Радован Гајић

Раширило се веома, у последњих век и по, једно будаласто мишљење да је Црква јавно здруживање припадника једне вере. Раширило се из збрке коју је створио процес демократског, једнако социјалистичког подруштвљавања објеката, у смислу да сви објекти буду јавни и јавности доступни. Све ово једна је, према вери, безобзирна и, према верницима, безобразна лаж. Црква никада није била јавно удружење или јавна организација.

Црква православна саздана је духовно око Тајне вере; од тајне рођења до тајне смрти, црквено живљење сво је и само од тајни. Припаднику вере, не да се не саветује, него се он поучава, да тајне вере не дели са иноверницима и неверницима. Само тако чува се вера у коленима рода нашега.

Када би Црква била јавна, када би сваки лаик могао, како он хоће, да у њу уводи своја певачка друштва и држи, назови то службом, онда би она престала да буде Црква и била би, што су јој деценијама намењивали да буде: културно-историјски споменик. Ваљало би да сваки који је такве гестове чинио, у скорије време добро преиспита своју духовну основу, коју надмено назива српском и православном.

Када би Црква била јавна, када би сви могли како хоће да у њу ступе, не би свештеник онога који се крштава, па чак ни мало дете, држао пред вратима храма Божијег док се свето место не уреди и онај за крштавање не призове олтару, да приђе или да буде принет. Ваљало би да свако ко је и помислио да он чини свето место светим без присуства свештеника, добро преиспита своју савест и поразмисли пред Господом није ли време да се покаје док још може.

Не чини свето место светим многобројно присутство надмених лаика, који свој чин пркосно сматрају побожним, већ свето место чини светим присуство чувара тајни. А те особе су свештена лица. Како год и колико год они посртали у калу свакодневице, колико год били и сами - понеки међу њима - понети демонима својих срца и страстима животне свакодневице, они су заклети чувари тајни, у које упућују и нас и наша поколења. Ко год да њихову дужност пред Богом њима одузима, и себи ту улогу додељује, под маском свога имена, као некакве надуване јавне личности, ма иза какве и које организације се крио, не приволи ли се светој Тајни кајања, сав свој, ма колико важан живот, потрошиће на улазак у пакао. А пакао заиста постоји. Као и рај. Постоји пакао као зло сећање потомака на такве своје претке, и још више као тотални заборав те и таквих личности. Помислите колике су велможе и краљеви, већи и моћнији од све и једног и сваког од вас, од нас, бдили својом властодржачком силом над нашим прецима кроз векове. И гле, тек су неколики упамћени. Остале крије заборав, над њима, ако је уопште за запитати се, може се мислити о гресима, а најпре о охолој надмености, који су их, која их је, тамо сместили, сместила.

Писао сам (и писаћу!) о речи О. К. (океј) и њеном стварном пореклу у америчком енглеском, волели то они или не, као и о њеној смрти у српском језику, како би рекао Јанко Веселиновић, "у Србији после Сувоборске битке". Стари су Срби, преци наши, којих се молитвено спомињем у овој Видовданској ноћи када завршавам текст, прилазили свеукупном животу као великом греху. Сваки свој дах православно су сматрали грехом и отуда им је било важно да у сваком делићу свога живота назначе присуство Божије. Нарочито су препознавали грешност у сусрету једни са другима, односно: предузимали су увек мере предострожности да до греха не дође или да буде што мање греха у сваком сусрету, мање надменог шепурења, самохвале, охоле гордости и чега све не, те су, тога ради, у сретање једни другима ишли речима:
- Покај се!
- Покај се!
- Помоз Бог!
- Помоз Бог!
Тек потом називали су једни другима "добар дан"; "добро вече"... и започињали своје штуре, али дубокоумне разговоре. Било је на снази неписано правило: ко нема шта да каже, треба да ћути. И то није било срамота. Негде су оно: - Покај се! - замењивали са: - Окај! - узвратно: Окај! Пре свега и испред свега, био је присутан позив на кајање. А позив на кајање позив је на милост и милосрђе. Откривајући један другом да се кају, ови су један другоме исказивали накану да ће бити милосрдни.

