Пише: Др Радомир Батуран

Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника.

Са књижевним именом: Горан Петровић срео сам се први пут 2000. године у првом броју Итаке (вероватно и једином), књижевног часописа Гојка Тешића. Горан Петровић - ново име на књижевном небу Србије. Име обично, а презиме још обичније (после Јовановића најчешће код Срба). И фотографија преко целе странице часописа: благе лирско-мисаоне црте лица и проницљиви отвори душе. Оно што је писало у Итаци о његовим књигама обећавало је доброг писца. Одмах сам га уврстио у списак књига о којима ћемо говорити у Клубу читалаца Србика за 2001. Говорио сам веома похвално о његовом роману Ситничарница Код срећне руке а већ наредне године писао сам о његовој збирци приповедака Ближњи у торонтским Незавсиним новинама. Уврстио сам тај есеј у књигу Казивања у Србици коју је издало Удружење књижевника Србије 2005. године.

Вечерас ћу говорити о књижевном имену Горан Петровић, феноменолошки, без појединачних анализа његових дела. Говорићу о његовом стваралачком портрету, у контексту звезда и звезда падалица савремене српске постмодерне књижевности.

Горан Петровић је творац новог обликовног поступка у српској књижевности, која не оскудева у њима, бар од Растка Петровића наовамо. Ти Петровићи премрежише српско књижевно небо уздуж и попреко вредним делима и интересантним књижевним поступцима да им, ни до дана данашњег, не можемо прецизно одредити књижевни род (Горски вијенац П. П. Његоша), својим откровењима претекоше и иновираше све што се у уметности стварало у међуратној Србији и Југославији (Растко Петровић), а и данас нас учитавају из епохе у епоху, зи века у век, из дела у дело (Горан Петровић). Тај нови обликовни поступак Горана Петровића условно ћемо назвати учитавање, мада је он само постмодернистичка варијанта класичног путовања кроз време.

Последњи Петровић је посебно занимљива појава у времену великих пошасти које вршљају Србијом, у времену бомбардерског кађења Србије демократијом, лажима, уценама, отимањем читавих покрајина и одрицања Срба самих од себе, пресвлачења идеологије комунизма у идеологију демократизма, евроамериканизма и глобализма, у варијанти српског политиканства и постмодернистичког флерта са наступајућом новим тоталитаризмом, званим нови светски поредак. Три барда раног постмодернистичког таласа, који је запљуснуо разарајућу минулу Југославију и суксцесивно кастрирану Србију у потоњој четврти 20. века, постали су класици још за живота: Данило Киш, Борислав Пекић и Милорад Павић. Овде треба истаћи да они себе никада нису сматрали постмодернистима. Они су осенчили читаве генерације млађих српских писаца који ће се заклонити њиховом кабаницом и декларисати као постмодернисти. И као све опонашајуће за две-три деценије протандркаће утрином српске књижевности и овај замозвани талас "постмодерне". Неће проћи ни пола века, а та безимена братија изгубиће сваки сјај као свака бижутерија и бетонерија. Већ данас видиомо како се само још "два јуноша" посткишевснко-пекићевско-павићевска (али оригинална!) чврсто држе у "постмодернистичком седлу" књижевности Србије: Светислав Басара и Горан Петровић. Оба су чврсто везана за тло на коме су никли и за људе са којима су расли и стасавали у писце. Оба су писци са визијом коју проносе изнад стварности и времена и простора и остварују вредна књижевна дела. Басара је за својом визијом газио кроз југословенску и српскус тварност раблеовско-сервантесовски, заогрнут у плашт лудог Шекспировог принца или у анахрону одору Сервантесовог витеза, ништа мање лудог (посматрано диоптријом безличног човека-гмизавца стварности). А Петровић са својом визијом језди марљивошћу кустоса-хроничара савременог доба. Сабира догађаје, времена и цивилизације који су се извршили и врше над Србијом - земљом и народом - и гради фантазмагоричну причу-метафору. Оне безимене бетонирце и бижутерце, који га стално прозивају и нападају на својим књижевним вечерима, у својим бетон-подлисцима, с индигнацијом мимоилази не хајући за њихову дреку за коју им снагу даје НАТО, а велике тираже обезбеђују квислиншке фондације, невладине организације и "демократски одбори за људска права" у Србији.

И Горан Петровић је модеран и "постмодеран" бар колико и Киш, Пекић и Павић, али сав у ритму и звуку "материнске мелодије" српског језика и писма (како је говорио Момчило Настасијевић). Архетипским сликама и метафизичким слојевима своје прозе (често посредством архитектонских, сликарских, музејских и библиотечких експоната српске уметности) дотиче се историјске стварносне Србије којој стваралачки приступа, с визијом "јачом од саме стварности", проучава све њене сфере и ствара уметност, "креацијом против зла", матричећи све слојеве прошлости, садашњости и будућности своје земље, народа и културе, дијахроно и синхроно, сводећи њихова значења на универзалне метафоре и симболе.

