"Источник" је награђен престижном "Вуковом наградом"; међутим, живот нам је, овдје, нагрђен неким тужним збивањима у двије наше црквене заједнице и та чињеница, као што се из овог броја "Источника" види, наткриљује и затамњује радост слављеничку. Овим другим, као што рекох, тужним поводом размишљам и, ко зна по ко зна који пут долазим до истог закључка, да смо ми, благо речено - чудан народ.

Идем и проходим својом парохијом, торонтском, ево скоро ће двадесет година. Посматрам збивања у нашој средини и поредим с искуствима која стичем о другима. Говоре ми моји парохијани, и наводе стварне примјере, гдје Јеврејин, чеговић и кољеновић, пребогати власник неколиких вишеспратница, свога сина, универзитетски образованог, постави у једну од својих зграда прво за помоћника настојника - за чистача, па га онда унаприједи за настојника - кућепазитеља и, на крају, за менаџера својих зграда да би му, у своје вријеме, препустио цјелокупну контролу над њиховим огромним богатством. Тако тај момак одлично сазна све што му је за вођење послова неопходно; од тога колико једна метла кошта и шта све за један сат почистити може до најсуптилнијих менаџерских послова.

На другој, дакле, нашој страни, врло често видим да кад Српкиња свога јуношу роди, истог момента, колико год пелене разним садржајима пунио, он је, у најмању руку, Краљевић Марко, бре. Недодирљив, ненадмашан, јединствен, непоновљив... "Родила мајка сина јунака, момчића поносног". Па га сви својом пажњом закриле, љубављу га утепају начисто. Не пуштају га у живот, ни случајно. "Не дирај га, нека га, нека спава дете; нек ужива. Кад ја нисам могао/могла, нека он бар проживи." Тако се момку, испред телевизијског екрана - а сад и компјутера и којекаквих игрица - дани и године искраду, и сва срећа ако код оног Јеврејина младог кућепазитељски посао добије.

На ширем, свенародном плану, све нам уже и тјесније бива. Што нам ови за дан саградише, неке виле нам у ову дугу ноћ - хоће ли, Боже, већ једном сванути - разграде. Што од отаца добисмо, не проширисмо, не утврдисмо него разградисмо, у бесцјење дадосмо, пијано раскрчмисмо. Неће нашим Краљевићима остати пуно да сами раскрчме; мало Војводине и Рашке планине.

И на црквеном пољу - што ми је, уосталом, превасходна намјера словљењу била - нажалост, жалосна прича жалоснијом бива. Оци, махом сељаци, за ситну пару и тешко радећи, у жртвовању великом, створише нешто, саградише, Богу намјенише и дадоше. А синови, соколови, школарци и титулаши, навалише да стечено расточе, наслијеђено раскрчме, црквено расцркве, да Богу намијењено и дато од Бога преотму. Веле: Цркву од владике и попова спашавају.

Заиста, за несрећу нашу нико нам потребан није. Ту смо довољни сами себи.. Нека нам је са срећом!

Протојереј-ставрофор Василије Томић