Рајко Петров Ного

У чуждој земљи, у Канади, овај је Владика пространо и лијепо парче земље посрбио. У манастиру Св. Преображења Господњег, за празнике, а иначе, суботом и недељом, са свих страна стижу Срби, светосавци и њихова дјеца, да се ту, као у Отаџбини, помоле, поразговоре, поиграју. Озарени што сви око њих говоре српски, многи не знају шта је све њихов молитвеник пред Господом претрпио, каквом све поругању је извргнут био, какве је све ожиљке по лицу и у души задобио да би се данас, док заједничари са својима, тим већма радовао.

Србине, ако нешто радиш, па још добро, знај да ћеш од Срба пострадати. Реците неспособном да је неспособан, па ћете видјети на што је све способан.

Оно што би друге обесхрабрило, овога је монаха ојачало. У још увијек незацијељеном расколу, тој рани нашег расијања, за овим владиком се чуло: Распни га, распни! Отац Василије Томић с правом нас је, у поговору књиге, на то подсјетио.

Али ако бисте драму усамљености младог и првог владике канадског тражили иу његовим проповиједима и у овој књизи, не бисте је нашли. Хук свјетине са улице не може помутити мир храма. Пажљив читалац који је о том нешто начуо могао би, можда, тек у понеком курзиву или цитату из Светог писма, по нагласку ових или оних ријечи Христових, понешто да наслути шта се тамо у свакодневном животу збива. И у том је, између осталог, отменост ове књиге. "Ружење оних који тебе руже, падају на ме".

Ова књига се сама исписала. Баш зато што није писана да буде књига. Зато што је служба. Она није плод какве сујете, па тако ни мука духу, како то најчешће бива код нас књижевника, а још више код фарисеја. Али и неких свештених лица. Онако како све ради, темељито и разборито, рецимо како вози трактор, уређује врт или сређује библиотеку, тако се спонтано некако и у ову књигу заклопило оно што је записано, што је претекло од свакидашње службе Господу. Да и тако посвједочи како је хаџи Крсто Ђокић заиста дао пролазно за непролазно: два епископа, Константина и Георгија, једног свештеника, Љубомира и монахињу Надежду, и та његова а Божија дјеца о томе снажно свједоче.

Ко је тврд и постојан у вјери, коме је бистро у глави, томе је свијетло и бистро и у језику. Владика Георгије кад говори или док проповиједа, не пропиње се на прсте. Он је једноставан јер је истинит. У његовој близини људи бивају бољи. Кад су га упознали, покајали су се неки од оних што су га камновали. "Господе, како је лијепо и красно када браћа живе заједно." / "Понови дане наше да буде као раније." / "Ко не са бира с мном, расипа." Чујете ли у овим цитатима бол свештенослужитеља, бол пастира што су му браћа у расколу. Тај молитвени шапат да буде као раније.

Шта говоре ове бесједе? Каква је Владикина проповијед?

Говоре, како је истакао у предговору Митрополит Николај, о болној човјековој удаљености од Бога падом у гријех, о човјековом боготражитељству и, најзад, о сједињењу са Христом. Говоре да је Христос Бог живих, а не мртвих, да је вјера у васкрслог Христа сигуран лијек од смрти душе и тијела, да је историја човјечанства историја Спасења, да се Христос родио да се ми препородимо, да човјек почиње да умире истог дана када се роди и да вакрсава онда када почиње да живи вјером у Бога. И то је тако. Можеш да вјерујеш. Можеш да не вјерујеш. Бирај.

А како говори?

У далекој, у чуждој, у пространој Канади - увијек окренут Отаџбији. Јер зна да је са светим Савом Србима свануло, "као да је на нашем небу тек тада грануло сунце". Јер се "до тада живјело у сјенци туђих држава, цркава, култура и утицаја". Владика Георгије говори о Савином јеванђелизовању Срба које и данас траје, јеванђелизовању народа чију су цркву и државу стварали свеци а не пирати...

Таквога не можеш поколебати.

"Печат мојега владичанства" Епископа канадског Георгија, седма књига у едицији"Свештеници својој пастви", заиста је суви жиг који је овом књигом утиснуо један стварни подвижник који се више реализовао у другим дјелима својим, упорно градећи српску цркву и заједницу у чуждој земљи, никад не заборављајући шта је прво послање молитвеника пред Господом. Зато су ове штампане ријечи тако једноставне и зато ведро своде своје земаљске дане.

У Београду, 26. октобра 2006.