и о њима расправлја суд. Судови, утемелјени, настали и уздигли се, на Светој Књизи, дограбили су да одлуцују је ли зива беба када је у другој, седмој или којој вец неделји развоја, у мајциној утроби, је ли то зивот или није; да ли јесте и да ли се мозе, и када, третирати као зиво бице. (!?) Јос о томе распредају и јос неверници муце дусе онима, збуњенима, измедју вере и науке. И ако се ове две никада нису сукобиле.

Да наведем овде, у прилог, оне које не волим ни да спомињем, али тако је било. Наиме, на суду Галилеју инквизитори нису рекли: Землја се не окреце. Рекли су му да они то знају од давнина, да је то тако, али да це то само збунити светину, да су то знања за посвецене. На то и због тога Галилејо казе "Ипак се окреце!". Ово мало Галилејово" "ипак", одаје и њега да нема сукоба око знања него око саопстења. Хрисцанска религија познаје све истине овога Света. Али, није све за свације уси. Јесте, неке уси су прлјаве, али многе немају потребну везу са разумом и само би им сазнања изазвала, како се то све висе види данас, да цине обелодањена науцна сазнања 70-тих и 80-тих, духовну забуну и дусевну пометњу. Како се то види данас да је, вец за кратко време, интернет створио планетарну духовну рулју, свих узраста, која линцује сваку истинску вредност и сваку лепоту подвргава порнографисаном разарњу своје колективне неукости, неукуса, безумног либералног бесрама и арлаукања, у име лазно изрекламираних назови лјудских права, у име дивлјацких племенских страсти, ове или оне малобројне групе несретника на грех заверених. Посебно у име оне мале групе на власти, која не одустаје од мисли да за себе освоји сву власт на Планети, укапивси је сву под собом као властодрзацком управом, или коме је тако јасније, менадзментом, насих обицних зивота. То је једини вид зблизености који је интернет донео савременом свету. Племенитог у томе нема ницега. Лепоте у томе нема никакве. Зивота у томе има и бице само као озивеле смрти. Успутна напомена: сви савремени биротехницки системи вуку корен из управно-пописних система, какви су примењивани кроз древно византинско доба по свој царевини, по ризницама, по манастирским братствима и градским заједницама. Ови се, у свом корену, ослањају на древно-египатске методе водјења евиденције и узајамног споразумевања. Томе уци историја. Овде није рец о науци, нити је биротехника наука, колико год то неко хтео данас да прогласи науком, да би тако пред простим светом својој празнини дао знацај.

За питања о зивоту, о зивом и незивом, верницима судови нису потребни, нити са вернима о овоме има разговора. Ово је наука и она је јасна. О унесрецености зена, јер су судови легализацијом, дакле "правном основаносцу" побацаја, оптеретиле савест свих мајки правом да се ослободе плода и тиме се, према судијама, ослобадјају и мајцинства, о овој принуди савремене демократије, примењеној на зене насег доба, моја маленкост је, својевремено, делимицно рекла своје текстом у Гласнику торонтске цркве.

Судови насег сулудог доба наставлјају пак, своју игру са питањима о којима политицари не зеле да се изјасњавају, да не би изгубили власт. Јер страст политицара није ни правицно ни праведно, страст политицара јесте зивотињско хтење да се има власт, у име цега потурају Право, правду и судове; тако да би могли увек да казу: суд је пресудио. Крајње је време да политицари схвате да ми њих не бирамо да би они били некакви посматраци насих зивота са стране, како би сто висе истинског зивота унистили таквим понасањем, у име настраности и изопацености незивота, каквима су и сами све висе склони!

Недавно суд је дозволио истополни брак, а ту скоро суд је дозволио да једно дете мозе да има висе истополних тата, супротног биолоског, природног, пола, и висе истих таквих, истополних, мама. Нека Бог позиви, Својом иронијом, сваку такву дрзавну владу, сваку, која таквом судству даје утоцисте! Верујем у лјудске немоци, тамо где је лјудска вера у Бога ослабила, где је вера посустала, где се вера подала својим зудњама, где је лјудска вера издала истинску лјубав у себи! То је сотонско и ту цовек и не мозе, нама који га посматрамо, да делује другације него тако да каземо: узе га сотона себи. Сотонском се прилази својим деловањем против цовеколјублја, против заједнице рода лјуди. Све једно одакле се прилазило, са улице или из судијске столице.

Огромне су зудње насе које нас поткуплјују и ту превару нам нуде као зивот. Либерализам проповеда: "препусти се својим зелјама колико год биле безбозне, јер Бога нема". "Нити има зла нити има добра" - уци далје либерализам. Али либерализам, који је темелј бесомуцног богацења, јер оно поцива, безмало увек, на цину тренутне преваре или плјацке, не занима ниција будуцност. Либерализам је нацин да се брзо, и без морала, додје до богатства, да би се имало све друго сто се зуди. Такав, либерализам не занима ни ста це и како бити са лјудском јединком у њеној старости. Старост досегнути не знаци доци до неких година. Педесете су све, уци Књига. После је дозивлјај дана, овакав или онакав. После је осецање бесмислености и празнине, за безбознике, или осецај испуњености и смисла, верноме. Закон Бозији саветује, не заповеда, да се зивот не сведе као испразан, да се не доцека исцрпеног тела које, неспособно висе за било какве страсти, никад није ни зивело, јер ни дан није свело Духу посвецено.

