Piše: Dr Radomir Baturan

Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika.

Sa književnim imenom: Goran Petrović sreo sam se prvi put 2000. godine u prvom broju Itake (verovatno i jedinom), književnog časopisa Gojka Tešića. Goran Petrović - novo ime na književnom nebu Srbije. Ime obično, a prezime još običnije (posle Jovanovića najčešće kod Srba). I fotografija preko cele stranice časopisa: blage lirsko-misaone crte lica i pronicljivi otvori duše. Ono što je pisalo u Itaci o njegovim knjigama obećavalo je dobrog pisca. Odmah sam ga uvrstio u spisak knjiga o kojima ćemo govoriti u Klubu čitalaca Srbika za 2001. Govorio sam veoma pohvalno o njegovom romanu Sitničarnica Kod srećne ruke a već naredne godine pisao sam o njegovoj zbirci pripovedaka Bližnji u torontskim Nezavsinim novinama. Uvrstio sam taj esej u knjigu Kazivanja u Srbici koju je izdalo Udruženje književnika Srbije 2005. godine.

Večeras ću govoriti o književnom imenu Goran Petrović, fenomenološki, bez pojedinačnih analiza njegovih dela. Govoriću o njegovom stvaralačkom portretu, u kontekstu zvezda i zvezda padalica savremene srpske postmoderne književnosti.

Goran Petrović je tvorac novog oblikovnog postupka u srpskoj književnosti, koja ne oskudeva u njima, bar od Rastka Petrovića naovamo. Ti Petrovići premrežiše srpsko književno nebo uzduž i popreko vrednim delima i interesantnim književnim postupcima da im, ni do dana današnjeg, ne možemo precizno odrediti književni rod (Gorski vijenac P. P. Njegoša), svojim otkrovenjima pretekoše i inoviraše sve što se u umetnosti stvaralo u međuratnoj Srbiji i Jugoslaviji (Rastko Petrović), a i danas nas učitavaju iz epohe u epohu, zi veka u vek, iz dela u delo (Goran Petrović). Taj novi oblikovni postupak Gorana Petrovića uslovno ćemo nazvati učitavanje, mada je on samo postmodernistička varijanta klasičnog putovanja kroz vreme.

Poslednji Petrović je posebno zanimljiva pojava u vremenu velikih pošasti koje vršljaju Srbijom, u vremenu bombarderskog kađenja Srbije demokratijom, lažima, ucenama, otimanjem čitavih pokrajina i odricanja Srba samih od sebe, presvlačenja ideologije komunizma u ideologiju demokratizma, evroamerikanizma i globalizma, u varijanti srpskog politikanstva i postmodernističkog flerta sa nastupajućom novim totalitarizmom, zvanim novi svetski poredak. Tri barda ranog postmodernističkog talasa, koji je zapljusnuo razarajuću minulu Jugoslaviju i sukscesivno kastriranu Srbiju u potonjoj četvrti 20. veka, postali su klasici još za života: Danilo Kiš, Borislav Pekić i Milorad Pavić. Ovde treba istaći da oni sebe nikada nisu smatrali postmodernistima. Oni su osenčili čitave generacije mlađih srpskih pisaca koji će se zakloniti njihovom kabanicom i deklarisati kao postmodernisti. I kao sve oponašajuće za dve-tri decenije protandrkaće utrinom srpske književnosti i ovaj zamozvani talas "postmoderne". Neće proći ni pola veka, a ta bezimena bratija izgubiće svaki sjaj kao svaka bižuterija i betonerija. Već danas vidiomo kako se samo još "dva junoša" postkiševsnko-pekićevsko-pavićevska (ali originalna!) čvrsto drže u "postmodernističkom sedlu" književnosti Srbije: Svetislav Basara i Goran Petrović. Oba su čvrsto vezana za tlo na kome su nikli i za ljude sa kojima su rasli i stasavali u pisce. Oba su pisci sa vizijom koju pronose iznad stvarnosti i vremena i prostora i ostvaruju vredna književna dela. Basara je za svojom vizijom gazio kroz jugoslovensku i srpskus tvarnost rableovsko-servantesovski, zaogrnut u plašt ludog Šekspirovog princa ili u anahronu odoru Servantesovog viteza, ništa manje ludog (posmatrano dioptrijom bezličnog čoveka-gmizavca stvarnosti). A Petrović sa svojom vizijom jezdi marljivošću kustosa-hroničara savremenog doba. Sabira događaje, vremena i civilizacije koji su se izvršili i vrše nad Srbijom - zemljom i narodom - i gradi fantazmagoričnu priču-metaforu. One bezimene betonirce i bižuterce, koji ga stalno prozivaju i napadaju na svojim književnim večerima, u svojim beton-podliscima, s indignacijom mimoilazi ne hajući za njihovu dreku za koju im snagu daje NATO, a velike tiraže obezbeđuju kvislinške fondacije, nevladine organizacije i "demokratski odbori za ljudska prava" u Srbiji.

