Piše: Radovan Gajić

"I uzvratiće mi Gospod po mojoj pravdi i po čistoti mojih ruku uzvratiće mi.
Jer ja sačuvah puteve Gospodnje i ne odmetnuh se od svoga Boga." (Ps. 17, 20-21)

Često sam, na, iako svakidašnjim, ipak neobičnim mestima za "ikonu", sretao predstavu, najčešće u vidu malene razglednice, Svete Trojice, kopiju onog znamenitog rada ikonopisca Andreja Rubljova, iz Radonješkog manastirskog svetilista, u Sergijevu Posadu, severoistočcno od Moskve, na putu za Jaroslavlj. Sretao sam je i u rafovima bakalnica po Torontu i u beogradskim kioscima, i po mnogim domovima, počesto među skupocenim sudovima u trpezarijskim pokaznim vitrinama, koje smo nekada zvali kredenci, pa čak i u novčanicima, gde i sam čuvam jednu. Zaista, to ostvarenje kao delo ima neobičnu privlačnu moć. Takva dela su ona o kojima je svako formalno, istorijsko-političko ili kakvo drugo razmatranje, postalo suvišno i besmisleno.

U retkim delima takve siline dosegnuta je dubina, u kojoj majstorija grešnih ljudskih ruku, čak i monaških, dodiruje savršenstvo onog spleta u nama samima, koji nam pokorno zapoveda: postoji svetost duha i ovakvom ili onakvom objavom, duh silazi na nas pokazujući nam visine nadnebeskih prostora u kojima se temelji naše postojanje. Ta istina nema nikakve veze sa logikom niti traži svoju potvrdu u njoj.

Sergej Radonješki, osnivač Trojickog manastira, bio je idealima i životom savremenik Andreja Rubljova, i, u Trojičkom manastiru, začetnik ideja bratstva, ljubavi i duhovnog samousavršavanja ličnosti. Svim silama Sergej je podržavao je politiku Dimitrija Donskog, utemeljenu na ideji objedinjavanja razjedinjenih i zavađenih kneževstava u jedinstvenu zajednicu oslobođenog ruskog naroda, koja je dobila svoju stvarnosnu, istorijsku utemeljenost posle bitke na Kulikovu, septembra 1380. godine (Devet godina posle srpsko-turske bitke na Marici i pet godina posle pada Niša u turske ruke). U tom nekom periodu, kada je sav srpski srednjevekovni prostor tonuo u svest o kraju i pomračenju svih vremena, naslikao je Rubljov ikonu Svete Trojice.

Istorijsko-politički, nastaviće se kroz sledeća tri i po veka borbe, savezi, sjedinjavanja, razjedinjavanja... ruskih prostora u pokušaju da se, u zajednici, objedine ruske zemlje. Zavere i prestolonasledničke borbe iz doba Ivana Groznog, Borisa Godunava i drugih, stišaće i smiriti veličanstveni čin oslobođenja Moskve, pobedom Rusa nad katoličkim vitezovima Poljske, 1612. godine. I pošto su ih te godine prognali, sledeće, 1613. godine, sastaće se veliki državni sabor svih knezova, vojvoda, bojarskih vođa i ostalih predstavnika ruskog naroda i tadanje države, i proglasiće 16-godišnjeg Mihajla Romanova za cara Rusije.

