Др Бранимир Јовановић (Беседа на промоцији књиге Тесла и његово време у Коларчевој задужбини, 16. 2. 2006)

У писму које је упутио Р. Гилдеру, 12. јануара 1891, Тесла је написао: "Човек мора прво да остари и његов живот да буде запечаћен смрћу пре него што се његове заслуге процене без предрасуда". Десет година касније, 13. фебруара 1901, у писму свој пријатељу Полу Дани, уреднику америчког часописа "Сан", рекао је и следеће: "Немогуће је рећи колико је нечији рад вредан док не прође један век и то најмање".

Полако тече 150-годишњица Теслиног рођења, а прошло је више од 60 година од његове смрти, и Срби и свет постепено откривају личност и заслуге овог великог човека. Разумљиво је што је, у почетку, Теслино дело привукло највећу пажњу и што су изучавању Тесле, најпре, приступили стручњаци. Полифазни систем, који је свету донео могућност бржег развоја а обичном човеку омогућио удобнији живот, с правом је истицан као Теслин највећи проналазачки допринос. Уследило је интересовање за његов рад на струјама високе фреквенције и високог напона, у машинству, у физици. Како се дубље улазило у Теслино дело, тако је расло чуђење и одушевљење његовом способношћу да уз помоћ скромне технологије дође до врхунских научних тајни. При томе се, неминовно, наметало питање, каква је природа тих његових изузетних способности. Теслин необичан живот, монашки у великом и бучном граду, посвећеност раду за добробит човечанства, дар да духовне ствари изрази модерним и разумљивим језиком - све то је од почетка његовог изласка на историјску сцену подстицало интерес и такозваних малих, обичних људи. Какав је Тесла када се не бави истраживачким радом, о чему размишља, чиме се храни, какве навике има, шта он мисли о најразличитијим аспектима људског живота, само су нека од бројних питања која су уследила у децнијама после Теслине смрти. Постављајући оваква питања, обичан човек се при томе, с правом, руководио једноставним мотивом - он је желео да и он, а не само електротехничар, физичар, инжењер, извуче неку практичну корист из Теслиних мисли и идеја.

Уочивши овакву глад најшире публике за новим и новим сазнањима везаним за Теслу, многи аутори и институције код нас и у свету покушали су да је задовоље писањем и издавањем многобројних књига, монографија и зборника. Зборник текстова "Тесла и његово време" Саве Вујновића спада међу највреднија остварења у овој области. Међу стотинама страница описаних Теслиних сусрета, разговора, чланака и предавања, могу се наћи многобројни детаљи који нам откривају оног, свима блиског, Теслу. То су детаљи који су управо упућени оном обичном, малом човеку. Верујем да је Тесла био свестан тога када је говорио или писао, да је био свестан важности и тог дела његове велике генијалне личности, да је свака његова изговорена реченица и свака записана мисао нека врста поуке за размишљање - врста знања које је сведочанство, путоказ за оне који желе да га користе. О тој вези између свести о својој величини и знању које поседује и уочене могуће користи за обичног човека, сведоче речи упућене Владиславу Савићу 1919. године: "Велики је човек онај који својим умним даровима и способностима наткриљује остале људе, који као што пчела прикупља мед, прикупља знање и открива нове истине, али све то крунише љубављу према човечанству, да му помогне да изађе из беда које га притискају: страха, глади, незнања, болести. Нису велики они који понижавају човека, већ они који га уздижу, који обогаћују његово духовно наследство и тиме помажу његовој срећи." Иако је овај зборник упућен свим радозналцима и свим истраживачима Теслиног живота и дела, он посебан значај има за Србе. То је прва књига која, недвосмислено и јасно, ставља историју Теслиног живота у контекст материјалне и духовне историје српског народа и мени се чини да је то уједно и једна од њених највећих вредности. Стара је истина да је од доброг одговора важније добро постављено питање. Избором текстова у својој књизи Сава Вујновић усмерава нашу пажњу на нека од суштинских питања од којих, као народ, као да смо готово одустали, под притиском глобализације и нових цивилизацијских тежњи, а који су од највећег значаја за наше постојање.

