Пише: Протојереј-ставрофор Василије Томић
Из дана у дан, година ових чудних и лудих, судије, земаљске, бију нас изненађењима горим од горих. Најновије чудо, досуђено ових дана, гласи: дијете може имати родитеља, законитих", три, четири, десет... Судија онтеријског Врховног суда, у случају петогодишњег дјечака, чија је мајка напустила свог законитог мужа и живот свој везала са својом лезбејском партнерком, досудио је да је и та, трећа особа из овог чудног троугла, законити родитељ овом дјетету. Не могох докучити да ли у улози "оца" или "мајке" ђаво ће их њихов знати. Из њихових егзалтираних кокодакања на канадском главном радију, Си-Би-Си-ју, није се дало открити како су своје улоге прерасподијелиле. Два родитеља, у овом моменту, а ако оне, обадвије, користећи слободу на сва чуда и гријех, одлуче да замјене парнер(е)ке, ето "срећном" дјечаку "мајки" или "очева" математичком прогресијом.
Исти судија клепио нас је, прије двије-три године својом одлучујућом улогом у пресуђивању о легализовању истополних бракова. То је, опет, пресудно утицало на канадски савезни парламент да, исхитрено и на "оооруук" легализује педерске и лезбејске бракове широм ове земље. Та, својом далекосежношћу, трагична збитија скинула су ми и задњу копрену с очију којима сам гледао ту, самохвалисаву, "западну демократију". Основни постулат сваког суда је неутралност. Судија је изван и изнад случаја о којем просуђује. У оба ова, преломна, случаја, судио је исти судија. Није прошло пуно времена да на видјело изиђе да његова, рођена, кћерка живи у лезбејској вези са неком својом партнерком. Многи су ову пресуду доживјели као дар тог судије кћеркици својој, милој. Наредио је, такође, да његова пресуда одмах на снагу ступи, чиме је пресјекао било какву жалбу и што је једнако важно, ускратио је сваку парламентарну расправу о том питању и закону. Сваки мислећи човјек упитати се може: За којег врага се толико милиони троше на некакве изборе и зашто да ја своје драгоцјено вријеме и енегију на те исте изборе губим и идем, тобоже, да "бирам" некога ко ће ме у том парламенту представљати и моје ставове заступати кад тај парламент не може о једној тако судбоносној ствари ни расправљати.
Због ових и, вјерујте ми, многих других случајева, почео сам се питати, какво је то чудо, судија, у овим нашим, по сто пута кажем, смутним временима. Ајд да суде и пресуђују, у стварима земаљским, овако ил онако, ко им шта може, него они се упртили да се богова играју и пресујђуу о стварима које ите како у небеса задиру. Тврдокорно и упорно Закон Божји кроје и прекрајају и основне, од Бога нам дате, моралне стандарде срозавају. Шта је, данас, фамилија, ко је отац а ко мајка, које коме муж а која је којој или коме жена... "Буди-бок-с-нама", рекла би моја баба, Рајка, прекрстила би се и руком ваздух засјекла.