Kroz sve te vekove, jedna ikona okupljaće generacije i širiće slavu Rusije unutar njenih prostora: ikona Svete Trojice, Andreja Rubljova. Ona će toliko biti čuvena, da će se pričom o njenoj lepoti meriti granice Rusije. Gde god je postojao čovek, u udaljenom selu na kraju stepe, koji je video tu ikonu i slavio, svojim rečima, lepote te ikone, tu je bila Rusija. Starci, koji su u nekim danima svoga života videli, u hodočasnom putu svom, ovu ikonu, na samrti su zaklinjali svoje potomke njenom lepotom. Ovom ikonom, a i voljom ljudi koja se priklonila Bogu, po izboru Gospodnjem u stvari, pripremalo se duhovno jedinstvo carstvu, koje će pod dinastijom Romanovih uzdizati sebe posrtanjem ka Bogu u naredna tri veka. Otkako postoji (da navedem svoju kratku pesmu): Stepa / nebo / po kome Rus / hoda! / Ponekad / klekne / nad suzom svojom / prekrsti se, / poljubi talas / pa nastavi / ne brišući usta. / Između zvezda plivajući / ponese mrvu / na usnama veću / od ma kog busena / vascele Rusije. /; postojali su oni drugi, tamo na Zapadu, željni da pokore stepu i sve Ruse po njoj. Razni učenjaci pripisuju ratoborstvo Rusima, optužujući ih da je to njihova priroda. Na to ovi "mudraci" dodaju "bizantsko imperijalno naslijeđe". Ratovi za osvajanje stepe i njenih ljudi, zanemaruju ovi, počeli su daleko pre nego što je Rus i došao u dodir sa Vizantijom. Počeli su rimskim deljenjem stepe, na Poljane i Ruse. Sve zarad pokore tijarskom Rimu. Rus nikada nijedan nije hteo da pokori stepu, on je držao i drži kao svoju mati. Mati kao mati, uvek je dobronamerna, nekada izdašnija, nekada blagodatna, nekada starački pokorna, ali ponekad prekorna i puna grdnje na svoju decu, kakvu nikada ne bi osula na tuđe. Svoji, moraju da služe na ponos. Sem Rusa niko nikada bolje ne bi ni o/čuvao stepu. Kao što je, negde ovde, prerija uništena kada su zatrti njeni čuvari, koji su po njoj, da je ne povrede, hodali u mokasinama. Zato stepa čuva Ruse i zato je znala, da sobom kao oružjem, ismeje i ponizi do sada najveće armije u istoriji, i Napoleonovu i Hitlerovu, i da nad njihovim strašnim vojnicima, kao pre toga nad strahotnim krstaškim Tevtoncima i Švedima, izdigne svoje čedo, rusko seljače. Za sledeću budalu istih nakana prema stepi, stranica stoji neispisana.

Zapadna sklonost idiotizmu klasifikacije, uvek voli da razdvoji Kijevsku od Moskovske Rusije. Svaka Rusija samo je ruska. (I svaka Srbija samo je srpska: i Krajina i Republika i Stara i Kosovo... i uvek će tako biti) Zapad to ne razume. Opčinjen opsesijom da zavlada svetom iz Rima, Zapad nema kulturu. Nikada je nije ni razvio. Kada se samo malo dublje zađe u bilo koji "sloj", otkriva se da je sve i uvek i oduvek u tome što je Zapad samo takvim proglasio, bila propaganda. Trijumf Zapada jeste Gebelsova pojava: "Kada čujem reč kultura, potežem pištolj." Nije on time rekao ništa novo. To su vekovima pre njega radili njegovi preci. Krstaši, sačinjeni od pljačkaškog ološa, neprestano su nasrtali te malo na jugozapad, pa onda krvoločni juriš na stepu i Ruse po njoj. Uvek uzaludan. Bog je izabrao tako da oni budu ti koji sebe muče budalaštinom da osvoje zemlju Rusiju, "zemlju za koju niko ne zna gde počinje, niti da igde ima kraj".

Smisao sebe, Zapad je utemeljio na trijumfu. Povratak rimskih careva paganskog doba, iz osvajačkih pohoda u samu prestonicu, obeležavan je trijumfom - paradom i bahanalijama. Svakoj ludosti sklono je trijumfalno ponašanje. U svakoj nesreći, nedaći ruskog čoveka Zapad je video svoj trijumf. I uvek je tada sebe voleo da objavi kao onoga kome je Bog naklonjen. Po zapadnim učenjacima, Bog je kaznio Ruse za carske grehe pa je poslao Revoluciju (sprovedenu kroz stepu u blindiranom bankarskom vozu iz Finske, za koji su svi signali na pruzi bili otvoreni i koji se nije zaustavljao do Moskve). Po istim tim učenjacima, za grehe Revolucije, Bog je kaznio Ruse "zlom" raspada Sovjetskog Saveza i učinio da je jedna supersila na svetu i nad svetom (ona koja je sklonila i zaklonila izvođača razaranja Sovjetske Federacije ). Po istim tim učenjacima, ta sila su Sjedinjene Američke Države (koje imaju užasnu moć da svakom jadniku u najudaljenijem kraju Planete utvrde novčanu cenu današnjeg zalogaja hleba, ali istovremeno, nemaju moć da harlemsku bebu, da leproznu decu doline Misisipija, da genetski oštećene bebe Apalačija... da svoje novorođene drže u osećcanju sigurnosti, sitim i medecinski zaštićenima).

