Пише: Радован Гајић

"И узвратиће ми Господ по мојој правди и по чистоти мојих руку узвратиће ми.
Јер ја сачувах путеве Господње и не одметнух се од свога Бога." (Пс. 17, 20-21)

Често сам, на, иако свакидашњим, ипак необичним местима за "икону", сретао представу, најчешће у виду малене разгледнице, Свете Тројице, копију оног знаменитог рада иконописца Андреја Рубљова, из Радоњешког манастирског светилиста, у Сергијеву Посаду, североисточцно од Москве, на путу за Јарослављ. Сретао сам је и у рафовима бакалница по Торонту и у београдским киосцима, и по многим домовима, почесто међу скупоценим судовима у трпезаријским показним витринама, које смо некада звали креденци, па чак и у новчаницима, где и сам чувам једну. Заиста, то остварење као дело има необичну привлачну моћ. Таква дела су она о којима је свако формално, историјско-политичко или какво друго разматрање, постало сувишно и бесмислено.

У ретким делима такве силине досегнута је дубина, у којој мајсторија грешних људских руку, чак и монашких, додирује савршенство оног сплета у нама самима, који нам покорно заповеда: постоји светост духа и оваквом или онаквом објавом, дух силази на нас показујући нам висине наднебеских простора у којима се темељи наше постојање. Та истина нема никакве везе са логиком нити тражи своју потврду у њој.

Сергеј Радоњешки, оснивач Тројицког манастира, био је идеалима и животом савременик Андреја Рубљова, и, у Тројичком манастиру, зачетник идеја братства, љубави и духовног самоусавршавања личности. Свим силама Сергеј је подржавао је политику Димитрија Донског, утемељену на идеји обједињавања разједињених и завађених кнежевстава у јединствену заједницу ослобођеног руског народа, која је добила своју стварносну, историјску утемељеност после битке на Куликову, септембра 1380. године (Девет година после српско-турске битке на Марици и пет година после пада Ниша у турске руке). У том неком периоду, када је сав српски средњевековни простор тонуо у свест о крају и помрачењу свих времена, насликао је Рубљов икону Свете Тројице.

Историјско-политички, наставиће се кроз следећа три и по века борбе, савези, сједињавања, разједињавања... руских простора у покушају да се, у заједници, обједине руске земље. Завере и престолонаследничке борбе из доба Ивана Грозног, Бориса Годунава и других, стишаће и смирити величанствени чин ослобођења Москве, победом Руса над католичким витезовима Пољске, 1612. године. И пошто су их те године прогнали, следеће, 1613. године, састаће се велики државни сабор свих кнезова, војвода, бојарских вођа и осталих представника руског народа и тадање државе, и прогласиће 16-годишњег Михајла Романова за цара Русије.

Кроз све те векове, једна икона окупљаће генерације и шириће славу Русије унутар њених простора: икона Свете Тројице, Андреја Рубљова. Она ће толико бити чувена, да ће се причом о њеној лепоти мерити границе Русије. Где год је постојао човек, у удаљеном селу на крају степе, који је видео ту икону и славио, својим речима, лепоте те иконе, ту је била Русија. Старци, који су у неким данима свога живота видели, у ходочасном путу свом, ову икону, на самрти су заклињали своје потомке њеном лепотом. Овом иконом, а и вољом људи која се приклонила Богу, по избору Господњем у ствари, припремало се духовно јединство царству, које ће под династијом Романових уздизати себе посртањем ка Богу у наредна три века. Откако постоји (да наведем своју кратку песму): Степа / небо / по коме Рус / хода! / Понекад / клекне / над сузом својом / прекрсти се, / пољуби талас / па настави / не бришући уста. / Између звезда пливајући / понесе мрву / на уснама већу / од ма ког бусена / васцеле Русије. /; постојали су они други, тамо на Западу, жељни да покоре степу и све Русе по њој. Разни учењаци приписују ратоборство Русима, оптужујући их да је то њихова природа. На то ови "мудраци" додају "бизантско империјално наслијеђе". Ратови за освајање степе и њених људи, занемарују ови, почели су далеко пре него што је Рус и дошао у додир са Византијом. Почели су римским дељењем степе, на Пољане и Русе. Све зарад покоре тијарском Риму. Рус никада ниједан није хтео да покори степу, он је држао и држи као своју мати. Мати као мати, увек је добронамерна, некада издашнија, некада благодатна, некада старачки покорна, али понекад прекорна и пуна грдње на своју децу, какву никада не би осула на туђе. Своји, морају да служе на понос. Сем Руса нико никада боље не би ни о/чувао степу. Као што је, негде овде, прерија уништена када су затрти њени чувари, који су по њој, да је не повреде, ходали у мокасинама. Зато степа чува Русе и зато је знала, да собом као оружјем, исмеје и понизи до сада највеће армије у историји, и Наполеонову и Хитлерову, и да над њиховим страшним војницима, као пре тога над страхотним крсташким Тевтонцима и Шведима, издигне своје чедо, руско сељаче. За следећу будалу истих накана према степи, страница стоји неисписана.

