Пише: јереј мр Никола М. Гаврић

Свети владика Николај је био веома интересантна личност, врстан писац, али и комуникатор који је умио да одређене друштвене проблеме и људска питања анализира и прикаже у сасвим другачијем светлу од оног на које је нормални рационалистички ум навикао. Тиме је плијенио пажњу слушалаца и читалаца.

Комуникација светог владике Николаја одвијала се двосмјерно, тј. један процес се одвијао између њега и Бога, а други, између светог владике и људи добре воље и вјерника. Владика се писмом обраћао и појединцима указујући им на рјешења њихових духовних проблема, а ту су писма касније штампана. Директна комуникација владике Николаја била је: проповијед, предавање, лична комуникација са једном или више особа, док је индиректна комуникација била преко часописа и књига: чланци, огледи, студије, полемике, књиге.

Осим овога, имамо обраћања или текстове који су превасходно писани ради мисионарских циљева (сабрана су и објављена посмртно као "Мисионарска писма"; затим образовно-васпитни, етичко-васпитни текстови; стручно-теолошке расправе, студије и огледи међу које можемо уврстити и његове молитвене огледе и радове са филозофско-социолошким садржајима.

Можемо, дакле, нагласити да су комуникациони процеси код светог владике Николаја били и вишестрани и вишесмјерни. Сам владика је себе излагао молитвеном тиховању, посту и литургијском животу, у циљу остваривања комуникације са самим Богом, али и светитељима и ангелима, са једне стране, те са вјерујућим народом са друге. Код Николаја често се може пратити (социолошка) дефиниција Цркве као "народа Божијег" (1. Петр. 2, 10) који и као заједница и као појединци имају потребу за живом и вишесмјерном комуникацијом. У том процесу Николај није био излован од своје социјалне (социолошке) средине. Активно је живио живот, како своје епархије (дакле живе Цркве), црквене и литургијске заједнице, али и живот свеукупног српског народа и цјелокупне васељене.

Свети владика Николај је помно биљежио све оно што је сматрао важним и што је заслуживало осврт и тумачење, морални суд, односно васпитно-образовно реаговање, а све то на основу Светог писма. Управо тај моменат је оригиналан код владике Николаја, начин на оји је тумачио споменута питања. Свако питање које је разматрао свети владика прецизно је анализирано са теолошке тачке гледишта, а његово познавање Светог писма и опште образовање, књижевни дар и смисао за комуникацију давали су као крајњи резултат веома убједљиве одговоре који нису могли оставити никога равнодушним.

Наравно, комуникациони процес код владике Николаја није се зауставио само на теоријском или једносмјерном поступку. Николај је био и добар организатор, човјек који је своја теолошка знања покушао да спроведе у дјело. То се највише огледа у његовом раду са богомољцима, који су се снажном вољом трудили да пламен вјере и одређену православну традицију сачувају до бољих времена. Међу богомољцима је и дјело светог владике Николаја живјело и чекало своје вријеме да постане свеприсутно и јавно, када ће постати камен темељац вјерско-националне обнове.

Свети Николај Србски (како га називај Руси) показао се као врстан комуникатор већ пред Први свјетски рат, али врхунац достиже током рата и у послератном периоду. Својим проповиједима, бесједама, предавањима и сл. подизао је морал српском народу, објашњавао странцима политику и циљеве српског народа, заговарао хришћанске вриједности... Резулатат овог процеса је био увећан понос Срба и увећана жеља за слободом, правдом и другим врхунским вриједностима. Тако у књизи објављеној 1915. године у Њујорку, метафоричког наслова "Устанак робова", Николај пише, обраћајући се Американцима, сљедеће: "Је ли Америка форум слободе? Ја мислим, да је то њена главна титула, главна заслуга и најзад, главна разлика од барутне Европе. Онда нека је дозвољено мени, робу, да у име робова проговорим слободну реч на томе слободном форуму."

