Пише: Давор Миличевић
(Беседа на промоцији књиге Тесла и његово време у Коларчевој задужбини, 16. 2. 2006)

Када смо, прије нешто више од годину дана, почели да трагамо за одговарајућим садржајима којима бисмо могли, и у Канади али и у Отаџбини, да обиљежимо 150-годишњицу Теслиног рођења, знали смо да један од тих садржаја већ имамо: књигу Саве Н. Вујновића Тесла и његово време. Књигу чије су дуга предисторија али и кратак вијек њеног првог издања већ сами по себи тражили да она буде поново урађена. Најприје дуга предисторија - дуга готово колико и живот њеног аутора, сакупљача Саве Н. Вујновића. Читав свој вијек - или бар онај дужи, избјеглички, преко океана проведени - посветио је Вујновић прикупљању ове обимне грађе о Тесли и улио на преко 800 страна најразличитије записе о нашем великом научнику, његовој породици, завичају, али и о најширим националним духовним одредницама, а са њима сигурно и своју печалбарску носталгију за сопственим источницима, за топонимима који одређују његов живот - за Дивоселом, Госпићем и Ликом - али и живот сваког Србина: за Жичом, Цетињем, за тајном Косова.

Књига тада већ покојног Саве Вујновића скинута је са штампарске пресе Источника 1993. године, као његово животно завјештање, и одмах је њен читав тираж, директно са те пресе, прешао у домове читалаца, махом пријатеља ауторових у Канади и Америци, не стигавши да буде представљена, па самим тим ни тражена међу широм публиком. У сјајном предговору овом другом издању наше књиге о Тесли, Рајко Петров Ного (а ко други но Од Језика Рајко), прецизно ће и тачно примијетити да је ово Вујновићево сочињеније, заправо, "велика народна читанка", она књига, како каже даље Ного, "која би могла бити једна од оних насушних књига у свакој српској кући у расијању, која би укућане свагда подсјећала ко су и одакле су, ко је њихов лучоноша, чије је име и презиме знак распознавања и еталон идентификације у том истом далеком и замршеном свијету".

Ја бих, вођен Рајковом мишљу а користећи се његовим језиком, отишао корак даље, па бих, као што то он воли да каже, уз тек нешто претјеривања које само мало боље осјенчи мисао, рекао да из ове народне читанке исијава лик Тесле народног светитеља. Иако у суштини метафорична, чини ми се да оваква једна изјава ипак указује на чињеницу методолошки прецизно изведеног предачког креирања култа. Баш као што открива поступак канонизације у Православној цркви, када, како то каже Ђорђе Трифуновић, "народно виђење и осећање једне личности доводи до култног символа". Ако у овом малом претјеривању морамо признати да Теслин лик није иконичан, ипак му нико не може занијекати амблематичност. Јер мало је личности, из не баш тако давне српске историје, а поготово из свијета какав је научни, који код Срба нема баш додирних тачака са духовним просторима националног култа, мало је, дакле, личности као Тесла, које би Срби користили управо као амблем. И мало је тако свјежих историјских фигура које су у свијести народа већ надрасле саме себе.

Тако доживљавамо Теслу у Отаџбини, гдје смо, на примјер, у оним тешким и мучним годинама и данима рата и бомбардовања, у оно најмање истражено подручје Теслиног стваралаштва, у оно његово фамозно тајно оружје, као у завјештање остављено Србима за такве тешке дане, све и не вјерујући повјеровали. А још више је то случај на странама прекоокеанским, гдје се Тесла, ваљда и због заједничког печалбарског јада, и страсније доживљава као свој. Можете то да препознате свакојако, рецимо приликом шетњи парком у близини Нијагариних водопада, у узбуђењу наших када набасају на невелику плочу у Теслину част постављену, у њиховом гласном помињању Тесле и Српства, на енглеском наравно, да сви чују и задиве се и њему, а ваљда тако и нама самима. Или по томе како наша рођена дјеца (а то је наш утицај којег нисмо најчешће ни свјесни), у школама - а по два-три су наша ученика, бар у Онтарију, не у свакој школи него у сваком одјељењу - када се о великим научницима поведе прича, онако у блоку а спонтано, Теслу од разних Едисона и Марконија бране.