Западна склоност идиотизму класификације, увек воли да раздвоји Кијевску од Московске Русије. Свака Русија само је руска. (И свака Србија само је српска: и Крајина и Република и Стара и Косово... и увек ће тако бити) Запад то не разуме. Опчињен опсесијом да завлада светом из Рима, Запад нема културу. Никада је није ни развио. Када се само мало дубље зађе у било који "слој", открива се да је све и увек и одувек у томе што је Запад само таквим прогласио, била пропаганда. Тријумф Запада јесте Гебелсова појава: "Када чујем реч култура, потежем пиштољ." Није он тиме рекао ништа ново. То су вековима пре њега радили његови преци. Крсташи, сачињени од пљачкашког олоша, непрестано су насртали те мало на југозапад, па онда крволочни јуриш на степу и Русе по њој. Увек узалудан. Бог је изабрао тако да они буду ти који себе муче будалаштином да освоје земљу Русију, "земљу за коју нико не зна где почиње, нити да игде има крај".

Смисао себе, Запад је утемељио на тријумфу. Повратак римских царева паганског доба, из освајачких похода у саму престоницу, обележаван је тријумфом - парадом и баханалијама. Свакој лудости склоно је тријумфално понашање. У свакој несрећи, недаћи руског човека Запад је видео свој тријумф. И увек је тада себе волео да објави као онога коме је Бог наклоњен. По западним учењацима, Бог је казнио Русе за царске грехе па је послао Револуцију (спроведену кроз степу у блиндираном банкарском возу из Финске, за који су сви сигнали на прузи били отворени и који се није заустављао до Москве). По истим тим учењацима, за грехе Револуције, Бог је казнио Русе "злом" распада Совјетског Савеза и учинио да је једна суперсила на свету и над светом (она која је склонила и заклонила извођача разарања Совјетске Федерације ). По истим тим учењацима, та сила су Сједињене Америчке Државе (које имају ужасну моћ да сваком јаднику у најудаљенијем крају Планете утврде новчану цену данашњег залогаја хлеба, али истовремено, немају моћ да харлемску бебу, да лепрозну децу долине Мисисипија, да генетски оштећене бебе Апалачија... да своје новорођене држе у осећцању сигурности, ситим и медецински заштићенима).

Оно што боли те учењаке јесте да ни са једним ни са другим, ни са стварањем ни са распадом совјетовштине, није дошло до разарања и разједињавања Руске православне цркве. Руска црква је, без обзира по којим се новонасталим државицама нашла, остала у јединству својим православним настојањем Богу. Заиста, само је једна сила која влада Планетом, а то није нити ће икада бити амерички закон или "амерички начин живота", већ ће увек бити и једино јесте закон Бога ваистинога.

Свака људска будаласта сила, као људска сила, себе нарцисоидно види само мером тога колико и чега може да уништи. Истинска сила, која је од Бога, само је она која може да искаже безграничну љубав и доброчинство, да од себе рашири безмерну лепоту која осваја и окупља душе око Божијег смисла. Само таква сила познаје истински "тријумф" јер њој никакав тријумф не треба; она се прославља у сваком тренутку, у свакој секунди оних који су од Бога изабрани да је понесу, оних који су и сами Богу предати, своје деловање усмерили тако да је носе. Таква сила познаје истинско испуњење себе због баналности постојања, јер је и у таквом, способна на доброделатије без награде, без и ма какве надокнаде.

Када је, најзад, извео своју револуцију, будућа мумија из маузолеја на Црвеном Тргу, дочекао је страшну зиму 1918. на 1919. са десетинама милиона гладних Руса. Глад је била по свој степи, степа као ни море нема крај. Револуцији је претила пропаст. Његови протежеи са Запада понудили су му спас. Тражили су да им прода (преда!) једини примерак најстарије православне Библије, коју је чувала Руска црква, поклоњен јој од Византије. Понуђена је цена ондањих 100.000 фунти стерлинга, које ће бити исплацене у вагонима жита. Револуционари су пристали, јер све је било њихово; убивши Бога, они су, са наганима у рукама, постали нови богови и 10.000 вагона жита спречило је општи помор Руса и ненадно окончање Револуције.

