Пише: Протојереј Љубомир Рајић
Док дланом о длан, прође двадесет година. Двадесет година живота ван Отаџбине. Не сјећам се како сам бројао године у свом родном крају, тамо су оне, саме од себе споро пролазиле. Овдје их дијелим на годишња доба. Тако распарчане, изгледају дуже, или је то само још једна од наших опсјена?
Првих пар година, одлазио сам у посјету "старом крају", а онда је и то престало. Дошао је рат, несреће су се смјењивале како у моме народу тако и у мојој родбини. Сада су тамо међудржавне границе и царине чешћа појава него ограде овуда по Канади. Прешао сам три границе, и то у више наврата, да би обишао ратом разбацану родбину и пријатеље.
Док сам био "новодошли" слушајући дјецу која су овдје рођена, како између себе говоре енглески, мислио сам да је то због немарности њихових родитеља. Тамо гдје су дјеца одрастала са ђедом и баком, говорио се српски језик, али онај који је јасно одавао крај, а понекада и село из кога је породица потекла. Са тиме сам се такође често исмијавао. Нама, страним студентима у Америци, нико се никада није насмијао због неке накарадно изговорене енглеске ријечи, а било их је. Али, "ође", "онђе", "амодер" и "отури", нама је увијек било довољно па да почне забава. Пало је много недужних жртава пред нашом безобзирношћу.
Много се тога промијенило за ово пола мога живота. Промијенио сам се ја, понајвише. Оженио сам се овдашњом дјевојком и дјеца су нам се родила. Прво дијете говорило је само српски те сам помислио; "Ето, видиш да се може"! Затим је дошло друго, па треће... Поред моје супруге, обје баке, и мене, дјеца разговарају на енглеском језику. Знају она српски, али онај најосновнији, каквим би студент из Зимбабвеа, у Србији, некада, за шест недјеља проговорио. Свјестан сам да моја дјеца расту у "Торонто у Канада". Радује ме што иду "у цркви на сваки Сандеј" и што "денсају у фолклор". Воле када их поведем на село да виде "коњови", јер то им је "фејворит" домаћа животиња, а од оних "вајлд воле мајмуни јер су кјут". У почетку ми је то помало сметало, али сада се тјешим када видим да то ни моју мајку више не "бадерује".
Свјестан да моја дјеца неће никада прочитати ништа од наших лектира, И помирен с тиме, ипак би желио да макар мало боље говоре свој матерњи језик. Пало ми је на памет да бих могао да их пошаљем у Србију преко љета, да тамо проведу школски распуст. За два-три мјесеца дјеца би више научила кроз игру, дружећи се са вршњацима, него овдје са ма каквим часовима језика.
У октобру ове године, пружила ми се прилика да пођем у Београд на Сајам књига. То је била моја прва посјета Србији послије пуних шеснаест година. Београд је заиста свјетски град. Као што ни Чикаго није Америка, ни Београд није Србија. Другачије се живи по другим мјестима у Србији него што се у Београду живи. Послије оних првих одушевљења, почео сам мало пажљивије посматрати све око себе, не бих ли уочио неке битне разлике имеђу овог града и онога који сам посјећивао осамдесетих година. Разлике свакако постоје. Не могу их све набројати, нити ми је то намјера. Поменућу само оно што сам прво запазио; промјене у српском језику.
Јасно ми је да је језик жива ствар, и као такав подложан промјенама. Али толико великим промјенама, за кратко вријеме, то је невјероватно! Не ради се о природном напредовању језика већ о најгрубљој најезди страних ријечи. Енглески изрази пљуште по телевизији, радију, по знаковима поред пута. Продавнице се на својим "билбордима" хвале "дискаунтима". Власници "бизниса" причају о својим "донацијама" и о томе на који начин и за чији "бенефит" врше "донирање". Из просвјете поручују да су "адаптирали едукативне програме", те да су их тако прилагодили европским. Све ће благовремено бити "дистрибуирано" по свим школама. Политичари се боре против својих противника чије су намјере "транспарентне и негативне". Многи су заиста "фламбојантни" и дјелују искрено. Они млађи не брину много о свему овоме; они траже неке "хепенинге", иду тамо гдје је добар "парти" и труде се да добију "пас за бакстејџ", јер ће тако бити "кул". Слушао сам на телевизији разговор са једним ратаром из Срема, несрећним због ниских откупнух цијена. Каже да би они (ратари) били "сатисфиковани" када би "задруга имплементирала њихове захтеве за адекватне цене".
Е, ако овакво стање није зрело за "ургентну интервненцију", ја не знам шта јесте? Стицајем околности, нашао сам се у студију једне београдске радио-станице, у емисији о умјетности и култури. Емисија је ишла уживо и послије поздрава новинар ме запитао о утисцима у Београду послије толико година. Отпоздравио сам домаћину, поздравио слушаоце емисије и послије оних најљепших утисака дотакао се и ове теме, о језику. Одмах сам се увјерио колико је непожељно говорити о томе. На примједбу да је Београд препун непотребне латинице, узвраћено ми је "СеФеРеЈеовски" и "ниновски": "Говорите о местима, као на пример ту, у најужем кругу око Патријаршије". Одговорио сам му да не треба ићи даље из студија дотичне радио станице, гдје је сама латиница, па чак и неки распореди на огласној табли намијењени само особљу, а не неким странцима.
Стране телевизије и директно превођење са енглеског језика, довели су и до промјене у начину склапања реченице. Сада ћете чути питање: "Како је ваше име" (Њхат ис yоур наме), умјесто: "Како се зовете? " Понудиће вам крему да "заштитите ваше руке" (то протецт yоур хандс), умјесто "да заштитите своје руке". Врхунац је, свакако, поздрав при напуштању хотела: "Имајте леп дан" (Хаве а нице даy).
Има много, много, и превише примјера подмуклих напада на дивни српски језик којим се некада знало говорити. Ово је очигледна припрема, у оквиру "глобализације", за постепено уништење народа и стварање само једног, безличног становништва. Заговорнике глобализације можете наћи по цијелој Србији, чак и тамо гдје се најмање надате.
У свјетлу, или у мраку, свега овога, искрено се питам да ли је паметно слати дјецу у Србију ради учења језика. Нисам сигуран да ли је вриједно да науче српски језик "обогаћен" енглеским ријечима, а да при томе покваре енглески језик српским падежима!?