I Goran Petrović je moderan i "postmoderan" bar koliko i Kiš, Pekić i Pavić, ali sav u ritmu i zvuku "materinske melodije" srpskog jezika i pisma (kako je govorio Momčilo Nastasijević). Arhetipskim slikama i metafizičkim slojevima svoje proze (često posredstvom arhitektonskih, slikarskih, muzejskih i bibliotečkih eksponata srpske umetnosti) dotiče se istorijske stvarnosne Srbije kojoj stvaralački pristupa, s vizijom "jačom od same stvarnosti", proučava sve njene sfere i stvara umetnost, "kreacijom protiv zla", matričeći sve slojeve prošlosti, sadašnjosti i budućnosti svoje zemlje, naroda i kulture, dijahrono i sinhrono, svodeći njihova značenja na univerzalne metafore i simbole.

Dok Kišovom prozom svoju svetost i ukletost pronose Panonijom sve sami Jevreji; kod Pekića, kroz balkanski grčko-tursko-srpsko-bugarsko-arnautsko-cincarski konglomerat, svoje dukate, zalivene medom u ćupovima, Cincari na mazgama prnose kroz rizičnu Srbiju, a svoje totalitarne ideologije tursko-azjatsko sejmeni i feudalne dahije, nemačko-austrougarski i italijanski imperijalisti i fašisti (s lokalnim varijantama ustaša, handžar-divizija i balista), rusko-jugoslovenski komunisti i anglo-saksonski kolonijalisti i "globalisti" (iz veka u vek satirući Srbiju); kod Pavića su to sve same metafore i simboli koje "slika blago čajem" na nebu Srbije, o izumrlom azijskom narodu Hazara i panonjskoj građanskoj klasi 18. i 19. veka; dotle su, kod Gorana Petrovića, akteri Srbi iz svih vremena i civilizacija: Žiča, Nemanjići Dragutin i Milutin pred opsadom Bugara i Kumana, ali i pod NATO bombama (Opsada crkve Sv. Spasa); o "smreloj vatri" u srpskim bibliotekama i sitničarnicama, o "svesnosti drugih čitalaca", o "snevoljnom božjem drvcetu", o povezu knjige "od sofijana", "umiljatom mirisu devojaka", "poroznim zidovima", o tome "ima li sličnosti između biblioteke i botaničke bašte", "kako se vraća sjaj uspomenama", "šta se vidi u očima pažljivog čitaoca", o pitanju: "čemu rezept, anko nešto ne možeš da dometneš po svom ukusu?"... (Sitničarnica Kod srećne ruke).

Sve je to Petrović porinuo u melanholičnuironiju, nikada jetku, ali ništa manje bolnu, zamotao u fantazmagoričnu imaginaciju koja se kodifikuje sve samim metaforama i simbolima. Simbolima je prepuna sva postmodernistička proza. Čak su i čitave knjige složeni simvoli: Kišov Peščanik, Pekićevo Besnilo, Pavićev Hazarski rečnik, Basarino Srce zemlje, Petrovićeva Opsada Crkve Sv. Spasa... U samom jezgru tih složenih simbola su Srbi i Srbija (sem kod Kiša), ali su samo kod Petrovića vođeni i prizvani ekstazom i tragom "materinske melodije". Ta melodija se gradi izvornom leksikom, srpskom spregom reči i rečenica, jezičkom slikom pa i u najsloženijim simbolima. Iako mozaična, fantazmagorična, originalna je srpska melodija Petrovićeve proze, u svim slojevima jezika: fonetskom. fonološkom, morfološkom, sintaksičkom i stilističkom. Istovremeno je to i žitijna, i renesansna, i barkona, i realistička, posebno romantičarska i moderna - postromantičarska i postmodernistička. Da zaključimo prvim pasusom samog autora Sitničarnice Kod srećne ruke: "Bila je to rečenica na srpskom. Kao i druga, uostalom. Slovoslagana ručno. Štampana ćiriličnim pismom... papir je mestimice žuteo od svuda zalazećeg vremena..." Ili rečenicama poslednjeg pasusa Opsade Crkve Sv. Spasa: "Otac Gerasim se prekrstio. Divna je dečačića predala kumu Isidoru. Sveštenik otpoče službu:  - Blagoslovoeno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha..."

