Radovan Gajić

Raširilo se veoma, u poslednjih vek i po, jedno budalasto mišljenje da je Crkva javno združivanje pripadnika jedne vere. Raširilo se iz zbrke koju je stvorio proces demokratskog, jednako socijalističkog podruštvljavanja objekata, u smislu da svi objekti budu javni i javnosti dostupni. Sve ovo jedna je, prema veri, bezobzirna i, prema vernicima, bezobrazna laž. Crkva nikada nije bila javno udruženje ili javna organizacija.

Crkva pravoslavna sazdana je duhovno oko Tajne vere; od tajne rođenja do tajne smrti, crkveno življenje svo je i samo od tajni. Pripadniku vere, ne da se ne savetuje, nego se on poučava, da tajne vere ne deli sa inovernicima i nevernicima. Samo tako čuva se vera u kolenima roda našega.

Kada bi Crkva bila javna, kada bi svaki laik mogao, kako on hoće, da u nju uvodi svoja pevačka društva i drži, nazovi to službom, onda bi ona prestala da bude Crkva i bila bi, što su joj decenijama namenjivali da bude: kulturno-istorijski spomenik. Valjalo bi da svaki koji je takve gestove činio, u skorije vreme dobro preispita svoju duhovnu osnovu, koju nadmeno naziva srpskom i pravoslavnom.

Kada bi Crkva bila javna, kada bi svi mogli kako hoće da u nju stupe, ne bi sveštenik onoga koji se krštava, pa čak ni malo dete, držao pred vratima hrama Božijeg dok se sveto mesto ne uredi i onaj za krštavanje ne prizove oltaru, da priđe ili da bude prinet. Valjalo bi da svako ko je i pomislio da on čini sveto mesto svetim bez prisustva sveštenika, dobro preispita svoju savest i porazmisli pred Gospodom nije li vreme da se pokaje dok još može.

Ne čini sveto mesto svetim mnogobrojno prisutstvo nadmenih laika, koji svoj čin prkosno smatraju pobožnim, već sveto mesto čini svetim prisustvo čuvara tajni. A te osobe su sveštena lica. Kako god i koliko god oni posrtali u kalu svakodnevice, koliko god bili i sami - poneki među njima - poneti demonima svojih srca i strastima životne svakodnevice, oni su zakleti čuvari tajni, u koje upućuju i nas i naša pokolenja. Ko god da njihovu dužnost pred Bogom njima oduzima, i sebi tu ulogu dodeljuje, pod maskom svoga imena, kao nekakve naduvane javne ličnosti, ma iza kakve i koje organizacije se krio, ne privoli li se svetoj Tajni kajanja, sav svoj, ma koliko važan život, potrošiće na ulazak u pakao. A pakao zaista postoji. Kao i raj. Postoji pakao kao zlo sećanje potomaka na takve svoje pretke, i još više kao totalni zaborav te i takvih ličnosti. Pomislite kolike su velmože i kraljevi, veći i moćniji od sve i jednog i svakog od vas, od nas, bdili svojom vlastodržačkom silom nad našim precima kroz vekove. I gle, tek su nekoliki upamćeni. Ostale krije zaborav, nad njima, ako je uopšte za zapitati se, može se misliti o gresima, a najpre o oholoj nadmenosti, koji su ih, koja ih je, tamo smestili, smestila.

Pisao sam (i pisaću!) o reči O. K. (okej) i njenom stvarnom poreklu u američkom engleskom, voleli to oni ili ne, kao i o njenoj smrti u srpskom jeziku, kako bi rekao Janko Veselinović, "u Srbiji posle Suvoborske bitke". Stari su Srbi, preci naši, kojih se molitveno spominjem u ovoj Vidovdanskoj noći kada završavam tekst, prilazili sveukupnom životu kao velikom grehu. Svaki svoj dah pravoslavno su smatrali grehom i otuda im je bilo važno da u svakom deliću svoga života naznače prisustvo Božije. Naročito su prepoznavali grešnost u susretu jedni sa drugima, odnosno: preduzimali su uvek mere predostrožnosti da do greha ne dođe ili da bude što manje greha u svakom susretu, manje nadmenog šepurenja, samohvale, ohole gordosti i čega sve ne, te su, toga radi, u sretanje jedni drugima išli rečima:
- Pokaj se!
- Pokaj se!
- Pomoz Bog!
- Pomoz Bog!
Tek potom nazivali su jedni drugima "dobar dan"; "dobro veče"... i započinjali svoje šture, ali dubokoumne razgovore. Bilo je na snazi nepisano pravilo: ko nema šta da kaže, treba da ćuti. I to nije bilo sramota. Negde su ono: - Pokaj se! - zamenjivali sa: - Okaj! - uzvratno: Okaj! Pre svega i ispred svega, bio je prisutan poziv na kajanje. A poziv na kajanje poziv je na milost i milosrđe. Otkrivajući jedan drugom da se kaju, ovi su jedan drugome iskazivali nakanu da će biti milosrdni.

