Пише: Александар Прашчевић, студент Светосергејске академије у Москви
Оваплоћење (грц.????????????лат. Инцарнатио, рус.??????????), Господа Исуса Христа јавља се кључним догађајем у историји спасења1. Суштина Оваплоћења Христовог је у сједињењу Његове Божанске природе са човечанском. Богословска наука која систематски изучава учења о Исусу Христу као конкретном историјском Лицу које је у Себи сјединило божанство и човечанство, разматра везаности са том тврдњом богословске и историјске проблематике, чини задатак и садржај Христологије.
Учење о Оваплоћењу формулисано у првим вековима хришћанства, изнесено је главним образом у Светом писму Новог завета, Јеванђељу од Јована и апостолским посланицама. Важан утицај на схватању тајне Оваплоћења следујући хришћанској богословској традицији пружа Јеванђеље од Јована: "У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима. И свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе... (Јн.1, 1-18)", где се Оваплоћење схвата као савлађивање преграде, одвојености божанског и тварног света. Главним смислом у овом прологу јавља се тврдња "И Логос постаде тијело" (Јн. 1, 14).
У посланицама апостола Павла Оваплоћење Христово представљено је у: ( Рим. 1, 3-4; 8, 3; Гал. 4. 4; Фил. 2. 5-11; Кол.1, 15-20; Јевр. 1, 3; 1. Тим. 3, 16).
Свети Игњатије Богоносац, следујући логици ап. Јована Богослова, ставља акценат на реалности божанства И човечанства у Христу Исусу. Са тим циљем он је користио богословски језик апостола, у коме су те две реалности биле означене као "Логос" и "Тело" (Јн. 1, 14). Посебан значај Свети Игњатије придавао је чувању јединства две природе у Христу.
Свети Мелитон, епископ Сардски, у своме излагању Оваплоћења, Христос је истинити Бог, који је створио цели свет и деловао у Старом завету као Бог Израиља. Он је такодје и истински, а не привидни човек. Спасење човечанства извршило се у Његовом телу, које није било привидно, него реално, које је подносило страдање. Његово божанство и човечанство Свети Мелитон назива природама: Христос "јавља се по природи Богом и човеком" . Природе нису одвојене једна од друге, него сједињене у тој мери тесно да својствено човеку може се односити божанству и обрнуто.
Свети Иринеј, епископ Лионски, у томе што је Христос истински Бог и истински човек, пре свега види сотириолошко значење: "Ако није (истински) човек победио противника човека, тада и ђаво у суштини није побеђен, ако Бог није даровао спасење, ми тада не можемо бити уверени да смо спасење добили." У оваквој сотириолошкој перспективи Свети Иринеј објашњава неопходност сједињења Бога и човека: "Ако се човек није сјединио са Богом, тада он не може добити непропадљивост. Бог и човек, сједињени у Христу, нису два различита субјекта, него један и исти Христос."
Излагање учења о Оваплоћењу код Светих Отаца суштински се јавља истим, начин којим су га они излагали разликовао се у примерима које су они користили за правилније објашњење тајне која носи христолошки и сотириолошки смисао.
Од ИВ века са појавом озбиљнијих јеретичких учења унутар Цркве, о Христу, Свети Оци који су обележили тај период црквене и светске историје, стали су у одбрану истинских хришћанских учења. Међу најизвеснијим који су се прославили заштитницима правилне вере и правилних учења Цркве Христове су Свети Атанасије, Свеки Григорије Ниски (Низијски) и Григорије Богослов.
Код Светог Атанасија Великог, основна тврдња је да спасење човека, које он схвата као обожење, могуће је само у том случају, ако Оваплоћени Син јесте Бог. А говорећи о сједињењу божанства и човечанства у Христу, Свети Атанасије утачњава, да божанска и човечанска природа у Христу после Оваплоћења остају неизмењене. (Орос 4. Васељенског сабора)
Свети Григорије, епископ Ниски, за илустрацију сједињења човечанства са божанством у Христу, користио је као пример кап воде која, павши у море, раствара се у њему и добија својство мора.
Свети Григорије Богослов је јасно говорио о томе, да се човечанство Христа састоји из душе и тела и саставља одељену природу упоредо са божанском: у Христу "две природе: Бог и човек, једнако (како у Њему јесте) душа и тело". Христос се јавља "страдајућим по телу и бестрасним по божанству, описујући по телу и неописујући по духу, видљиви и мислима обухватајући...". У то време он подвлачи, да се супротна својства односе томе самом Христу. Говорећи о разликама, он није заборавио јединство Христа: "Ми не одвајамо човека од божанства него учимо о једном Христу".
Као разлог Оваплоћења Христовог код Светих Отаца, богослова и философа, помињу се различити узроци. Знање узрока Оваплоћења јавља се битним толико, колико и знање о самој тајни.
Свети Оци су на првом Васељенском сабору тајну Оваплоћења дефинисали и уписали у православни Символ вере. У трећем члану Символа вере пише: "Који је ради нас људи и ради нашег Спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек". У речима: "Који је ради нас људи", даје се одговор ко је узрок Христовог Оваплоћења. Људи су узрок, а Бог је из своје неизмерне љубави према нама послао Сина свог Јединородног који је "ради нашег Спасења сишао с небеса", и учинио најважнији догађај у домостроју спасења рода људског, "оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек".
Према мисли Светог Максима Исповедника, Бог се оваплотио због љубави према Својој творевини, "да би кроз Себе и у Себи обновио бит човека, саму по себи старајућу, и учинити њега заједничарем Божије суштине".
Георгије Флоровски своје мишљење о циљу Оваплоћења, а његово мишљење на ту тему дели и истакнути руски богослов Лоски, износи следећим образом: "Циљ Оваплоћења, често оцењује Флоровски, обнова Обожења човека а у коначном исходу и целокупне творевине (Флоровски. 1998. С.181-182).
"Искупљење човекове природе, у суштини, састојало се у томе, да је безгрешна Ипостас, Ипостас Логоса, добровољно примила човекову природу у том самом повређеном стању, у коме је она боравила (што подразумева и смртност) и у Васкрсењу обновила првопочетно општење са Богом. (Мајендорф. 2000.С. 129).
