Episkop braničevski G. Ignjatije

Po blagoslovu načalnika Crkve Božije u Žiči i Eparhiji žičkoj, dragog mi u Hristu Gopsodu brata i satrudnika, a vašeg oca i staratelja, hteo bih da uputim vašoj ljubavi nekoliko reči utehe i pouke povodom našeg današnjeg liturgijskog sabranja.

Liturgijsko sabranje je najpotpunije ispovedanje i istinska projava naše vere i nade u obećano Carstvo Božije, kao i ontološki izraz naše ljubavi prema Bogu i čoveku, kao i celokupnoj prirodi, u njihovom nerazdeljivom jedinstvu, od koje ljubavi nam zavisi život večni.

Po učenju svetih Otaca, liturgijsko sabranje je po svojoj strukturi ikona Carstva Božijeg. Jer, po rečima svetog apostola Mateja: "U poslednje dane kada dođe Sin Čovečiji u sili i slavi sabraće se pred njim svi narodi na zemlji i tada će biti kraj svetu i njegov sud". Liturgijsko sabranje, dakle, odslikava i istovremeno čini prisutnim to buduće Carstvo i Sina Čovečijeg zato što je sabranje svega naroda Božijeg jednog mesta oko episkopa, koji, po rečima svetog Ignjatija Bogonosca, na Liturgiji "stoji na mestu Božijem i kao ikona Božija".

Iako je svaki član Liturgije, kroz krštenje Duhom Svetim, sjedinjen sa Hristom i na taj način je njegova ikona, mesto koje zauzima episkop u Liturgiji - budući da on predstoji istoj i služi, tj. prinosi darove prirode i celu Crkvu Bogu Ocu - čini da episkop pre svih predstavlja ikonu Hristovu i živo prisustvo Hrista u Crkvi. Otuda kod našeg pravoslavnog naroda toliko poštovanje prema episkopu, odnosno prema služitelju svete Liturgije.

Liturgija projavljuje i veru u ovaploćenje Sina Božijeg, tj. ovaploćenje Boga koji je postao čovek i koji boravi i boraviće među nama do svršetka sveta. Bez liturgijskog iskustva ne možemo da shvatimo ovu veliku tajnu Hristovu. Samo u Liturgiji naš odnos prema Bogu je neodvojiv od odnosa prema čoveku. Jer samo preko drugog čoveka koji je Duhom Svetim sjedinjen nerazlučino i nerazdeljivo sa Sinom Božijim, mi u Liturgiji imamo odnos sa Bogom i tako potvrđujemo reči Gospodnje, "da niko ne može doći Ocu osim kroz Sina".

Ako odvojimo Boga od čoveka, a tobože iz velike pobožnosti da ne bi unizili Boga i poistovetili ga sa čovekom (a što će se neminovno desiti ako se naš odnos sa Bogom temelji ne na liturgijskom nego na nekom drugom iskustvu), Bog će biti zaista u svoj sili i slavi, ali daleko od nas. Biće Bog, u tom slučaju, gore, na nebu, i to kao jedna bizlična sila, dok će čovek postati jedno jadno biće, životinja među mnogim životinjama, ma koliko se trudio da pokaže svoje sile i veličinu. To se, nažalost, u mnogim sredinama danas i dešava, jer je prestala da bude Liturgija merilo Boga i čoveka. To da čovek još uvek ima dostojanstvo i da je ikona Božija, treba da zahvali liturgijskoj svesti koja još uvek tinja u savremenom čoveku i pored svih njegovih zabluda i otuđenja.

Liturgija takođe projavljuje Raspetog Hrista, Jagnje Božije, koje je žrtvovano za život sveta. Jer Litugija je, pre svega, žrtva i žrtveni prinos Gospoda Isusa Hrista koji dobrovoljno sebe žrtvuje da bi nas oslobodio od smrti. Drugim rečima, Liturgija je golgotska drama koja se zbila i koja se zbiva nas radi i našeg radi spasenja. Međutim, ona je i projava Vaskrslog Hrista. Po rečima Maksima Ispovednika, ulazak episkopa u crkvu, okruženog sveštenicima, đakonima i narodom Božijim, ikona je drugog dolaska Hristovog u svet u sili i slavi da sudi svetu. Okružen apostolima i svima svetima, On daje svakome po delima njegovim. Zato je Liturgija, uprkos strašnoj žrtvenoj drami, radost i veselje. Ona je pesma zato što projavljuje Vaskrsenje i pobedu nad smrću.