Запад није тражио ни злато ни дијаманте. Злобиви Енглези дочепали су се тако "легално" важне свете књиге. Бог је и то изабрао, да од своје непогоде својом књигом спасе свој народ и да својом књигом понизи обесну похлепу сулудог, острвским менталитетом оштећеног, себичног народа. Да понизи и исмеје саму Револуцију и покаже глупост њених водја, који су спас потражили у продаји онога против чега су подигли несретни народ.

Када је 1943. године Стаљинград (Волгоград) лежао опкољен, и када више Руси нису хтели да га бране, нису хтели да иду у шињеле, када су се масовно људи крили од црвеноармијске мобилизације, Стаљин, страшни Коба, заклоњен својим бункером зауралских планина, најзад се приволео да седне и преговара са представницима Руске православне цркве. Приликом сусрета са тројицом православих архијереја, у септембру 1943. године, пристао је на скоро све услове Цркве: дозволио је поновно јавно отварање свих храмова и просветних институција Православне цркве, као и интронизацију Патријарха (Патријарх је декретом компартије био укинут) и образовање Светог архијерејског синода, пошто је Привремени синод из 1927. године био принудно распуштен 1935. (Остављено је по страни важно питање царске круне, као и нека друга, мање битна.) За узврат, тадањи митрополоит Сергије Старогородски, који је у том својству управљао Руском црквом до тада, постао је Патријарх и требало да позове Русе у борбу. И освануо је проглас по васцелом тадањем Совјетском Савезу, једноставан, обичан плакат, команда над командама: "Све што је руско и православно (нека се дигне) у борбу против Немца, Патрјарх Сергије".

Једним громогласним, православним "Урааа!", које се проломило кроз ледено зимско степско јутро, исто као скоро тачно 700 година раније, на Чудском језеру под командом Невског, почео је сада стаљинградски крах свемоћног Рајха. То је истина која се крије од школских уџбеника деце свег света данашњег. Да би се прикрила снага и моћ истинске вере, снага речи њених надзорника и старешина; снага оних обичних, малих, свакодневних, који ту веру, такву, и лепотом једне Свете Тројице носе у својим срцима. А то "Урааа!" било је толико снажно да је угрејало и срца самих непријатеља, како су многи сами касније, по повратку из сибирског заробљеништва признали, јер су само у поразу видели могућу наду у спасење и да ће опет угледати своје домове и своје вољене, остављене зарад охоле залуделости завером занетих безумника да ће, са благословом папским, тако завладати степом и Светом. То је војска која је победила у Другом светском рату, а не они нашминкани, за филм униформисани глумци, који су по филмским студијима Енглеске глуматали победе у "документарним" филмовима, сниманим под личним Черчиловим надзором, зарад Западне културе (увек читај: пропаганда).

Руско и православно, из заазијатских делова бескрајне степе, пешице је дошло до и ушло у Берлин, у шињелима на голим телима и цокулама без пертли на босим ногама. Ако се добро погледају неретуширани снимци (пошто је безмало све што је било за јавност, по налогу политичке управе Црвене Армије, после рата ретуширано) видеће се море гологлавих војника. Нису хтели петокраке над главама. Држали су капе у џеповима или у појасу. Њихова униформа била је вера њихових срца, никакве идеолошке глупости војнополитичке управе. Тада у командном кадру те управе, човек коме су Стаљинови бркови дошли над обрве, прославиће се касније, шаљући победнички војнички кадар и многе те такве, само због духа шравославља којим су дисали, војнике, у сибирске гулаге. Иако на челу Совјетског Савеза дуги низ година, до краја живота Брежњев никада није могао да преболи истину да Други светски рат није завршила никаква славна команда прослављене (демонске!) Црвене Армије, већ православни позив Патријарха својој деци да приложе своју крв крви Сина Очинога. Запад је Брежњеву био захвалан због тога, и добро је са њиме сарађивао, да се ни тамо не би сазнало што зна свако ко и мало о рату зна, да би се сакрило свето правило ратовања, правило Милвејског моста: без обзира на наоружање, без обзира на бројност, увек побеђује она страна која истински верује у својим срцима!