Необично звуче текстови о Светом Сави и Цару Душану, смештени уз текстове о Николи Тесли, у зборнику који је пред нама, али тај контекст је од највећег значаја. Он нас подсећа на важну дилему о смислу науке. Да ли наука постоји да би слепо спроводила истраживања и да би их стављала у функцију економије и бизниса, материјалистичке свести и потрошачког менталитета, или наука има други смисао? Уз ову дилему отвара се једна, још темељнија, а са првом повезана, да се изразим речима Владике Николаја: Ми морамо да се определимо за то да ли смо превасходно материјална или превасходно духовна бића.

Шта је о свему томе мислио Тесла? Какав је био његов систем вредности, за који се залагао и у који је веровао, и да ли се он суштински разликовао од система вредности Светосавља у готово хиљадугодишњој српској историји? О свему томе имамо драгоцена сведочанства на страницама књиге Саве Вујновића. Пре свега, имамо сведочења о његовој блисткости са народом кроз иста интересовања за народне песме и мудрости, нарочито када их представљају гуслари. Према описима, "он (Тесла) говори као бистар српски сељак, који пази да не погреши, обично и без напрезања. Ипак ту има нешто што није обично. Тесла пред собом не види личност са којом говори већ слуша реч, тон, значење. Он лако осети снагу ума онога ко с њим говори и он према томе разговара 5, 10, 15 минута... Ништа га не изненађује, ни највећа сензација. Отприлике, он је створио свој суд о људима и друштву... Он не пази на људе а воли их у свој њиховој голотињи. Његова пажња су негде у природи, код Бога и пред њим."

Ево још једног, типичног а за разумевање Теслиних ставова карактеристичног разговора са Будимиром Граховцем, који је водио 1916. године:

Граховац: Србија је много страдала у овом рату.
Тесла: Много страдала али ће победити.
Граховац: Ма црно стојимо господине Никола.
Тесла: У овом тренутку и за неко време.
Граховац: Значи, ви видите будућност.
Тесла: Не, него могућност, јер немачка снага није већа од снаге која је удружена са Србијом.

У овом разговору, Тесла открива и своју науку и своју веру и демистификује свој рад. Он каже да не види будућност и да није пророк већ да види могућност која је заснована, с једне стране, на прикупљању статистичких података, на рачуну који узима у обзир материјалне чињенице али и оне, духовне, којима даје превагу. Он зна да се српска војска бори под заставом на којој пише: "С вером у Бога, за краља и отаџбину"; и види да ће вера српског војника да се бори за праведну, чисту и узвишену ствар, однети победу над грубом силом.

Много је сличних текстова у зборнику Саве Вујновића који нас упућује на недвосмислене одговоре на питање Теслиног система вредности, на недвосмислено давање преваге духовног над материјалним. У разговору са Владиком Николајем Велимировићем, Тесла изражава још једну мисао, која је, чини ми се, од огромног значаја за српске интелектуалце. "Проучавао сам све религије, рекао је Тесла Владики Николају, и нашао да је хришћанаство најпрактичнија". Зар не би требало да се запитамо зашто је Тесла проучавао религије, да ли из забаве или из горе наведене потребе да прикупи знања којима ће помагати људима? И даље, зашто је рекао да је хришћанство најпрактичнија религија? У чему се састоји практичност хришћанства ако не у свакодневној, практичној примени знања и духовног искуства, који нам помажу да организујемо свој духовни живот, односе у породици и друштву?

На крају, опомињућа су Теслина сагледавања онога што нас чека ако наставимо правцем којим смо кренули: "Ми живимо у времену техничких открића без преседана, која воде све потпунијем овладавању силама природе и неутралисању времена и простора. Али овај развој, иако доприноси нашем комфору, удобности и сигурности живота, не иде у правцу истинске културе и просветљења. Сасвим супротно, он је деструктиван за идеале... Стварни узрок пропасти народа је неспособност човечанства да реши социјалне, моралне и духовне проблеме... Када се механизми реакције елиминишу из индивидуе, оригинални напор и иницијатива сузбију, а креативне способности наруше, раса постепено тоне у дивљаштво и нестаје. Сличајн крај прети нашој данашњој цивилизацији".

Завршићу ово излагање са још једним вредним али, уједно, и застрашујућим цитатом:
"Гледајући у далеку будућност, каже Тесла, видим друштво врло слично пчелињем, са укинутим свим расним и националним разликама, с једним језиком, у коме је један пол - мушки - вештачки елиминисан, у коме свака јединка бесомучно ради до крајњих граница својих моћи... Страшно је макар и размишљати о таквом свету, безосећајном и хладном, без идеала, таквом да би се пред њим следио и најбездушнији човек данашњице".