Пише: Др Давор Миличевић
Нека наша овдашња, актуелна и тужна дешавања, већ самом усијаном атмосфером коју око себе шире, а која слиједи из невјероватне упорности да се Цркви и црквеним принципима, а све у име Српства и добробити његове, пркоси, напросто траже да се са већ виђеним самјере, да се у перспективи оног што нам се већ дешавало, хладније и трезвеније сагледају. И ако се на то одлучимо, не можемо а да, са језом, не уочимо, да сва та, назови "црквена" збивања, у свим нашим колонијама тихо присутна, а у онима с јужне стране језера Онтарио, у овом тренутку болно гласно манифестована, представљају раскид са вјером праотаца а зарад неких других интереса. Укратко, пред нашим очима одвија се још једна фаза "турчења", још једна епизода исписивања из вјере православне.
Овај процес и би започет међу Србима правим потурчивањем, преласком на ислам, а затим се, у западним српским просторима, наставио "римљењем", односно покрштавањем којим се признавала власт Ватикана. При томе, ваља нагласити: ни прва ни друга епизода нису се увијек одигравале под присилом (о том, присилном преласку, са сјечивом стављеним уз грло, овдје и није ријеч). И у једној и у другој, било је одлука свјесном рачуницом донесених. А у оба случаја, отпадање од вјере, сасвим сигурно, пратило је јасно и гласно правдање, да се диктат времена "мора" поштовати; да ваља "мудро" понекад главу погнути и вјеру изневјерити. И, још сигурније, уз та правдања ишле су и гласне изјаве да је то тек привремена стратегија, да се и у тој привременој, туђој вјери, и даље остаје и осјећа Србином. Тако, као што знамо, од Поповића постадоше Хоџићи, од Ркаћа или Гркаћа (што ће рећи од "грко-православних") настадоше Хркачи, кољачи и србоубице.
Овдје, готово у самом епицентру нових глобалистичких тенденција, и у ово вријеме наглашене десакрализације, уз наркотички мирис комфора који у атмосфери раскалашене свјетовности боље дјелује од присиле, дешава нам се, ево, трећи чин "турчења". Овога пута, Срби жељни "прогреса" и тековина "демократских достигнућа" пригрлили су протестантске, секташке принципе.
Побуна против јерархије, самостално тумачење црквених књига и канона, давање предности свјетовним принципима када је о формалном организовању вјерника ријеч: све су то прецизни и прејасни симптоми протестантског секташтва. Наглашена жеља за остваривањем профита у Цркви и маргинализовање литургијског окупљања, само су пратећи елементи опште клиничке слике побједе протестанстког духа. А у ту слику уклапа се и реторика правдања носилаца ових тенденција. Од примједби језичке природе: "Наша дјеца не знају српски па зато бјеже од Литургије" (као да нам храмови гдје имамо службе на енглеском не зврје празни); преко псеудо-теолошког мудровања: "Да ли смо прво Срби или смо прво православци"; све до постављања питања да ли је за вјерника преча вјерност Цркви или лојалност држави у којој живимо.
Од овога посљедњег склопа питања, од овог низа лажних дилема који се тичу проблема језика, односа националног и вјерског, и недоумице да ли бити одан Христу или Цезару, можда би и ваљало кренути да би се сагледало јасније да се о испразној реторици ради. Јер, питање односа вјере и националне припадности (у ужем смислу, дакле, језичке) у Православљу је јасно дефинисано: природом вјере којој припадамо не можемо бити једно без другога. Не можемо бити православни ако нисмо, у нашем случају, Срби (или, у другим случајевима, Руси, Грци...), односно не можемо бити Срби ако нисмо православни. Вјерски идентитет у Православљу је недовојив од националног (дакле и језичког). И то није никаква српска ексклузивност него је једна од темељних особина Православља. А самим тим, јасно је и да нема никакве дилеме да ли треба бити одан Христу или Цезару када се та два принципа сукобе. Тим прије, што нам историја Цркве јасно свједочи да је ту, од почетка хришћанства па до данас, ријеч о избору између хришћанског и паганског свијета, и да је, ако се окренемо нашем времену, протестантско мишљење, по много чему, заправо, отворено враћање у свијет паганских вриједности и идолопоклонства.
А ево и аргумената у прилог изреченом.
Када је 313. године цар Константин Миланским едиктом хришћанима дао слободу вјероисповједања у Римском царству, а десет година касније, 323, учинио хришћанство званичном религијом државе која је владала свијетом, овај спектакуларни обрт дао је хришћанству неслућени замах. Али, и поред напора да се у тек насталој ситуацији слободе вјероисповједања држава покаже као истински христијанизована (не заборавимо, свега двије године након увођења хришћанства као државне вјере, Константин предсједава Првим васељенским сабором), мора се констатовати да је насљеђе паганског државног устројства остало окосница Рима, и источног и западног, а потом свих држава које на том огромном простору настају након распада Царства. Римско право - дакле правни систем паганске римске државе - основа је свих правних система хришћанске Европе. А острвски, англосаксонски свијет, своје норме понашања у друштву формираће на основу обичајног права. Оно се од римског пресудно разликује једино још дубљом укоријењеношћу у свијет паганског размишљања које датира из времена прије зачетка писаног права.