Ono što boli te učenjake jeste da ni sa jednim ni sa drugim, ni sa stvaranjem ni sa raspadom sovjetovštine, nije došlo do razaranja i razjedinjavanja Ruske pravoslavne crkve. Ruska crkva je, bez obzira po kojim se novonastalim državicama našla, ostala u jedinstvu svojim pravoslavnim nastojanjem Bogu. Zaista, samo je jedna sila koja vlada Planetom, a to nije niti će ikada biti američki zakon ili "američki način života", već će uvek biti i jedino jeste zakon Boga vaistinoga.

Svaka ljudska budalasta sila, kao ljudska sila, sebe narcisoidno vidi samo merom toga koliko i čega može da uništi. Istinska sila, koja je od Boga, samo je ona koja može da iskaže bezgraničnu ljubav i dobročinstvo, da od sebe raširi bezmernu lepotu koja osvaja i okuplja duše oko Božijeg smisla. Samo takva sila poznaje istinski "trijumf" jer njoj nikakav trijumf ne treba; ona se proslavlja u svakom trenutku, u svakoj sekundi onih koji su od Boga izabrani da je ponesu, onih koji su i sami Bogu predati, svoje delovanje usmerili tako da je nose. Takva sila poznaje istinsko ispunjenje sebe zbog banalnosti postojanja, jer je i u takvom, sposobna na dobrodelatije bez nagrade, bez i ma kakve nadoknade.

Kada je, najzad, izveo svoju revoluciju, buduća mumija iz mauzoleja na Crvenom Trgu, dočekao je strašnu zimu 1918. na 1919. sa desetinama miliona gladnih Rusa. Glad je bila po svoj stepi, stepa kao ni more nema kraj. Revoluciji je pretila propast. Njegovi protežei sa Zapada ponudili su mu spas. Tražili su da im proda (preda!) jedini primerak najstarije pravoslavne Biblije, koju je čuvala Ruska crkva, poklonjen joj od Vizantije. Ponuđena je cena ondanjih 100.000 funti sterlinga, koje će biti isplacene u vagonima žita. Revolucionari su pristali, jer sve je bilo njihovo; ubivši Boga, oni su, sa naganima u rukama, postali novi bogovi i 10.000 vagona žita sprečilo je opšti pomor Rusa i nenadno okončanje Revolucije.

Zapad nije tražio ni zlato ni dijamante. Zlobivi Englezi dočepali su se tako "legalno" važne svete knjige. Bog je i to izabrao, da od svoje nepogode svojom knjigom spase svoj narod i da svojom knjigom ponizi obesnu pohlepu suludog, ostrvskim mentalitetom oštećenog, sebičnog naroda. Da ponizi i ismeje samu Revoluciju i pokaže glupost njenih vodja, koji su spas potražili u prodaji onoga protiv čega su podigli nesretni narod.

Kada je 1943. godine Staljingrad (Volgograd) ležao opkoljen, i kada više Rusi nisu hteli da ga brane, nisu hteli da idu u šinjele, kada su se masovno ljudi krili od crvenoarmijske mobilizacije, Staljin, strašni Koba, zaklonjen svojim bunkerom zauralskih planina, najzad se privoleo da sedne i pregovara sa predstavnicima Ruske pravoslavne crkve. Prilikom susreta sa trojicom pravoslavih arhijereja, u septembru 1943. godine, pristao je na skoro sve uslove Crkve: dozvolio je ponovno javno otvaranje svih hramova i prosvetnih institucija Pravoslavne crkve, kao i intronizaciju Patrijarha (Patrijarh je dekretom kompartije bio ukinut) i obrazovanje Svetog arhijerejskog sinoda, pošto je Privremeni sinod iz 1927. godine bio prinudno raspušten 1935. (Ostavljeno je po strani važno pitanje carske krune, kao i neka druga, manje bitna.) Za uzvrat, tadanji mitropoloit Sergije Starogorodski, koji je u tom svojstvu upravljao Ruskom crkvom do tada, postao je Patrijarh i trebalo da pozove Ruse u borbu. I osvanuo je proglas po vascelom tadanjem Sovjetskom Savezu, jednostavan, običan plakat, komanda nad komandama: "Sve što je rusko i pravoslavno (neka se digne) u borbu protiv Nemca, Patrjarh Sergije".