I kao da je sav smisao svih tajni crkvenog življenja sažet u ovu veliku tajnu zajedničkog suživljenja, u milosrđe. Ali milosrđe ne može biti posmatrano, kako to mnogi danas zamišljaju, kao unapred otvorena karta za greh i sagrešenja. Milosrđe je ono što se traži činom prepoznavanja počinjenog greha, namerno ili nehatno, pošto se počinilac privoleo činu kajanja. Dakle, mora se spoznati sopstvena zabluda, sopstveni "revolucionarni zanos", koji pred Bogom nema mesto. Mora se srdžba iscediti iz sopstvenog srca, mora se splasnuti sopstveni duh od nadmenosti, mora se zagrcati u kajanju, i onda tek ići onom svetom licu, koje smo sebi ustanovili za svešteno, jer nam je dodeljeno pripadanjem sopstvenoj Crkvi. Tek se tada može iskati oprosno milosrđe. Milosrđe može, i treba, ali i ne mora, da usledi. Sve to određuje veličina i količina počinjenog greha pokajnika.

Jedan broj naših vladara i starih careva povlačio se pod kraj svoga života u manastirske tišine da tamo odsamuje i okaje strast vlastodrštva. Tek mali broj njih popeo se do svetačkih visina, upravo pokajništvom, a ne oholom nadmenošću, ne životom zapovedničkog gneva, kakav su vodili do venčanja sa monaškom rizom. Ostali vladari, koji su zašli među zidove manastirske, postali su, i ostali, tek monasi; što je bila prilična "nagrada", obzirom na grešnost duša koje su tu grešnost spoznale, ali "nagrada" za kajanje.

Nije slučajno sveum narodni, odnosno dragi Bog, koji jezikom apsolutno zapoveda, osmislio reč "milosrđe", od reči "milo, milost" i reči šrđe", šrdžba". Namera mu je i bila da označi ono što želi. Ne znači: ne srditi se ; već znači: milo se srditi. Znači, dopustiti sebi gnev, ali koji širi i čini milinu, dakle gnev oca koji voli svoja čeda, ali čeda u spoznaji greha i pokajanju, a ne čeda u nadmenoj gordosti.

Milosrđe nije poklon već kazna, ali kazna koja otpušta preko kajanja počinioca. Smisao vere je da i bezbožnika i grešnika podvede istom putu, putu bogobojažljivog pravednika. Bezbožnika upućivanjem u tajne života duha u njemu, grešnika pokajanjem za zastranjenje duha njegovog, ali koje se proslavilo milosrdnim činom (opet tajnom) njegovog duhovnika. Što se pak tiče većine koja je, većinom, "u pravu", kako neke "prodemokratski nastrojene snage" vole da gaču: "Ne može to tako! Mi smo narod, mi smo većina!", treba tada, ako su te zaokupili i u množinu uvukli, uvek se setiti reči iz Psalma 91. 7: "Kad grešnici izniknu kao trava i dignu glavu, svi koji čine bezakonje (to je zato) da budu istrebljeni za sva vremena." Bojmo se toga i ne dajmo se duhom svojim tome, jer na svu našu opštečovečansku većinu, Bog je samo jedan i uvek je u pravu.

Ako grešimo i srljamo u greh, i ne kajemo se zbog toga, nije dužnost starešine, našeg sveštenog lica, da nas u tome hrabri, tek tako nam opraštajući postupke za koje se ne kajemo. Naprotiv! Dužnost je njegova da nas kazni. Ne da nas prokune! (Crkva i to može i na to ima prava, za naša zločinstva, ako smo ih počinili, a koga god je Crkva proklela taj je video lice gneva Božijeg, koliko god se u patnji, u posrtanju, u zlokobnoj bolesti i dalje oholo gordio na bratstvo u Gospodu i na Boga samoga.) Smisao kazne, ne prokletstva, jeste da nam dozove našu savest i da nas prizove po/kajanju. Pa i posle prokletstva imamo nade da se povratimo putu Božijem. Iskusio je to naš vasceli narod u istoriji sopstvene ludosti više puta. Ali je i za to uvek bilo i uvek jeste, potrebno po/kajanje. Što govorili stari u poukama potomcima: "Pokajte se, pa makar vam od ljudi i ne bilo oprošteno, pokajte se, jer ništa kao kajanje Bog ne čuje!"

Otuda, valja imati na umu slovo iz Psalma 48. 10 koje kaže: "Nerazuman i bezuman propašće zajedno i ostaviće tuđincima svoje bogatstvo." A ko god svoju Crkvu vidi kao tuđina, na sigurnom je putu da tuđinu sve svoje prepusti i decu svoju učini robovima za tuđina.