(Беседа Епископа канадског Г. Герогија у Коларчевој задужбини приликом примања Вукове награде, Београд, 16. фебруара 2006)

Важан је данас дан, у који ме ево пред вама, да сам као пастир, једног приличног броја душа српских, примио од вас награду за наша настојања истинама Створитељевим. Мислим на нас далеке од своје исконске постојбине, удаљене од Отаџбине, земље отаца наших, српских земаља, разлозима разних погода и непогода и окупљене око мајке, Цркве православне у Епископији канадској, гдје владичанску палицу држи моја десница. Сви ти људи који се окупљају око наше Цркве, у далеким канадским хладноћама, на жалост, емигранти су.

Вукова награда има значај по себи, а обзиром већ и на традицију, колико се дуго година додјељује, има значај и по бројним важним именима личности и институција културе Срба, којима је додјељена. Тиме, дакле, и сада, када је додјељена нашем часопису "Источник", ми је разумијевамо као велику одговорност у нашем даљем раду.

Не могу овом приликом да не подсјетим да је и сам Вук Караџић, у своје вријеме, био емигрант. У ондашњој немирној Србији и ускипјелом Српству, он није могао да нађе мир за свој рад и дјело, па се заклонио улицама и зидовима Беча, да отуда установљава своја сочињенија. Да би радио оно што је нашао да мора, за културу Срба, Вук се склони у емиграцију.

Српски народ у Канади, склонио се тамо највећим дијелом да би преживио, да би свој голи живот обезбједио. И ми, нашавши се тако тамо, а пошто смо већ засновали манастир Светог Преображења у Милтону и у тло и у вријеме, утврдили смо да би било сасвим сврсисходно, обзиром и на бројност људства и на број цркава, као и на број пароха, да имамо један часопис. Тако смо, већ давне 1987. године, почели са издавањем листа.

Име Источниково смо позајмили од некадашњег "Дабробосанског Источника", часописа који је излазио у Сарајеву, тада под аустро-угарском окупацијом. Промисао Божији је тако хтио да баш на стогодишњицу првог броја Источника, ми, у некој другог емиграцији, кренемо са издавањем нашег "Источника".

Почетни послови на изради сваког броја били су задругарски рад свих окупљених, како у писању текстова и уређивању, тако и на слагању паковању и разаслању листа. Временом све је постало озбиљније, на мајсторски вишем нивоу, само је од почетка остао непромијењен облик слова, афиса листа, препознатљиво уобличена у православном тону, по идеји господина Бате Бјелића.

У првом броју, у уводнику, поздравио сам наше читалаштво ријечима о свом народу и рекао да такав народ, и при најтежим промјенама, не да се лако избрисати са свјетске позорнице, него, напротив, јача и напредује, те је увијек приправан, да диктира он времену, а не вријеме њему. И данас, послије 19 година излажења листа, мислим исто. Поготово што ме вријеме није демантовало, већ напротив.

Ако је нешто обиљежило наш народ и свеукупно Српсто по васцијелој Планети, у минуле двије деценије, онда је то само једно - трагедија. Знате, није случајно што је Христос дошао и као човјек и као мисао и као идеја и као смисао, да окупи и искупи човјечанство баш послије доба античке трагедије. Велике су тамо остале легенде и митови паганског свијета, али морала се догодити та једина истинска револуција у стању срца човјековог, у стањима срца човјечанства. Нису могле те приче да дају човјеку наду, да носи терет сутрашњег дана који не познаје. Он је морао доћи, као што ако зло настави са својим прогресом, јер прогрес и јесте мјера злобиља, Он ће, како је и остављено нама од отаца наших, доћи опет.

Отуда наш часопис, већ готово двије деценије, настоји да са сваким наредним бројем "Источника" освијетли, сваки наредни и минули период времена. Тако мноштво, које је са огњишта удаљено или растјерано, инојезичницима заведено и варано бљештавилом свијета око себе, даје смисао нашем раду свему што нас чини онима који јесмо, пред Богом, на путу Божијем, на путу православних хришћана.