Jednim gromoglasnim, pravoslavnim "Uraaa!", koje se prolomilo kroz ledeno zimsko stepsko jutro, isto kao skoro tačno 700 godina ranije, na Čudskom jezeru pod komandom Nevskog, počeo je sada staljingradski krah svemoćnog Rajha. To je istina koja se krije od školskih udžbenika dece sveg sveta današnjeg. Da bi se prikrila snaga i moć istinske vere, snaga reči njenih nadzornika i starešina; snaga onih običnih, malih, svakodnevnih, koji tu veru, takvu, i lepotom jedne Svete Trojice nose u svojim srcima. A to "Uraaa!" bilo je toliko snažno da je ugrejalo i srca samih neprijatelja, kako su mnogi sami kasnije, po povratku iz sibirskog zarobljeništva priznali, jer su samo u porazu videli moguću nadu u spasenje i da će opet ugledati svoje domove i svoje voljene, ostavljene zarad ohole zaludelosti zaverom zanetih bezumnika da će, sa blagoslovom papskim, tako zavladati stepom i Svetom. To je vojska koja je pobedila u Drugom svetskom ratu, a ne oni našminkani, za film uniformisani glumci, koji su po filmskim studijima Engleske glumatali pobede u "dokumentarnim" filmovima, snimanim pod ličnim Čerčilovim nadzorom, zarad Zapadne kulture (uvek čitaj: propaganda).

Rusko i pravoslavno, iz zaazijatskih delova beskrajne stepe, pešice je došlo do i ušlo u Berlin, u šinjelima na golim telima i cokulama bez pertli na bosim nogama. Ako se dobro pogledaju neretuširani snimci (pošto je bezmalo sve što je bilo za javnost, po nalogu političke uprave Crvene Armije, posle rata retuširano) videće se more gologlavih vojnika. Nisu hteli petokrake nad glavama. Držali su kape u džepovima ili u pojasu. Njihova uniforma bila je vera njihovih srca, nikakve ideološke gluposti vojnopolitičke uprave. Tada u komandnom kadru te uprave, čovek kome su Staljinovi brkovi došli nad obrve, proslaviće se kasnije, šaljući pobednički vojnički kadar i mnoge te takve, samo zbog duha šravoslavlja kojim su disali, vojnike, u sibirske gulage. Iako na čelu Sovjetskog Saveza dugi niz godina, do kraja života Brežnjev nikada nije mogao da preboli istinu da Drugi svetski rat nije završila nikakva slavna komanda proslavljene (demonske!) Crvene Armije, već pravoslavni poziv Patrijarha svojoj deci da prilože svoju krv krvi Sina Očinoga. Zapad je Brežnjevu bio zahvalan zbog toga, i dobro je sa njime sarađivao, da se ni tamo ne bi saznalo što zna svako ko i malo o ratu zna, da bi se sakrilo sveto pravilo ratovanja, pravilo Milvejskog mosta: bez obzira na naoružanje, bez obzira na brojnost, uvek pobeđuje ona strana koja istinski veruje u svojim srcima!

Zaista, žestina pravoslavnih ratnika ruske stepe mogla je oduvek i više puta da zavlada Evropom, samo da je tako htela, ali joj nije bilo do toga. Postoji stara ruska mudrost: "Svako može da zavlada Svetom, ali onaj koji to želi, taj je budala." Pa opet, pomenuti, "pametni" učenjaci besramno šire famu da se Rusija stalno širi i da Rusija namerava da zavlada Svetom. Ako bude prinuđena, siguran sam, Rusija će to i učiniti, ali ne zato što to ona hoće. Nisu ruski vojnici odavno u Afganistanu, nisu ruski vojnici u Iraku. Odavno nema ruskih vojnika u Latinskoj Americi, gde su se za vreme "hladnog rata" često sretali sovjetski i američki marinci. Ruskih vojnih baza nema po Evropi, a "supersila" svoje umnožava sve više. Rusa nema na Balkanu, a celo Kosovo je pretvoreno u najveću vojnu bazu "supermenove" sile, na Evropskom kontinentu. Avijano je samo ubojitiji po vazdušnoj napadnoj moći. Bog je uvek izabrao. Tamo gde ljudska volja nije htela da bira saglasno Njegovoj, Njegova je uvek nadvladala, da ruglo, ove ili one vrste, čovek ponese na sebi. Tako sada novi Sveamerički Rajh hoće da sebe uspostavi nad životom svakog i najmanjeg pojedinca, ne bi li ga strašna mašinerija korporacije ponizila i potrla njegovo postojanje. Ruska armija napravila je dve male ekspedicije, iz sebi, a i drugoj strani, znanih razloga, do Pala i do prištinskog aerodrome. Oni koji su se otud vratili, sa suzama u očima sećaju se ljudi koji su im na tenkove davali svoje muške bebe. Da ih podsete na onaj drevni srpski, ruski, običaj, kada ratnik izlazi na konju u boj, treba da ponese delom puta muško nakonjče, da zna dete kuda da ide, kada uzraste, ako se ratnik ne vrati, a dođe vreme za osvetu.

