Пише: Протојереј-ставрофор Василије Томић

Морам са вама, драги читаоци "Источника" да подијелим нека своја размишљања на која ме је актуелни тренутак нашег живљења, сада и овдје, упутио.

Срете ме, протеклих дана, један мој бивши парохијанин и, скоро плачевним гласом, закука на "Источник" због, како рече, ратоборних тема и чланака које објављујемо. "Дајте нам чланке мира и љубави", завапи. Покушах дам у одговорим, да ако ико, под овом капом небеском, жели мир, слогу и љубав онда смо то ми. Нисмо ми који теме борбене намећемо; нама је борба наметнута. Сваки од нас свештеника, а наш Владика, опет, прије од свију нас, био би пресрећан да који тренутак у миру поживи, да свој посао на миру ради и парче хљеба насушног поједе али - није нам дато. "Пустили бисмо ми њих али неће они нас", хтједох да му кажем. Међутим, он је само своју тему имао у себи и попут многих, који питају а одговор не очекују, и њему до мога одговора није било много стало.

Његов кратки монолог се окончао а питање, које ми је поставио, остало је са мном, да ме мучи и одговор тражи. Размишљао сам данима, и ноћима, и са свом људском и свештеничком одговорношћу, и, опет, с искреним разумијевањем за његову, наоко, племениту жељу, нисам до другог одговора могао доћи него што ми га свето Слово Божије дају и људска и свештеничка савјест намећу.

Заиста, мир је једна од најчешће помињаних ријечи у Светом писму, оба завјета. Сам Господ најављен је пјесмом мира анђела и мноштва војске небеске. (Лк. 2, 14) Он је међу нас сишао "да обасја оне који сједе у тами сјени смрти; да управи ноге наше на пут мира"; (Лк. 1, 79) да нас, крвљу својом и крсном жртвом са Богом помири. Господ нас на мир позива; (1. Кор. 7, 15) мир свој оставља нам, мир свој даје нам, (Јн. 14, 27) јер је Он Бог мира. (1. Кор. 14, 33)

Али, драги пријатељи, ово, и још преобиље других благих ријечи о миру, од Бога је. Но, на жалост и муку нашу, постоји, од искони, супарник Божји и непријатељ рода људског, ђаво, који "као лав ричући ходи и тражи кога да прождере". (1. Петр. 5, 8) Свуда и на све стране он немир и раздоре сије. Да ли работу његову и работу у његове канџе ухваћених мирно да примамо, да се не одупиремо, да се предамо? Нека буде мир по сваку цијену.

Има, браћо и сестре, мир који је од Бога, вишњи мир, за који се на сваком богослужењу молимо и мир који није Божји; капитулација пред злом. "Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова", (Приче, 1, 32) опомиње нас Премудри Соломон.

Ево како нас свети апостол Божји, Павле, учи: "Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима". (Рим. 12, 18) Зна Апостол, као што и ми знамо, да је врло често немогуће и непожељно сачувати мир. Исто тако, зна Апостол да није свакад ни до нас. Треба ли осуђивати онога ко се силеџијству, успротиви? "Ал тирјанству стати ногом за врат/ довести га к познанију права/ то је људска дужност најсветија". (Његош) Сретао је наш Апостол драги многе људе; имао је пуно пријатеља али му ни непријатеља није мањкало. Пише он хришћанима коринтским да у Ефесу остаје до Педесетнице - свакако је требало раније да пође - јер му се, вели, отворише велика врата за рад, "и противника је много". Сукобљавао се он оштро и немилосрдно са онима који су вјеру и добру савјест били одбацили и бродолом вјере претрпјели; "међу којима су Именеј и Александар, које предадох сатани - како каже Апостол - да се науче да не хуле". (1. Тим. 1, 18 - 20) И Господ наш, који је миром поздрављао и миром отпоздрављао, и на мир упућивао, говори нам да није дошао да донесе мир на земљу. "Нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине". Није се Христос либио ни снебивао кад је требало злу насупрот стати. Замислите какав је то скандал, у очима уштогљених властодржаца, био кад Он "уђе у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове." (Мт. 21, 12) Чак шта више, према свједочењу Јовановом, бичем их је из храма најурио. (Јн. 2, 15) Треба ли да се пртимо и од самог Бога мирнији да будемо?

Јасно је да се са свима мир не може имати. Често нам је част с ким смо пријатељи али нам је исто тако, и још већа част, ко су нам непријатељи. "Много је противника мојих и непријатеља мојих; али ја не одступам од откривења твојих", (Пс. 119, 157) вели Псалмопјевац Давид.

Као хришћани, на борбу смо позвани. Овдје, на земљи, Црква војује; на небу се торжествује. Свети апостол Павле ратничким говором нас соколи, да се успротивимо господару таме овога свијета, (Еф. 6, 12) и против свих оних који су се господару таме, мирно, предали и слуге његове постали.