Успјели смо, колико толико у минула 64 броја, да остваримо ретроспективу збивања, за сваки предстојећи период у духовном животу нас у расијању; нас склоњених под молитвени штит Епархије канадске. Успјели смо да настојимо у потрази за бољитком оном тлу, овом тлу, са кога смо поникли. Настојимо и хтјели бисмо да обогатимо и усрећимо оно што смо оставили, настојимо и хтјели бисмо да својим потомцима оставимо печат свога времена и нас који смо живјели и радили у њему. У томе је "Источник" обавио своју изузетно важну мисију, да се не заборави ко смо шта смо и гдје смо. И сва та имена, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Рајко Петров Ного, Антоније Ђурић, Драгомир Брајковић, Ранко Радовић, +Слободан Милеуснић, Зорица Салијевић, Светлана Максимовић, Радован Гајић, Милена Цвјетковић, протојереји: Димшо Перић и Душан Дачић, те свештеници наши, прота Михајло Додер, прота Василије Томић, прота Лазар Вукојев, прота Љубомир Рајић, блаженопочивши Епископ шумадијски Сава . . . и многи други, чије би нас набрајање овдје дуго држало; сви су они дјелима ума свога били, и јесу, духовна храна мојим епархиотима, а њихова ријеч снага и поткрепа слабашним снагама нашим.

А наши читаоци, обични су то људи који сваку ријеч свога језика штампану у "Источнику" дочекују и препричавају у својим домовима. А у многоме од тога, гдје другог нема, исти се текст прочита и по више пута. Тираж листа од 7000 примјерака сам говори у прилог томе.

"Источник" је, временом, на извјестан начин прерастао себе као часопис. На свој начин сваки је број једна особена књига, посебно бројеви са тематиком као онај о 200-годишњици Првог српског устанка (божићни 2004) или наш последњи број, о Тесли, Божић 2006. А посебну пажњу придајемо подлистку Источничић, намјереном нашим најмлађима, да би и они Источник подржали, да би га прелистали и себе видјели у његовој будућности.

Секцију "Источника" на енглеском језику увијек смо видели као прикладан начин да окружење у којем смо се нашли, упознамо са собом, да га поучимо својему и да му покажемо ко смо и шта то пишемо - да смо најмање зликовци који другоме наносе бол и несрећу; да смо прије и много више они који су на себи упознали свако зло и сву несрећу, а понајвише да смо они који се код сваког зла и све несреће молимо за душе зликоваца, да Господ драги и на њима себе докаже милост своју. Јер тако чини народ који диктира времену, а не вријеме њему.

На жалост, наше је расијање, или разаслање, по туђим земљама, у послиједње двије деценије, израсло у знак на коме нам могу позавидјети и сами припадници јеврејског народа.

На радост, наш је "Источник" у томе израстао у запажен часопис и могао би без зебње уредништва да стоји у било којој књижари, ма гдје у свијету.

Али Вукова награда уписује "Источник" у неке друге висове српске културе. Ја се у име свих искрено захваљујем, посебно у име два досадашња уредника прота: Лазара Вукојева и Василија Томића, који је био и први уредник, а и садашњи је. Ми нисмо као Вук Караџић обавили велики посао који би сабрао васцијело Српство, али смо настојали, и настојимо, да окупимо оно Српство које су недаће запутиле у расуло, и да их задржимо уз Цркву своју са језиком српским. Ова награда је знак да је то што смо чинили и чинимо, имало смисла. Тако знам да све сараднике испуњава понос ради ове награде, јер ово није само признање раду већ и признање свима онима који су се отиснули у даљине свијета, за оно да нису и што нису заборавили близине духа свога Отечества. У њихово име ја не обећавам, ја знам да ће "Источник" бити само бољи.

Да вас све поздравим поруком из Псалма 117: "Одгурнут, суновратих се да паднем, али ме Господ прихвати".

Вукову награду разумијевамо као руку којом нас Господ прихвати и вама хвала за награду, а Богу хвала за све.