Борим се, драги читаоци, да одвојим своје мисли од несрећних збивања у Нијагари. Као што ћете видјети, и овај број "Источника" прожет је размишљањима о догађајима, историјских размјера, у овој српској колонији.

Несрећа посјети једну црквену заједницу онда када људи, којима Црква укаже повјерење, оптерећени својим "величинама" и "великим идејама", оптерете собом све око себе.

И данас, у Нијагари, видимо да се потврђују Христове ријечи о првима који се у посљедње сврставају. Зато што се то дешавало и дешава се, ми не треба да се изненађујемо а још мање да се колебамо. У нашим црквеним заједницама, ту и тамо, догоди се да понеки од њихових вођа и кормилара изгуби здрав осјећај за Цркву и њена начела. Загуби се сам а са њим изгубе се и други. И да му се самом то деси, сам да лута и тумара, својом главом да бије лијево и десно, страшно је; кад такав поведе и заведе, сам, загубљен, и друге загуби, то је најстрашније. Иза сваког нашег црквеног спора остају нам све тањи редови. Без свих тих моћника - сви то знамо - Црква би савршено лијепо могла живјети и своју мисију вршити. Они се, однекуд, појаве, наметну се, почну да вичу да без њих све у пропаст иде; без њих ништа се створило не би; ако они одустану, све ће у пропаст отићи итд. Камо пусте среће да се склоне па да увиде да се без њих и те како може, пуно боље и много лакше него ли са њима. Дуго је и предуго памћење црквено; зна се да се такви не склањају док велико зло не учине. За Цркву се тешко људи придобијају а лако се из Цркве изводе. И сваки незадовољник присвоји себи право да и он своје групе и групице за собом поводи као да се не ради о народу Божјем а не његовом. Душе су људске исувише драгоцјене да би се са њима тако лако баратати смјело. Оне не припаду никоме од људи него само Оном Једином који их је у нас удахнуо. Страшне су Христове ријечи кад каже: "Који саблазни једнога од ових малих што вјерује, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску". (Мт. 18, 6)

Насупрот њима, дрчним и бучним, свака наша црквена заједница благословена је честитим, а нечујним људима, драгоцјеним сарадницима сваког свешетеника. Иза оних, првих, остају развалине и они по несрећи упамћени буду, а иза ових других, благочествих, остане лијепо сјећање на њихова блага лица и честита дјела.

Кад год, и којом год приликом, да сам се нашао у цркви Св. Арсенија Сремца, у Витбију, видео сам тамо, како на добру Цркве приљежно послују, чика Дана Орлића и његову супругу, тетка Стаку. Својим корацима, у рана недјељна јутра, они цркву отварају, посљедњи из цркве излазе и они је затварају. Свакога од нас, свештеника, они су дочекивали, помагали, у свом дому угостили, љубав своју и охрабрење понудили. Бивало је, заслужно, свакако, награђиваних разним признањима и ордењима, чика Дане и тетка Стака нису: вјерујем, чека их од Господа вјенац славе који не вене.

Како у Витбију, тако и у свакој нашој црквеној заједници. Помажу људи и прилажу. Ја знам да и у Нијагари има добрих, а нечујних. У своје вријеме, родитељи једног од актера садашњег несрећног нијагарског збитија, на својим плећима пренијели су ту црквену зајеницу из неке ондашње кризе у мирније воде. Добро је у добрим и нормалним приликама тих и нечујан бити и дјело Божје у миру творити. Но кад несрећа узталаса и муљ се подигне, потребно је да тихи и нечујни загрме и огласе правду и истину.

Очекујем то - и десиће се, вјерујем - и у Нијагари.

Протојереј-ставрофор Василије Томић