Пише: Драгомир Брајковић

Сабрали смо се у једном од храмова којима је Фрушка Гора насељена као небо звездама, да се поклонимо светим моштима Тоедора Тирона, да обележимо велику годишњицу и саборно славимо Господа.

Фрушка Гора је, уз Косово, најопеванији део српске земље. Ако Косово симболизује наш удес и страдање, Фрушка Гора је симбол обнове и Васкрсења. Овде смо се обнављали у култове, свете богослужбене и друге књиге, као и мироточиве мошти наших светитеља.

Није случајно што су песници тако раскошно Фрушку Гору опевали, јер она зрачи духовношћу, а разноврсним пошастима гоњеном нашем племену указала се као Арарат. За ту гору привезала се наша арка уносећи у спасоносно окриље све оно што може да обожи, обнови и обларогоди.

Убежавало се у њено окриље и убежава, ево, и дандањи, склањане су овде и чуване наше светиње, ретке и драгоцене књиге, свети прах и мошти светитељске, дизани су и обнављани храмови, не бисмо ли се и ми подигли, обновили и обдржали. Наш Ноје, бежећи пред потопом и потопима, у своју арку није, као онај библијски, укрцао од свега по двоје већ само једно - чврсту веру својих отаца знајући да она може све: и родити и препородити, дићи из гроба и обновити из пепела. Овде се обновила и наша песма, развезао и разиграо наш језик да би потекао чистом лирском мелодијом.

Да не би сам остао на Сријему Рајко, и да не би бугарио шта ће себи шта ли ће Сријему, помогли су нам Хопово, Крушедол, Фенек, Ремета, Шишатовац, Врдник и сва она саборишта одакле се из монашког пчелињака дизала несустала молитва Господу. Захваљујући њима, нисмо били сами већ у вишој милости и неугаслој нади. Око манастира фрушкогорских смо се сабирали и окупљали. Из њих је светлило и онда када је претило да ће нас тавнило обузети и покорити и споља и изнутра. У њима се обнављала мисао о нашим прецима и зачињала нада за наше потомке. Обнављајући сећање, утврђивали смо се у вери и опстајали упркос суровим околностима. Овде смо се надахњивали слободарством пунећи срца љубављу Господњом. Овамо је после слома Првог српског устанка, као после свих полома (ранијих и каснијих) убежала нејач и сиротиња, а са њима певачи народних песама и певанија. Није ли Вук неке најлепше народне песме и приче записао баш овде, у фрушкогорским манастирима?

Овде су нашли места, прибежишта, мира и уточишта и они давно страдали за веру хришћанску, они који су је заснивали и својом жртвом засновали. Тако вишом промишљу, овде већ неколико векова почивају мошти великомученика и светитеља Теодора Тирона, страдалника за веру хришћанску.

Да је у имену и знамен, потврђује овај страдалник, овај регрут не земаљског већ небеског Цара. Он је регрут оне војске која не војује мачем већ чврстом и постојаном вером, и која не отима за варљива земаљска блага већ да нађе места души сједини је са Богом.

Знао је и овај Божји угодник и изабраник (јер Теодор је Божидар а Тирон регрут), као и сви који су се посветили следећи пример Богомладенца да бесмртију кроз гроб води стаза а да васкресења не бива без смрти.

Славећи његово име, ми славимо име Господње, веру и Васкрсење. И сад, плутајући од југа ка северу, као и пре неколико векова, наше племе не иде у нигдину и туђину већ под сигурну стреху и спасоносни заклон грађен од најсигурније грађе: од вере и љубави.

Ево нас у Фрушкој Гори да се саберемо, окрепимо, надахнемо и учврстимо у вери, оснажимо у љубави и помолимо за све, а пре свега, за ону усудну стопу наше земље.

И да, славећи Теодора Тирона, славимо непропадивост духа и неуништивост душе. А наша душа је једнако и на југу, одакле светли Хиландар, и на северу, одакле нас опомињуће призива Сент Андреја, а најпре и највише, на небесима, где чека спасоносна лука.

30. 9. 2006.