И само формирање држава на тлу западне Европе у периоду хришћанства говори о виталности и континуитету заједнице засноване на паганским принципима. Обнова тзв. Светог римског царства у вријеме европског средњевјековља најбоље потврђује то, али говори рјечито и о путу којим креће римско сједиште Цркве. Једино ће на Истоку, у Византији, а потом и у државама које се на некадашњем простору Источног римског царства, слабљењем Византије, осамостаљују, Црква са својим неисквареним учењем имати одговарајуће мјесто. Видљиво је то и у симболу двоглавог орла који се одржао и до данас у грбовима неких православних држава. Али и овдје ваља примијетити једну ствар: колико год двоглави орао представљао јединство свјетовног и сакралног принципа унутар једне државне заједнице, неће ли овај симбол указивати и на извјесну тензију између ова два принципа? И једино ако озбиљно прихватимо ту тензију, или тачније речено, ту латентну подвојеност у којој су обе сфере, и Црква и држава, задржале своју цјеловитост, можемо да објаснимо чињеницу да је српски народ сачувао свој специфичан духовни профил упркос чињеници да од пада средњовјековне државе до данас, у највећем дијелу свог историјског постојања није имао своју државу, а на неким просторима никако.
Да је српска нација стасавала, а у временима тегобним своју духовну кожу и дословно спасавала у окриљу Православне цркве, не треба никога посебно убјеђивати. Али рјеђе ћемо чути да је ова чињеница природно слиједила из изворне и досљедно спровођене хришћанске догме о ширењу јеванђељске ријечи. "Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28, 19) - посљедње је Христово упутство апостолима пред своје коначно успење на трон небески, гдје ће да сједи са десне стране Оца, до свог другог доласка. Православно упорно поштовање плурала у овом Христовом наређењу није се односило само на проширење мисије Цркве ван граница народа израиљског. За разлику од схватања Римокатоличке цркве, оно се тицало и начина на који ваља крстити "народе у име Оца и Сина и Духа Светога". Давање Ријечи Божје народима на њиховом језику, а нарочито омогућавање литургијског учешћа у пуноћи Цркве на исти начин, учинило је те народе у пуном смислу ријечи њеним органским дијелом. Када имамо у виду да се овакав начин везивања за Цркву дешавао у периоду формирања нација на европском тлу, постаје јасно у којој мјери су Срби духовно стасавали као нераздвојиви дио Тијела Христовог.
Човјек је, учи нас вјера православна, створен са слободном вољом. То већ и јесте сличност "по подобију" са његовим Творцем, оно што га издваја из цјелокупног створеног свијета на Земљи. За разлику од римокатоличког учења, Православна црква се овог става држала досљедно, кроз цијелу своју историју, избјегавајући све замке које би водиле тврдњи о предестинацији људске судбине и негирању значаја слободне воље човјекове. Отуд се у српској културној традицији, и у димензији епског живљења, која је по природи врло склона свођењу појединачног људског животног пута под општу ставку Божјих намјера, као кључни моменат косовског завјета издваја управо слободна воља. Још од оног Лазаревог: "Мили Боже, што ћу и како ћу?", гдје се читава ситуација може читати као илустрација обрасца православног модела свијести из каквог уџбеника догматике. У свјетлу слободног опредјељења за Царство небеско које је "увек и довека", чак се и Кнежева клетва доима више као потицај да у саплеменицима побуди жељу да дејствују "по подобију" Божјем, него као магијска формула којом ће се српски јунаци натјерати да из страха дјелају.
Наше трајање у вјери, дакле у Цркви, и овдје, у дијаспори, посљедица је тог печата косовског завјета Црквом донесеног. Јер како се селио народ, са њим се селило и Косово, и у простору и у времену, како каже Пјесник: "У нове крајеве смјештало се старо памћење".
Тако и овдје, у Канади, гдје своју вјеру вјеру ваља свакодневно свједочити и потврђивати. На припадности завјетној свијести, а не на лажном, фразеолошком и бесловесном патриотизму. Јер, Господ нам каже: "Ја сам пут, истина и живот". А кораке своје, на путу до истине и кроз живот, одмјеравамо сваког секунда, сваким суочењем са оним што нас окружује. Друкчије и не може, јер и јесте: "ниње и присно и во вјеки вјеков". Да би било "во вјеки вјеков", да би било "присно" - дакле "увијек", и када је опстанак Српства у питању, мора да буде и "ниње", сада и овдје, у сваком тренутку, и на сваком мјесту на којем се затекнемо.