Док Кишовом прозом своју светост и уклетост проносе Панонијом све сами Јевреји; код Пекића, кроз балкански грчко-турско-српско-бугарско-арнаутско-цинцарски конгломерат, своје дукате, заливене медом у ћуповима, Цинцари на мазгама прносе кроз ризичну Србију, а своје тоталитарне идеологије турско-азјатско сејмени и феудалне дахије, немачко-аустроугарски и италијански империјалисти и фашисти (с локалним варијантама усташа, ханџар-дивизија и балиста), руско-југословенски комунисти и англо-саксонски колонијалисти и "глобалисти" (из века у век сатирући Србију); код Павића су то све саме метафоре и симболи које "слика благо чајем" на небу Србије, о изумрлом азијском народу Хазара и панонјској грађанској класи 18. и 19. века; дотле су, код Горана Петровића, актери Срби из свих времена и цивилизација: Жича, Немањићи Драгутин и Милутин пред опсадом Бугара и Кумана, али и под НАТО бомбама (Опсада цркве Св. Спаса); о "смрелој ватри" у српским библиотекама и ситничарницама, о "свесности других читалаца", о "сневољном божјем дрвцету", о повезу књиге "од софијана", "умиљатом мирису девојака", "порозним зидовима", о томе "има ли сличности између библиотеке и ботаничке баште", "како се враћа сјај успоменама", "шта се види у очима пажљивог читаоца", о питању: "чему резепт, анко нешто не можеш да дометнеш по свом укусу?"... (Ситничарница Код срећне руке).

Све је то Петровић поринуо у меланхоличнуиронију, никада јетку, али ништа мање болну, замотао у фантазмагоричну имагинацију која се кодификује све самим метафорама и симболима. Симболима је препуна сва постмодернистичка проза. Чак су и читаве књиге сложени символи: Кишов Пешчаник, Пекићево Беснило, Павићев Хазарски речник, Басарино Срце земље, Петровићева Опсада Цркве Св. Спаса... У самом језгру тих сложених симбола су Срби и Србија (сем код Киша), али су само код Петровића вођени и призвани екстазом и трагом "материнске мелодије". Та мелодија се гради изворном лексиком, српском спрегом речи и реченица, језичком сликом па и у најсложенијим симболима. Иако мозаична, фантазмагорична, оригинална је српска мелодија Петровићеве прозе, у свим слојевима језика: фонетском. фонолошком, морфолошком, синтаксичком и стилистичком. Истовремено је то и житијна, и ренесансна, и баркона, и реалистичка, посебно романтичарска и модерна - постромантичарска и постмодернистичка. Да закључимо првим пасусом самог аутора Ситничарнице Код срећне руке: "Била је то реченица на српском. Као и друга, уосталом. Словослагана ручно. Штампана ћириличним писмом... папир је местимице жутео од свуда залазећег времена..." Или реченицама последњег пасуса Опсаде Цркве Св. Спаса: "Отац Герасим се прекрстио. Дивна је дечачића предала куму Исидору. Свештеник отпоче службу:  - Благословоено Царство Оца и Сина и Светога Духа..."

Нису ли те реченице и мелодије истовремено старолсовенске и светосавске из средњег века (српске рецензије), доситејевско-просветитељске 18. века, али и вуковске народне мелодије којима се причало и певало по избама, колибама и небројеним збеговима српског народа кроз 19. и 20. век, а у функцији модерног и постмодерног штива?

Том мелодијом су досањане и нежно истепане најсложеније слике затирања читавих грађанских класа и фантазмагорично преживљавање њихових опојединачних, обезличених представника у тоталитарним идеолошким друштвима (Ситничарница Код срећне руке), разрања миленијумских тврдих српских манастира и Божје чељади у њима од стране свевремених, сувише стварних дивљих хорди Балкана и Великог Света "евро-атлантских асоцијација" (Опсада Цркве Св. Спаса). За прву наведену прозу нашао је савршено прикладан и функционалан обликовни поступак "учитавања". У његовој другој прози, симболу вршења историје и времена над Србијом, прибегао је старо-новом уметничком поступку "путовања кроз време" те тако тој опсади Светог Храма - Свете Српске Земље дао димензије свевременске тоталитарности која се врши над нама. "Од свега није више ништа остало, ни да се приповеда", каже аутор прозе Опсада Цркве Св. Спаса у последњој глави: "Четрдесети дан", пошто је у глави "Тридесет девети дан" само цитирао допис из Политике из Добоја, од 14. фебруара (на Св. Валентина, по западном календару, или на Св. Трифуна, по источном - у обе варијанте на Дан Љубави), да је: "У последњих годину дана на подручју општине Српски Брод, на северу Републике Српске, као последица дејства НАТО авијације нарушен еколошки систем, пише добојски недељник Свитање."

У збирци прича Ближњи Петровић и прозу и своју стварност иновира "хроником хронопија" - медијем мини-приче о "хронопијама" који се хране "људским временом" свуда и свагда: на фронту, у миру, у веш-машини, у амбуланти, на балкону док НАТО-бомбе разарају Београд и Србију 1999. Све је то Петровић приказао и сувише стварно и фантазмагорично.

У свим тим иновацијама форме, есенција његове прозе остала је чисто српска. Јер, Горан Петровић не бежи од сопствене суштине, не користи се ни језиком ни писмом опсадника, поробљивача, неоколонијалиста па не преузима ни кајду постмодерниста, већ освеженом мелодијом вековне душе српског језика везе духовну зиданицу на моравском зиду српске књижевности.

Овим свакако не мислимо да Горан Петровић, као савремени српски приповедач који брижно и умно, а формом раскошно, надграђује српски језик и књижевности, не оставља своја дела без мана. Уз све иновације у формама, написана су у препознатљивим српским мелодијама, зачудних ритмова и звукова, колико сентименталних још више благо иронично запитаних, у сложеним, али пунозначним метафорама и симболима у међугенерацијским и међуцивилизацијским комуникацијама. И поред свега тога, онај савршени докорак у универзално још није направио ни овај савремени српски постмодерниста. Очекивати је од овг писца да напише свој "моравски венац" 21. века који ће значити и зрачити у српском народу као већ испевани Горски вијенац његовог генијалног презимењака из 19. века или оног њему ближег (и по времену и по полилошкој иновацији форме) Петровића из 20. века, аутора прозе Људи говоре.
На Трипундан 2007.