Заиста, жестина православних ратника руске степе могла је одувек и више пута да завлада Европом, само да је тако хтела, али јој није било до тога. Постоји стара руска мудрост: "Свако може да завлада Светом, али онај који то жели, тај је будала." Па опет, поменути, "паметни" учењаци бесрамно шире фаму да се Русија стално шири и да Русија намерава да завлада Светом. Ако буде принуђена, сигуран сам, Русија ће то и учинити, али не зато што то она хоће. Нису руски војници одавно у Афганистану, нису руски војници у Ираку. Одавно нема руских војника у Латинској Америци, где су се за време "хладног рата" често сретали совјетски и амерички маринци. Руских војних база нема по Европи, а "суперсила" своје умножава све више. Руса нема на Балкану, а цело Косово је претворено у највећу војну базу "суперменове" силе, на Европском континенту. Авијано је само убојитији по ваздушној нападној моћи. Бог је увек изабрао. Тамо где људска воља није хтела да бира сагласно Његовој, Његова је увек надвладала, да ругло, ове или оне врсте, човек понесе на себи. Тако сада нови Свеамерички Рајх хоће да себе успостави над животом сваког и најмањег појединца, не би ли га страшна машинерија корпорације понизила и потрла његово постојање. Руска армија направила је две мале експедиције, из себи, а и другој страни, знаних разлога, до Пала и до приштинског аеродроме. Они који су се отуд вратили, са сузама у очима сећају се људи који су им на тенкове давали своје мушке бебе. Да их подсете на онај древни српски, руски, обичај, када ратник излази на коњу у бој, треба да понесе делом пута мушко накоњче, да зна дете куда да иде, када узрасте, ако се ратник не врати, а дође време за освету.

Можда је неко због тога и организовао ону лакрдију по Београду, чувеног 5. октобра, желео-је-да-буде, Бонапарте Ђинђића и желео-је-да-буде, Луја Мићуновића, који су почели тај дан као "револуцију", а завршили га као јефтин латиноамерички пуч, када су организоване хулиганске групе биле растурене по свем Београду, нарочито по Новом Београду и приградским насељима. Три ноћи и три дана су ходали и арлаукали: "Доле Русија! Нећемо Русе! Уаа Русија!" Русија се о свем петооктобраском позоришту на "платоу испред Скупштине" у Београду, није ни оглашавала, нити је давала знаке померања, али је неко намеравао да народу каже шта треба и како да мисли, да случајно не застрани у братском и православном осећању. Била је то својеврсна резолуција ИБ-демократских снага. Ништа нас није сатирало нити затирало више од свих оних историјских излаза које смо, из авантуре жудње за технолошким чудима, налазили у загрљају овог или оног Запада. А Запад се са нама само обогатио већом количином послушних робова. Но, и то је Бог изабрао да и такво зло ми својим животима прослављамо. Бог бира сваку земљу, сваки народ за неки начин којим ће исказати своју свемоћну силу. Који не разумеју страдаће, који разумеју наћи ће пут до себе који је Он у њима, наћи ћемо пут до Њега у себи.

Без обзира на нуклеарну пошаст, у коју Запад води свет својом охолом сампозаслепљеношћу, представљајући да је то неминовност за човечанство, када више нико не буде ни памтио Рим, нити где је био, Москва ће бити Москва. Светотројицки завет лепоти која је Русија, надживеће. Бог је изабрао Русе да буду Христ-жртва међу народима. Ниједан народ није толико пропатио и страдао у последња два века, колико год Јевреји рекламирали свој холокоистични моменат по концентрационим логорима. Зашто у томе занемарују руску трагедију, за неке је друге расправе. И нова страдања стоје пред Русијом, али... Једнако како је Господ Сину-жртви наменио вечну славу Царства небеског, тако је и овосветовно васкрсење лепоте, братства и духовог усавршавања, међу народима наменио православним Русима. У Никоновом житију, из средине 15. века, први пут се бележи више о раду Рубљовљевом на икони Свете Тројице. Житије је сачињено у Тројицком манастиру, руком једног од оних који су у исељавањима, после Косовске битке 1389. године, нашли уточиште у степском безмерју Русије. Сачино га је Пахомије Србин. Бог је изабрао.

Када су у очају и када још желе да појачају осећање пораза, људи наклони Русији воле да кажу: "Бог на небу, Русија далеко." Ја сам склонији да кажем: "Био Бог на небу, био Бог близу или далеко, Русија је увек уз Бога."

Ко зна где је Русија лакше ће знати и где је Бог.

И данас, после свих векова патње, у сваком срцу које познаје лепоте Рубљовљеве иконе, почињу и завршавају границе православне земље Русије.