И као да је сав смисао свих тајни црквеног живљења сажет у ову велику тајну заједничког суживљења, у милосрђе. Али милосрђе не може бити посматрано, како то многи данас замишљају, као унапред отворена карта за грех и сагрешења. Милосрђе је оно што се тражи чином препознавања почињеног греха, намерно или нехатно, пошто се починилац приволео чину кајања. Дакле, мора се спознати сопствена заблуда, сопствени "револуционарни занос", који пред Богом нема место. Мора се срџба исцедити из сопственог срца, мора се спласнути сопствени дух од надмености, мора се загрцати у кајању, и онда тек ићи оном светом лицу, које смо себи установили за свештено, јер нам је додељено припадањем сопственој Цркви. Тек се тада може искати опросно милосрђе. Милосрђе може, и треба, али и не мора, да уследи. Све то одређује величина и количина почињеног греха покајника.

Један број наших владара и старих царева повлачио се под крај свога живота у манастирске тишине да тамо одсамује и окаје страст властодрштва. Тек мали број њих попео се до светачких висина, управо покајништвом, а не охолом надменошћу, не животом заповедничког гнева, какав су водили до венчања са монашком ризом. Остали владари, који су зашли међу зидове манастирске, постали су, и остали, тек монаси; што је била прилична "награда", обзиром на грешност душа које су ту грешност спознале, али "награда" за кајање.

Није случајно свеум народни, односно драги Бог, који језиком апсолутно заповеда, осмислио реч "милосрђе", од речи "мило, милост" и речи шрђе", шрџба". Намера му је и била да означи оно што жели. Не значи: не срдити се ; већ значи: мило се срдити. Значи, допустити себи гнев, али који шири и чини милину, дакле гнев оца који воли своја чеда, али чеда у спознаји греха и покајању, а не чеда у надменој гордости.

Милосрђе није поклон већ казна, али казна која отпушта преко кајања починиоца. Смисао вере је да и безбожника и грешника подведе истом путу, путу богобојажљивог праведника. Безбожника упућивањем у тајне живота духа у њему, грешника покајањем за застрањење духа његовог, али које се прославило милосрдним чином (опет тајном) његовог духовника. Што се пак тиче већине која је, већином, "у праву", како неке "продемократски настројене снаге" воле да гачу: "Не може то тако! Ми смо народ, ми смо већина!", треба тада, ако су те заокупили и у множину увукли, увек се сетити речи из Псалма 91. 7: "Кад грешници изникну као трава и дигну главу, сви који чине безакоње (то је зато) да буду истребљени за сва времена." Бојмо се тога и не дајмо се духом својим томе, јер на сву нашу општечовечанску већину, Бог је само један и увек је у праву.

Ако грешимо и срљамо у грех, и не кајемо се због тога, није дужност старешине, нашег свештеног лица, да нас у томе храбри, тек тако нам опраштајући поступке за које се не кајемо. Напротив! Дужност је његова да нас казни. Не да нас прокуне! (Црква и то може и на то има права, за наша злочинства, ако смо их починили, а кога год је Црква проклела тај је видео лице гнева Божијег, колико год се у патњи, у посртању, у злокобној болести и даље охоло гордио на братство у Господу и на Бога самога.) Смисао казне, не проклетства, јесте да нам дозове нашу савест и да нас призове по/кајању. Па и после проклетства имамо наде да се повратимо путу Божијем. Искусио је то наш васцели народ у историји сопствене лудости више пута. Али је и за то увек било и увек јесте, потребно по/кајање. Што говорили стари у поукама потомцима: "Покајте се, па макар вам од људи и не било опроштено, покајте се, јер ништа као кајање Бог не чује!"

Отуда, ваља имати на уму слово из Псалма 48. 10 које каже: "Неразуман и безуман пропашће заједно и оставиће туђинцима своје богатство." А ко год своју Цркву види као туђина, на сигурном је путу да туђину све своје препусти и децу своју учини робовима за туђина.