Piše: Dragomir Brajković

Sabrali smo se u jednom od hramova kojima je Fruška Gora naseljena kao nebo zvezdama, da se poklonimo svetim moštima Toedora Tirona, da obeležimo veliku godišnjicu i saborno slavimo Gospoda.

Fruška Gora je, uz Kosovo, najopevaniji deo srpske zemlje. Ako Kosovo simbolizuje naš udes i stradanje, Fruška Gora je simbol obnove i Vaskrsenja. Ovde smo se obnavljali u kultove, svete bogoslužbene i druge knjige, kao i mirotočive mošti naših svetitelja.

Nije slučajno što su pesnici tako raskošno Frušku Goru opevali, jer ona zrači duhovnošću, a raznovrsnim pošastima gonjenom našem plemenu ukazala se kao Ararat. Za tu goru privezala se naša arka unoseći u spasonosno okrilje sve ono što može da oboži, obnovi i oblarogodi.

Ubežavalo se u njeno okrilje i ubežava, evo, i dandanji, sklanjane su ovde i čuvane naše svetinje, retke i dragocene knjige, sveti prah i mošti svetiteljske, dizani su i obnavljani hramovi, ne bismo li se i mi podigli, obnovili i obdržali. Naš Noje, bežeći pred potopom i potopima, u svoju arku nije, kao onaj biblijski, ukrcao od svega po dvoje već samo jedno - čvrstu veru svojih otaca znajući da ona može sve: i roditi i preporoditi, dići iz groba i obnoviti iz pepela. Ovde se obnovila i naša pesma, razvezao i razigrao naš jezik da bi potekao čistom lirskom melodijom.

Da ne bi sam ostao na Srijemu Rajko, i da ne bi bugario šta će sebi šta li će Srijemu, pomogli su nam Hopovo, Krušedol, Fenek, Remeta, Šišatovac, Vrdnik i sva ona saborišta odakle se iz monaškog pčelinjaka dizala nesustala molitva Gospodu. Zahvaljujući njima, nismo bili sami već u višoj milosti i neugasloj nadi. Oko manastira fruškogorskih smo se sabirali i okupljali. Iz njih je svetlilo i onda kada je pretilo da će nas tavnilo obuzeti i pokoriti i spolja i iznutra. U njima se obnavljala misao o našim precima i začinjala nada za naše potomke. Obnavljajući sećanje, utvrđivali smo se u veri i opstajali uprkos surovim okolnostima. Ovde smo se nadahnjivali slobodarstvom puneći srca ljubavlju Gospodnjom. Ovamo je posle sloma Prvog srpskog ustanka, kao posle svih poloma (ranijih i kasnijih) ubežala nejač i sirotinja, a sa njima pevači narodnih pesama i pevanija. Nije li Vuk neke najlepše narodne pesme i priče zapisao baš ovde, u fruškogorskim manastirima?

Ovde su našli mesta, pribežišta, mira i utočišta i oni davno stradali za veru hrišćansku, oni koji su je zasnivali i svojom žrtvom zasnovali. Tako višom promišlju, ovde već nekoliko vekova počivaju mošti velikomučenika i svetitelja Teodora Tirona, stradalnika za veru hrišćansku.

Da je u imenu i znamen, potvrđuje ovaj stradalnik, ovaj regrut ne zemaljskog već nebeskog Cara. On je regrut one vojske koja ne vojuje mačem već čvrstom i postojanom verom, i koja ne otima za varljiva zemaljska blaga već da nađe mesta duši sjedini je sa Bogom.

Znao je i ovaj Božji ugodnik i izabranik (jer Teodor je Božidar a Tiron regrut), kao i svi koji su se posvetili sledeći primer Bogomladenca da besmrtiju kroz grob vodi staza a da vaskresenja ne biva bez smrti.

Slaveći njegovo ime, mi slavimo ime Gospodnje, veru i Vaskrsenje. I sad, plutajući od juga ka severu, kao i pre nekoliko vekova, naše pleme ne ide u nigdinu i tuđinu već pod sigurnu strehu i spasonosni zaklon građen od najsigurnije građe: od vere i ljubavi.

Evo nas u Fruškoj Gori da se saberemo, okrepimo, nadahnemo i učvrstimo u veri, osnažimo u ljubavi i pomolimo za sve, a pre svega, za onu usudnu stopu naše zemlje.

I da, slaveći Teodora Tirona, slavimo nepropadivost duha i neuništivost duše. A naša duša je jednako i na jugu, odakle svetli Hilandar, i na severu, odakle nas opominjuće priziva Sent Andreja, a najpre i najviše, na nebesima, gde čeka spasonosna luka.

30. 9. 2006.