Možda je neko zbog toga i organizovao onu lakrdiju po Beogradu, čuvenog 5. oktobra, želeo-je-da-bude, Bonaparte Đinđića i želeo-je-da-bude, Luja Mićunovića, koji su počeli taj dan kao "revoluciju", a završili ga kao jeftin latinoamerički puč, kada su organizovane huliganske grupe bile rasturene po svem Beogradu, naročito po Novom Beogradu i prigradskim naseljima. Tri noći i tri dana su hodali i arlaukali: "Dole Rusija! Nećemo Ruse! Uaa Rusija!" Rusija se o svem petooktobraskom pozorištu na "platou ispred Skupštine" u Beogradu, nije ni oglašavala, niti je davala znake pomeranja, ali je neko nameravao da narodu kaže šta treba i kako da misli, da slučajno ne zastrani u bratskom i pravoslavnom osećanju. Bila je to svojevrsna rezolucija IB-demokratskih snaga. Ništa nas nije satiralo niti zatiralo više od svih onih istorijskih izlaza koje smo, iz avanture žudnje za tehnološkim čudima, nalazili u zagrljaju ovog ili onog Zapada. A Zapad se sa nama samo obogatio većom količinom poslušnih robova. No, i to je Bog izabrao da i takvo zlo mi svojim životima proslavljamo. Bog bira svaku zemlju, svaki narod za neki način kojim će iskazati svoju svemoćnu silu. Koji ne razumeju stradaće, koji razumeju naći će put do sebe koji je On u njima, naći ćemo put do Njega u sebi.

Bez obzira na nuklearnu pošast, u koju Zapad vodi svet svojom oholom sampozaslepljenošću, predstavljajući da je to neminovnost za čovečanstvo, kada više niko ne bude ni pamtio Rim, niti gde je bio, Moskva će biti Moskva. Svetotrojicki zavet lepoti koja je Rusija, nadživeće. Bog je izabrao Ruse da budu Hrist-žrtva među narodima. Nijedan narod nije toliko propatio i stradao u poslednja dva veka, koliko god Jevreji reklamirali svoj holokoistični momenat po koncentracionim logorima. Zašto u tome zanemaruju rusku tragediju, za neke je druge rasprave. I nova stradanja stoje pred Rusijom, ali... Jednako kako je Gospod Sinu-žrtvi namenio večnu slavu Carstva nebeskog, tako je i ovosvetovno vaskrsenje lepote, bratstva i duhovog usavršavanja, među narodima namenio pravoslavnim Rusima. U Nikonovom žitiju, iz sredine 15. veka, prvi put se beleži više o radu Rubljovljevom na ikoni Svete Trojice. Žitije je sačinjeno u Trojickom manastiru, rukom jednog od onih koji su u iseljavanjima, posle Kosovske bitke 1389. godine, našli utočište u stepskom bezmerju Rusije. Sačino ga je Pahomije Srbin. Bog je izabrao.

Kada su u očaju i kada još žele da pojačaju osećanje poraza, ljudi nakloni Rusiji vole da kažu: "Bog na nebu, Rusija daleko." Ja sam skloniji da kažem: "Bio Bog na nebu, bio Bog blizu ili daleko, Rusija je uvek uz Boga."

Ko zna gde je Rusija lakše će znati i gde je Bog.

I danas, posle svih vekova patnje, u svakom srcu koje poznaje lepote Rubljovljeve ikone, počinju i završavaju granice pravoslavne zemlje Rusije.