Na ovo ukazuju molitve i himne koje se pevaju na Liturgiji, potom svetle odežde koje nose episkop i sveštenici za vreme Litugije, svečano odelo u koje se oblači narod Božiji kada dolazi na Liturgiju, ali i svečana i radosna atmosfera koja prati svaku Liturgiju. Jer to su spoljni, vidljivi znaci, koji ukazuju na preobražaj čoveka i sveta od truležnog u netruležno, na oblačenje u Vaskrslog Hrista i sjedinjenje s Njim. Nažalost, i ovo se danas zaboravlja i izostavlja, tobože pod izgovorom da hrišćanin biti znači pokazati samo svoju grešnost i ništavnost. Na to nas zasigurno ne upućuje Liturgija, koja je sobom, još ne tako davno, uspevala da preobrazi i naše trpeze, naše domove i naš celokupni svakodnevni život od tuge, siromaštva i svega onoga što nosi istorija u radost, svetlost i bogatstvo Carstva Božijeg.

Liturgijsko sabranje, draga braćo i sestre, jedini je događaj koji delotvorno, ontološki, a ne maštanjem i osećanjem, projavljuje ljubav našu prema Bogu i bližnjemu, i čak prema neprijatelju. Jedino u Liturgiji ljubav prema Bogu je neodvojiva od ljubavi prema bližnjem, jer jedino u Liturgiji je Bog nedovojiv od čoveka. Liturgijsko iskustvo ljubavi je jedini okvir u kome možemo razumeti Hristove reči, da ako volimo bližnjeg, onda volimo Boga, i obrnuto, i da niko koji ne voli bližnjega ne poznaje Boga, jer Bog je ljubav. O toj ljubavi, tj. o Liturgiji, govori apostol Pavle kada kaže da će sve proći. Jedino će ostati ljubav, odnosno Liturgija, koja će se preobraziti u istinsko carstvo Božije (čija je sada ikona). Ona nikada neće proći, i zato, po rečima svetog Maksima, čini suštinu našeg postojanja.

Imajući ovu veru, da Liturgija oživljava ovaj mrtvi svet i preobražava ga od truležnog u Carstvo Božije, pravoslavni narod je sve svoje mučenike, prepodobne careve i kraljeve, blagočestive ljude koji su se upokojili sa nadom na vaskrsenje i život večni, kao i sve svoje jubileje kakav je i ovaj kojim obeležavamo osam vekove svete Žiče, vezivao za Liturgiju i liturgijski ih se sećao. To i takvo sećanje nije puko ljudsko sećanje i evociranje uspomene na prošle ličnosti i događaje, kao na nešto je nekad bilo i više se nikad neće vratiti, već njihovo živo prisustvo, sad i ovde, na jedan čudesan način koji svet, svojom neliturgijskom logikom, i ne može da razume. Otuda narod Božiji u Liturgiji opšti sa svima svojim bližnjim i dragim kao živim u Gospodu, što pokazuje na različite načine: ljubljenjem ikona, vađenjem čestica na proskomidiji, pominjanjem njihovih imena, paljenjem sveća za njih, i na mnoge druge načine koji su nesaznajni i neshvatljivi za mnoge današnje ljude, koji svojom sušičavom logikom idu kroz život, pa čak hoće da kreiraju i crkveni život.

Liturgijom i u Liturgiji istovremeno opštimo i sa svima hrišćanima koji su članovi Liturgije, bez obzira na njihovu nacionalnost, jezik, pol, zanimanje i mesta gde se oni sada nalaze.

Na kraju, jedino u Liturgiji poznajemo jedinog istinitog Boga Oca i On i nama postaje Otac. Jedino u Liturgiji nerazdeljivo smo sjedinjeni sa Njegovim Sinom, na šta nas upućuje molitva Gospodnja, Oče naš, koja je, u stvari, pre svega liturgijska molitva. Jer u njoj Boga nazivamo svjim Ocem, a kome neka je slava i hvala kroz Sina u Duhu Svetom, u sve vekove. Amin!