Бити богат није ни наопако ни гресно. Сама рец је од реци Бог. Али гресно је бити богат са разлогом хтења онога другога, хтења власти над тим другим. Отуда се, настрано богати, удрузују у разбијању цовекове природне породице, са цилјем упојединацења цовецанства. Тако разбијено, цовецанство је лак плен за потпуно пороблјавање, његових колена, од стране светског индустријског комплекса, који је у власниству оваквих, либералних багатуна, а који су себи, и те како, потцинили магију науке и технологије. Поразавајуци узас погресних зелја, погресних јер су у супротности са Бозијим деловањем, води само потпуном суноврату цовецанства, који мозе да се оконца једино у потпуно разједињеној и толико упојединаценој рулји, да це лјудоздерство бити сасвим, по тамоњим оваквим судовима и судијама, "природан и праван" цин.

Демократија заповеда неутрално судство. Неутрално знаци оно које не би смело да узима стране. Дакле мора увек да донесе одлуку само на основу цињеница. Посто се у недавном слуцају судија усудио да прогласи зену оцем, морацемо овде да се позабавимо језиком који је у свему и најбитнији. Истополна заједница је истополна заједница. Рец брак или на суду енглеском оригинално марриаге, као и истополну заједницу, оставицемо за неко друго време. Размотрицемо рец отац или у енглеском суду фатхер. Постојало је једно, не тако давно време, када је сав свет био муски. Не само код Срба, али вероватно од тог истог корена. Та мускост света била је духовно дубоко пројектована у свему па тако и у језику. У том и таквом свету изврсено је именовање свих ствари. Стоји о томе и у Књизи, у Стварању цовека. Јер прва сила, којом Господ предаје власт цовеку, јесте сила језика. Адаму се даје да све именује. Касније, он води Еву кроз тај свет и уци је како се ста зове. Колико год било језика медју нацијама, један је језик Универзума и Богу хвала, јос увек је цуван од мајке Цркве Христове. Ово именовање, оцитовало се тиме сто су све именице у језику, у језицима, биле увек и само муског рода. Касније су досле разне граматицке сколе и реформе језика, са сврхом да лјуде удалје од јединственог оригиналног језика, у ствари да цовека удалје од цовека. Тако је било и у енглеском језику, ције порекло, преко језика Срба, води до санскритског. Све именице у енглеском које се заврсавају суфиксом хер озназавају на њој муску радњу, коју ово муско мозе њој да цини или уцини. Рец фат-хер ознацава онога који својим цином мозе њу, да уцини да задеблја, да се појавом удебели. Фат је била именица муског рода, која је у каснијим реформама сврстана у неутрални, јер деблјина припада и једнима и другима, то је било тадање размислјање. Ја овде изазивам било ког судију ове Планете да ми доказе валјаност, а тиме и примењивост, ове реци, тако сто це два истополна бица, каквом год узајамном телесном активносцу, једно другом уцинити да тело овоме или ономе задеблја или, српски, затрудни. Бог је то оставио распореду који обдрзава Васелјену, а не онима који мисле да језик лјудима слузи за пометњу и изругивање медјусобно. Ако цемо се ругати моземо зене звати оцевима, а мускарце мајкама. Кад смо ту, рец мотхер озназава ону која мозе да буде лицинка (мотх-хер) или мотх које се у српском, јос увек, употреблјава и бас тако: мот.

Судска пресуда да се сада овај или онај препознаје као отац или мајка, знаци само језицку титуларност. Ознацава да се и на ово или оно лице, правни и јавно, мозе применити ово или оно звање. Моземо и мајмуна звати нарандзом, али ако њега исцедимо не верујем да це било који судија узивати у том напитку као у соку од нарандзе. Засто нам и ко помазе свесно из свести реци за оне племените цинове: оцух и мацеха; степфатхер, степмотхер? Засто нам и ко магли свест да заборавимо да ови не могу без епитетске одреднице зли оцух, добри оцух; зла мацеха, добра мацеха? Коме треба одговор ево га: похотни, суновратни, немилосрдни златнотеласки либерализам. Без јасних епитета све је одобрено, све је допустено, све су реци исте, јер све не знаце ниста посто за знацење треба судска одлука. Има ли горег и фасистоиднијег света од таквога, у коме се сме говорити само језик који судови одобре? А знамо, зивимо у свету колико пара толико правде. Реци цете: опет либерализам. Управо тако, то и јесте његова сустина и као политицког принципа и као смисла владања: новац, да би се задоволјиле зудње ма какве позуде.