Nisu li te rečenice i melodije istovremeno starolsovenske i svetosavske iz srednjeg veka (srpske recenzije), dositejevsko-prosvetiteljske 18. veka, ali i vukovske narodne melodije kojima se pričalo i pevalo po izbama, kolibama i nebrojenim zbegovima srpskog naroda kroz 19. i 20. vek, a u funkciji modernog i postmodernog štiva?

Tom melodijom su dosanjane i nežno istepane najsloženije slike zatiranja čitavih građanskih klasa i fantazmagorično preživljavanje njihovih opojedinačnih, obezličenih predstavnika u totalitarnim ideološkim društvima (Sitničarnica Kod srećne ruke), razranja milenijumskih tvrdih srpskih manastira i Božje čeljadi u njima od strane svevremenih, suviše stvarnih divljih hordi Balkana i Velikog Sveta "evro-atlantskih asocijacija" (Opsada Crkve Sv. Spasa). Za prvu navedenu prozu našao je savršeno prikladan i funkcionalan oblikovni postupak "učitavanja". U njegovoj drugoj prozi, simbolu vršenja istorije i vremena nad Srbijom, pribegao je staro-novom umetničkom postupku "putovanja kroz vreme" te tako toj opsadi Svetog Hrama - Svete Srpske Zemlje dao dimenzije svevremenske totalitarnosti koja se vrši nad nama. "Od svega nije više ništa ostalo, ni da se pripoveda", kaže autor proze Opsada Crkve Sv. Spasa u poslednjoj glavi: "Četrdeseti dan", pošto je u glavi "Trideset deveti dan" samo citirao dopis iz Politike iz Doboja, od 14. februara (na Sv. Valentina, po zapadnom kalendaru, ili na Sv. Trifuna, po istočnom - u obe varijante na Dan Ljubavi), da je: "U poslednjih godinu dana na području opštine Srpski Brod, na severu Republike Srpske, kao posledica dejstva NATO avijacije narušen ekološki sistem, piše dobojski nedeljnik Svitanje."

U zbirci priča Bližnji Petrović i prozu i svoju stvarnost inovira "hronikom hronopija" - medijem mini-priče o "hronopijama" koji se hrane "ljudskim vremenom" svuda i svagda: na frontu, u miru, u veš-mašini, u ambulanti, na balkonu dok NATO-bombe razaraju Beograd i Srbiju 1999. Sve je to Petrović prikazao i suviše stvarno i fantazmagorično.

U svim tim inovacijama forme, esencija njegove proze ostala je čisto srpska. Jer, Goran Petrović ne beži od sopstvene suštine, ne koristi se ni jezikom ni pismom opsadnika, porobljivača, neokolonijalista pa ne preuzima ni kajdu postmodernista, već osveženom melodijom vekovne duše srpskog jezika veze duhovnu zidanicu na moravskom zidu srpske književnosti.

Ovim svakako ne mislimo da Goran Petrović, kao savremeni srpski pripovedač koji brižno i umno, a formom raskošno, nadgrađuje srpski jezik i književnosti, ne ostavlja svoja dela bez mana. Uz sve inovacije u formama, napisana su u prepoznatljivim srpskim melodijama, začudnih ritmova i zvukova, koliko sentimentalnih još više blago ironično zapitanih, u složenim, ali punoznačnim metaforama i simbolima u međugeneracijskim i međucivilizacijskim komunikacijama. I pored svega toga, onaj savršeni dokorak u univerzalno još nije napravio ni ovaj savremeni srpski postmodernista. Očekivati je od ovg pisca da napiše svoj "moravski venac" 21. veka koji će značiti i zračiti u srpskom narodu kao već ispevani Gorski vijenac njegovog genijalnog prezimenjaka iz 19. veka ili onog njemu bližeg (i po vremenu i po poliloškoj inovaciji forme) Petrovića iz 20. veka, autora proze Ljudi govore.
Na Tripundan 2007.