Мислио сам, и тако је, ваљда, некада било, да је судија чова који Божију правду смртницима дијели. "Ни по бабу ни п о стричевима већ по правди Бога Истинога." Данас су се они, луциферовски, окренули да Закон Божји укину и своје законе, антихристовске, на Земљи поставе. Знам, колико да су два и два четири, да ће и њих, ите како, Врховни Законодавац и Једини Судија за њихова непочинства преслишати и праведну им казну одредити. Волио бих кад би хтјели да ме послушају, да им то кажем и да их опоменем да је, на крају свих крајева, "суд Божји". (5. Мојс. 1, 17) "Један је законодавац и судија." (Јак. 4, 12) "Господ увијек живи; спремио је за суд пријесто свој. Он ће судити васиономе свијету по правди, усудиће народима право." (Пс. 9, 7 - 8)
Они који су, некад, дијелили правду, чинили су то у дубоком увјерењу да дјело Божје творе ; да су они испружена рука Господња, због чега су то са страхом пред Богом чинили. И тако је, заиста, било. Пророк Божји, Мојсеј, стајаше испред народа, сатима, и слушаше парбе народне. Испред њега ред се отегао; сунце припекло, спорови међу народом ноги. "А таст Мојсијев, гледајући све шта ради с народом, рече: Зашто сједиш сам, а вас народ стоји пред тобом од јутра до вечера? Из свег народа изабери људе поштене , који се боје Бога, људе праведне, који мрзе мито, па их постави пред њима за поглаваре. Они нека суде народу у свако доба; па сваку ствар, велику, нека јављају теби, а сваку ствар, малу, нека расправљају сами". (2. Мојс. 18, 14 - 16; 21- 22) Није, не дај Боже, ни Мојсије своју правду дијелио; народ је к њему долазио "да Бога пита" а он им је казивао наредбе Божје и законе Његове." (2. Мојс. 18, 14 - 16)
На прваке народне, судије, пророк Божји, Мојсије, пренио је само мали дио својих овлашћења. "За мале ствари" они су доносили одлуке; за велике и важне народ је, и даље, ишао Пророку "да Бога пита". Редослијед је био јасан: Бог на Небу, свештеници - продужена рука Божја на Земљи - па тек, на крају, прваци народни, као судије. Кад би дошло до парби међу људма, стајало се, прво, пред Богом, па пред свештеницима па тек онда пред судијама. Опомиње Мојсије народ Божји на вољу Божју, па вели: "Кад ти буде тешко расудити између крви и крви, између распре и распре, или између ране и ране, тада устани и иди у мјесто које изабере Господ Бог твој; и отиди к свештеницима Левитима или к судији који онда буде, па их упитај и они ће ти казати како ваља просудити". (5. Мојс. 17, 8 - 9) "Ако ли би се ко упро те не би хтио послушати свештеника који ондје стоји те служи Господу Богу војему, или судије, таки човјек да се погуби; и извади зло из Израиља." (5. Мојс. 17, 12)
Крај, несрећног, 20. вијека обиљежен је силовитим насртајем на Закон Божји. Почетак 21. вијека показује, нажалост, да се са том , богоборном, праксом упорно и систематски наставља. Сјећам се, средином осамдесетих, а наставило се и завршило, на несрећу, у деведесетим, неки крзнар торонтски упро се био свом снагом својом, по цијену задње паре, да обори , до тада постојећи, Закон о Дану Господњем, који је, између осталог, забрањивао отварање радњи недјељом. Он отвори радњу недјељом, власти га казне; слиједеће недјеље радња опет отворена, казна још већа, али он наставља са својим инатом. Није ми требало дуго да схватим да он "није сам", да неки, моћни, ђаво иза њега стоји. Повела се дискусија, укључено тзв. "јавно мнијење", народ се, тобоже, пита и изјашњава а народ , "пучина једна", хоће слободу, да бира кад ће газдама њихове паре натраг у џепове да угура. А законодавци, ако их Врховни суд или неки судија не предухитре, иду том истом народу по савјет и одлучују како "пучини" одговара. Не питају се шта Бог драги о томе мисли; на Бога се и не осврћу.
Па сам, одмах потом, или упоредо, на два фронта, пратио борбени поход једног побацивача, доктора, ситног човјечуљка, са крупним намјерама, ђавољим, да се озакони убијање немоћне дјеце у утробама њихових (не)мајки. Суд за судом, у једној провинцији, па у другој, трећој и свима редом; од мањег суда ка већем па до највишег, а највиши, по правилу, и без изузетка, увијек досуди против воље Божје и Закона Његовог. Било их је, и још их увијек, и све више има, Богу хвала, који се труде да и другу страну медаље окрену, али на њих се моћници и не осврћу. Кад се они окупе, да своје мнијење искажу, да своје увјерење демонстрирају, ту је полиција да их, као посљедње криминалце (мал)третира.