Било би ово забавно, да је све само рец о рецима. И сви бисмо имали занимлјиве разговоре у доконим сатима. Али, ово је све о нецем много дублјем, великом и узвисеном. Сва је прица о породици. Без породице истинска слобода појединца не постоји. Таква, нема никаквог смисла. Добро су то проуциле разне психолоске сколе и психијатријски правци у слузби неверниства. Дете без биолоских родителја не зели слободу, неце да буде слободно, јер нама заста да буде слободно. Дете о цијем добробитију одлуцује само дрзава, којекаквим судским одлукама, само је роб. Тиме, таква власт, таква дрзава себи, намеце као право да су сви само њени робови. Тиме и таква, дрзава престаје да буде сервис градјана, дакле породица и појединаца, који сви имају порекло од биолоских родителја, а не из масина, нити од беспризорних, који своју новородјенцад оставлјају по сметлистима. Дрзава, дакле, престаје да буде сервис родителја, породице, вец од таквих, одлукама њеног судства формираним породицама, постаје власник бесловесног детета и бесловесних родителја и дрзаце их све у бесловесности, да би била њихов власник, да би за свој апарат, за своје политицаре, обезбедила узитак у озакоњеној изопацености.

Својом одлуком, судија, који је донео одлуку о висе мама и висе тата, није био неутралан вец је узео страну мањине изопацених! Ја, ове не сматрам изопаценима сто су хомосексуалци, који педери који лезбејке, Бозе сацувај. Ницију несрецу нисам никада бркао са изопацењем, колико год му момената задоволјења та несреца доносила. Изопацењем сматрам то сто ови, из тудје утробе, (задебелиле!) хоце судском пресудом, као камом, да себи исцупају децу и себе прогласе њиховим родителјима. Цак и да сво цовецанство такво постане, а ја знам колики је Бог и знам да то неце дати, цак и да све судије света потпису донету пресуду, то це само показати да су такви судови за исмејавање и поругу. А судије нека се опомену. Распоред је јасан. Када судије своју малокрвност и лицну наклоност изопацености, пренесу на род Бозији, Господ доводи цареве, да суде судијама. Политицари и нису ни у једној књизи, они су само као и кесе за смеце, за дневну употребу. А цареви, зна се: суде мацем, као сто вредни ратар суди землји плугом, да отуда, где расте коров, зивица и драц, врати зивоту зивот хлебном травком. Када, ако цареви посрну, јер и они су крв и месо зудњом испуњено, Бог пуста своје Пророке, да Његову сведоце. Тако у круг, ако треба до у бесконацно, али да се Господња не изгуби! И све докле год се цовек не доведе сам себи у памет и Богу се не дозове. Ово, нисам ја заповедио, овако уци Књига Оца насега, Који нас све воли. Побркају ли се реци Књиге, како рекох, гостице се цовек телом цовека, а ту висе неце бити цовека. Нека се не радују либерали: бице Господа! И разгневице се тада јако. Као ни тајну Господњег постојања, тако ни ову: ста це тада бити; мати Црква не одањује и заклета је да је цува. Бас због тога да неки судија и ту не би умовао својом бесловесносцу.

У основи свега овога јесте давно заврсени судски процес, али никад оконцан, којем је председавао Понтије Пилат лицно. Њему је било дато у ствари да, одлуцујуци о судбини Сина Бозијег, одлуци да ли је зивот нас посед или ми само зивимо, од Оца нам, који нас све воли, дати зивот. Пилатова пресуда била је таква, да без обзира на то сто Га распе, без обзира и на сву хулу и халабуку разноумних друствених група са специјалним интересима телесних зудњи, братство у Христу ипак расте кроз миленијуме. И то, свесно свога пострадања и ако страдално, ипак расте. Јер то братство дрзи се реци Књиге: "

\З на Господ побозне избавлјати од напасти, а неправеднике муцеци цувати за дан судњи; А особито оне који иду за тјелесним зелјама нецистоте, и не маре за поглаварство, и који су безобразни и самоволјни, и не дркцу хулеци на славу. А они, као неразумна зивотиња, која је од природе на то створена да се хвата и колје, хуле на оно сто не разумију, и у погибли својој пропасце" (2. Петрова, 2, 9-12)

Спомињуци се реци мудрог оца Пајсија са поцетка овога текста, на залост, морам да уоцим да многи родови зивих нису могли, према наведеним рецима, оцем да назову свога природног муског родителја. Њих је, у насим просторима, била узела себи безбозницка обузетост науком и технологијом, које це, веровали су, победити незнање отеловлјено по њима у вери у Бога. Тако се збило да су деца многих морала да постану оцима својих билоских родителја, којима на гробове вратисе крстове својих дједова. Подигосе тиме у небо, и у овоме времену, знак на који це се, када се за то намире времена, ослонити вера господа насег Исуса Христа, да његова буде влада за увек.
Дотле?

И ово зло, ка коме, не видеци га да долази, посрте гресно колено либералних оцева, а сада од судија нам пресудом потврдјено, додје да продје. И ове судије додјосе, да испуне зивот тастином свога безумног безбозниства. И ово се испуни, да ми показемо истрајност вере своје коју нама остависе оци отаца насих, вере која њима би дата од Оца који нас све воли.

Преко оца нам, који су нама, сваки своме, муског пола. Вазда било и бице, вавјеки.