На овом форуму Николај је обавијестио Американце, судећи по крајњим резултатима веома успјешно, о проблему Срба са римокатоличком Аустро-Угарском монархијом. Ево једног карактеристичног пасуса у коме епископ Николај на себи својствен начин тумачи борбу Срба за слободу: "И ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црна столећа,када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело коригирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и душевно, ми, стрпљиви робови, клали смо се с непријатељима њеним на капијама бранаћи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже."

Мајстор непосредне комуникације,с вети владика Николај Велимировић, у једном пасусу цитираног дјела истичњ и значај слушалаца (у овом случају Американаца), у другом појасни проблем народа коме припада, истовремено, не вријеђајући вјеркс осјећања протестантских слушалаца, која је, у већини, била савезника православља током Првог свјетског рата.

Ово комуникативно мајсторство светог владике није било одлика само овог сегмента његовог рада, него је у пуном сјају изражено и када је говорио о обичним, свакодневним, друштвеним темама и проблемима.

Николај усваја нови идеал у васпитању. Какав је тај нови идеал васпитања који тежи миру? То је једна реч: нови идеали у васпитању, свечовечност. Овај нови идеал у себи садржи, заправо, сгтаре хришћанске вриједности - доброту и одговорност. "Сврха васпитања", говори свети Николај, "није да се стварају велике личности, него да се праве цигле за зграду, тј. творити добре и одговарајуће чланове једног заједничког тела и подесне разлике за један општи рад".

Питању свечовека свети Николај Велимировић се поново враћа у огледу "Речи о свечовеку".

О херојима "нашег времена"
Наравно, комуникација светог владике Николаја Српског са људима добре воље, како православцима тако и атеистима и иновјерцима, садржи и низ бесједа, проповиједи, обраћања, које су на неки начин сачуване, посебно у времену трајања Другог свјетског рата и послије њега, када је био проблем сачувати неке од владикиних бесједа или предавања, а као такве биле и мање познате српској јавности. Једна од таквих бесједа која је привукла нашу пажњу јесте она о проблему херојства.

Уочавајући важност хероја за једну генерацију, НИколај поставља питање: "Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање које нас увек узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загријаним ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи?"

Дајући одговор на ово важно питање, свети владика Николај читаоца прво упознаје са стањем какво је данас, тј. у његово вријеме. "Прошлости припада она класична омладина, која је узела да младује, и која је младовала такмичећи се у херојским делима и врлини. На место те омладине садашњост показује једно раздражљиво и хистерично младо покољење, које се у 1-ој години такмичи у пороку, које се у 16-ој својој години већ одриче прошлости, у 17-ој одриче садашњости, у 18-ој осећа се потпуно зрело и старо, у 19-ој извршује убиство, а у 20-ој самоубиство". Наравно, овај вриједносни регрес није могућ, сматра владика Николај, и без потискивања носиоца хришћанских идеала, односно довођења и указивања само на "пигмејске носиоце хришћанских идеала, какви ни у једном другом времену не би чинили част свој узвишеној вери". Замена вредносног система, која је према Николају тако очигледна, довела је до ситуације у којој његова генерација није имала снаге устати против овог зла.

На крају, свети владика даје шансу свима да постану хероји, пошто простора има у свим сферама људског рада, науци, полтици, родитељству, донаторству... Дакле, шанси за реализацију херојских дела има и у садашњости, а Николај слушаоцима и читаоцима сугерише следеће:

"Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо: загледајте свак у себе, можда је у вама. Гле, ниједног од вас нико тако дубоко не познаје као што ви сами себе познајете. Само дух који је у човеку познаје човека.

Онај ће од вас бити херој, који осети ритам, по коме корача живот у садашњости.

Онај ће од вас бити херој, који поштује и љуби живот у садашњости као и прошлости, и не жели да буде на другом месту у времену, но на овом, где је сад.

Онај ће од вас бити херој, коме наука не затвара очи но отвара, и кога наука радује а не жалости, и коме наука јача наду, а не чупа је, и подиже срце а не гњечи га.

Онај ће од вас бити херој, који као политичар верује у срећну звезду овог народа, и вером својом гледа ту звезду нанебу будућности и к њој крмани и управља брод, на коме се ми сви налазимо.

Онај ће од вас бити керој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целог човечанства.

Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.

Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушичино. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна."