Пише: Протојереј-ставрофор Василије Томић
Уза сва зла овога свијета која нас сналазе, једно зло, горе од горега, сами себи глупаво призивамо. Дијеле нас сви са свију страна, парчају и комадају наше народно биће, а да несрећа буде још већа, и ми смо се навезли на те таљиге па се сами дијелимо и јазове продубљујемо. Сад нас, на нашу несрећу, има оводринских и онодринских, савских и прекосавских; са ове стране потока и с оне његове стране; под брдом и преко брда. И да не набрајам све мамце и раздоре на које се, у несрећи својој, ухватити можемо.
Заиста смо јединствен народ. У несрећама људи се зближују и збијају а нама само још и несрећа треба да нас још више распарча и раздроби. Упиремо прсте једни у друге и на све стране кривце нашој злој судбини тражимо. Пребројавамо непребројиво, мјеримо немјерљиво. Па велимо, да нам је дато и помогнуто а могло је и више: примљени смо а могло је и боље, и све тим редом.
Имали смо вазда, од најдубље прошлости и све до данашњих дана, много раздора и раскола. Сад их имамо више но икада, и стално их множимо и прибројавамо. Само нам ови, најновији, покрајински, сеоски и засеоски требају; таман толико да сви наши душмани мирно спавати могу. Својим дијељењем и цјепкањем боље можемо обавити њихов посао него што би нам они, у свом злу свом, пожељети могли. И овај наш минули, и хвала Богу, преминули, "црквени" раскол, како су га лукаво назвали, и сви расколи које имадосмо и имамо, у нашој нељубави и невјери свог заједничког оца имају.
Док нам је свима исти Бог над главама био, док смо Га оцем својим молитвено звали и призивали, док су нам свеци наши заједнички били, и ми смо између себе могли бити браћа. Безбожници, "национални" и интернационални, и како год да су се звали, посијали су сјеме свих наших несрећа које, ево, до и у данашње дане своје горке и опоре плодове рађа. Убивши бога у народу, убили су и братску љубав и окренули брата на брата, сина на оца, племе против племена. Само је безбожном и демонском духу могло пасти на ум да нас и сада разбројава и разврстава на "веће" Србе и "мање" Србе; на "праве", "националне" и друге, не знам ни ја какве; на Босанце и Србијанце, и тим редом тја до посљедњег засеока пржогрначког, среза не знам којег. И ако те преграде прихватимо и у њихове се оквире ушанчимо, таман добро њима, да се никад к њима не окренемо и на њих кренемо да им нека питања поставимо.
Да бисмо преживјели и опстали, морамо се својим коријенима вратити; оном нашем старом и освештаном осјећају братства и припадности једном широком и разгранатом стаблу српском. Ја сам поникао уза саму обалу Дрине. Још као дијете, пентрајући се за овцама по брдима мајевичким, гледао сам у Србију, докле ме је вид у њене измаглице носио, као у највећу светињу. Идући у Србију, Дрину смо скелом бродили и ступали на ту земљу са страхопоштовањем, као да у храм улазимо. Изгубио сам много што шта и многе своје наде успут затурио, а ту љубав и дивљење у Мајку Србију још увијек чувам као своју драгу светињу. Црква манастира у којем сам одрастао, са једне своје стране, сва је поплочана споменима на заједничко војевање и потпомагање браће са обје стране Дрине. Слијепи - а видовити - гуслар Филип Вишњић, пророкујући о слободи Србије пјева о слободи Српства. На крају своје пјесме "Почетак буне на дахије", он доводи Великога Вожда на мутну и плаховиту Дрину па кроз њега збори да, и кад је Србија слободна, посао још увијек није завршен док се и задње парче српске земље не ослободи.
"Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Београда,
'вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрино водо, племенита међо,
измеђ Босне и измеђ Србије,
наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи
и честиту Босну полазити".
Ни пјесник а ни Вожд нису могли замислити да би могло доћи вријеме да, нико други до ли сама браћа, границе између себе утврђују и трошарину једни другима наплаћују. Никада нам плаха Дрина дубља није била!
Није нам то добро. Наш мудри народ сковао је причу о оцу, на самрти, који је сазвао своје синове да се са њима опрости и аманет им свој подари. Сваки му је син морао донијети по једну шибу. Стари отац уплео је све њихове шибе и дао сваком да то преломи. Ни један није успио. Онда је раставио прутеве и растављене, сваки појединачно, са лакоћом преломио. Наравоученије нам је очигледно. То је у народно казивање преточена Божја мудрост из Књиге пророка Језекиља, (37, 15 - 17) кад му је Бог наредио да састави два дрвета раздвојених племена израиљевих и да им тако обзнани да само сложни и уједињени могу опстати.
"Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно", (Пс. 133, 1) узвикује цар Давид. Он ту братску слогу пореди са највећим благословом Божјим. Гдје су браћа заједно, ондје је "утврдио Господ благослов и живот довијека". (Пс. 133, 3) Давидову мудрост Премудри Соломон своди у најпрактичније оквире, па вели: "Боље је двојици него једному, јер имају добру добит од свога труда. Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега; а тешко једному; ако падне нема другога да га подигне. Јоште ако двојица спавају заједно, грије један другога; а један како ће се згријати? И ако би ко надјачао једнога, двојица ће му одољети; и трострука врвца не кида се лако". (Проп. 4, 9 - 12)
Ако ни због чега другог, и ако никада прије, сада, када се на нас сав свијет обрушио, морамо, као народ, да уплетемо своју снагу да бисмо се одбранили. Ако никада до сада, оно бар сада, одбацимо своје, давних и несрећних дана, ископане, и зарђале, ратничке сјекире да бисмо отклонили бритку сабљу са врата народа нашег. И зато, ни у причи и беспослици не насједајмо на мамце које нам пружају, не дијелимо се. "Да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли". (1. Кор. 1, 10)
Одвоји се Црна Гора. Пошто је агонија сувише дуго трајала, на крају смо сви, с олакшањем, одахнули. Сад би, тобоже, требало да буде све у реду. А ја, и даље, мислим што сам мислио: срећна браћа се слажу и уједињују, несрећна се разбратимљују; и чиме год несрећу правдали, несрећа остаје несрећа. Само нам једно остаје: да се Богу молимо да на овоме стане, да се цијепање душе народа нашег већ једном заустави. А ако дођемо к себи и бољи постанемо, границе, које смо несрећом својом саградили, потомци наши можда ће својим рукама разградити и "племените међе" срећно прелазити.