Задње декаде минулог вијека могу бити означене као "вријеме смрти". Озаконили људи убијање немоћне дјеце, хоће да озаконе убијање немоћних људи. Ко ће чекати да отац, стари, већ једном оде и мајка, болесна и немоћна, са видика се уклони. Дај доктора, доктор ће то инјекцијом прекратити. Па мало мало, медија нас укључују у драму тамо неког који хоће да умре али неће лијепо и мирно да каже: Не лијечите ме више, препустите ме природном току и Богу на вољу, него он хоће да у своју смрт и друге укључи; да га неко - ко би други до доктор - докрајчи и заједно са њим, морално, умре. И, опет, ето "испитивања" "јавног мнијења", писама уредништву, јављања на радију и телевизији и, као по правилу, букачи увијек превагну, однекуд их стално више има а судије народне, опет, слушају шта, дресирани, народ мисли и суде да "већину" задовоље.
За задњих двадесет-тридесет година више је Закона Божјег погажено него што је био случј вијековима прије тога. Нису кримналци ти који законе прекрајају и изврћу него, управо, судије.
Шта нам је, као хришћанима, чинити; како памет разбистрити; кога слушати и коме се покоравати и којим путем ићи. "Свака душа да се покорава властима које владају", (Рим. 13, 1) савјетује свети апостол Павле хришћане римске. Јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе." (Рим. 13, 2)
Да ли нам Апостол Божји говори да се предамо, своје душе бездушнима пустимо па са масом, заведеном, у исти тор. Боже сачувај! Господ нас је разумом обдарио, савјешћу нас наоружао, да увијек глас Његов чути можемои по гласу Његовом да ходимо. Добри апостол Павле имао је у виду оно што је очигледно било и то да "старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини." (Рим. 13, 3 - 4)
А шта чинити кад се онај, који би требало да је слуга Божји и осветник Његов, окрене против Господара свога и сав свијет на одмет од Бога натјерује? Опет нам Слово Божје памет разбистрава и пут освјетљава. Шта је друго Свето писмо Новог завјета до приказ побуне Господње против, изопачене и од Бога отуђене, власти Његовог доба. Ако се Господ и са ким препирао, љутио се, ако је и на кога гњеван бивао, то су били властодршци, који су, у оно вријеме - као и ови наши, у данашње - узурпирали и изокренули закон у безакоње, гријех у врлину. Треба ли их слушати и за њима ићи? Не дај, Боже, ни случајно. "Нека је Бог истинит, а човјек је сваки лажа." (Рим. 3, 4) Он обраћа кнезове у ништа; судије земаљске чини као да су таштина. Као да нису посађени ни посијани, и као да им се стабло није укоријенило на земљи; чим духне на њих, посахну, и вихор, као пљеву, разнесе их." (Ис. 40. 23 - 24) Кад се најмоћнији судија земаљски пред Господа Судију појави, да рачуне за своја (не)дјела положи, неће га пратити намргођене колеге његове ни адвокати бранитељи него ће за њим ићи душе дјеце поморене и душе свију оних које је својом неправдом ожалостио.
Значи, прије свих судија земаљских, и закона њихових, увијек на уму имати да нас Бог гледа и да смо Њему, на првом мјесту, дужни одговоре. Апостоли проповједају науку Божју, придобијају масе да их слиједе, наука Господња се шири. Затварају их у тамнице, у окове их мећу; ништа не помаже. Пробаше властодршци да их "лијепим" придобију. "Дозвавшии х, заповједише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. А Петар и Јован, одговарајући им, рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?" (Д. ап. 4, 19). И продужише дјело Божје. На поновно питање судија земаљских, зашто им се не покоре већ једном, Петар и апостоли, овом приликом не одговарају питањем него директним одговором: "Богу се треба покоравати више него људима".
Довољно за наше знање и владање.