О овој јубиларној Теслиној години сигурно ће бити књига које ће Теслу, његово вријеме и његово дјело, освјетљавати на разне начине, и које ће продубљивати знања о овом великану у појединачним, специјализованим областима. Али сигуран сам да неће бити књиге која ће оставити цјеловитији отисак Теслиног духа од овог Вујновићевог завјештања. Сигуран сам, наиме, да неће бити покушаја да се унутар корица једне књиге постави овако широко одређена грађа као покушај да се том ширином ухвати или бар наслути одраз Теслиног лика. Причу о Теслином животу и дјелу, управо о Тесли у његовом времену, како каже наслов, Сава Н. Вујновић ће градити грађом која збори о Тесли прије Тесле, о Српству прије Светога Саве и Косова, потом највише о самом косовском предању као о оном кључном колективном креативном чину којим је моделован профил нације и сваког њеног појединог изданка; а онда пребирањем чокота са лозе Теслине, гдје ће се посебно истаћи не само Николин отац, прота Милутин Тесла, човјек који је својим напором успио да духовном мисијом из Смиљана код туђинских власти испослује дозволу за формирање госпићке парохије и парохијске цркве, него и 37 узорних и часних носилаца мантије са мајчине стране, од Мандића и Будисављевића, међу којима је и Николин стриц, митрополит зворничко-тузлански.

Зашто је то тако и зашто грађа ове књиге кореспондира са ширином Теслиног лика, тешко је укратко рећи. Али исто тако тешко је не примијетити да овај велики човјек науке измиче управо стандардима научног, да је он чудак понајвише ако га научним стандардима самјеравамо, да је, заправо, изгнаник из свијета науке. Тесла је живио дуго и живио је у времену када је научна мисао стекла статус какав никада прије није имала. Али исто тако, дуги Теслин вијек свједок је поларизације научног и поетског мишљења, два различита виђења свијета и два различита начина спознаје свијета. У Теслиним зрелим годинама и у англосаксонском свијету у којем Тесла живи и ради, то ћемо видјети по насловима кави су рецимо Наука и поезија А. А Ричардса, или још заоштреније у Ливисове Двије културе, гдје Ливис, у инат науци, с висине, тврди да је "хуманистичко усавршавање засновано на књижевности једино образовање које вриједи имати".

Ако упоредимо ова два свијета, научни и поетски, установићемо да Тесла, у суштини, припада овом другом свијету. И по ширини духовне матице која га одређује, али и по конкретном начину мишљења. И у сфери научног открића, његова визија је заправо поетска. "Осећање решења за мене је равно убеђењу да сам га нашао", пише Тесла и открива да се тај процес одвија у његовој глави много више него у лабораторији, да је овај други дио, лабораторијски, много краћи и много мање важан. Отуда и они, наизглед, неочекивани и немотивисани тренуци епифаније у којима Тесла, у шетњи, било Грацом, Њујорком или Нијагаром, има јасне визије ствари до тада неоткривених. И отуда и онај осјећај синестезије, болних бркања чулних утисака, који је Теслу пратио и прогањао у млађим годинама, а на којем би великом научнику сигурно позавидио и покоји велики пјесник. Али отуда и онај осјећај да је Теслин опус, и поред огромног броја регистрованих и још већег броја нерегистрованих патената, заправо тек торзо, тек фрагмент неисказане цјелине. Отуда, дакле, онај осјећај да је Тесла у свијету науке, и поред епохалних открића, остао непризнат.

И ту смо, заправо, на правом трагу. Јер Тесла, наравно, није пјесник, иако је поезију, нарочито народну и ону на народној засновану, бескрајно цијенио; иако је поезију - Змајеву рецимо - преводио; иако су се Теслом и Змај и Десанка и ини бавили. Теслин доживљај свијета, а самим тим и његова открића о том свијету, засновани су на једном дубоко религиозном виђењу свијета као цјелине, свијета као дјела једног Творца, свијета којем тај Творац одређује и дарује смисао. Тако је то код трогодишњег Николе, када, у игри са својим мачком, први пут открива тајну електрицитета и када размишља: "Није ли природа једна огромна мачка? Ако јесте, ко је милује по леђима. То може да буде само Бог". Тако је и код зрелог Тесле када каже: "Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредност које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тог језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушам да га дохватим духовно, онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији".

И то је онај траг којег Вујновић интуитивно прати. То је онај дамар којег је овај приљежни аматер-сакупљач осјетио и којег је више несвјесном кретњом духа неголи рационализацијом концепта покушао да прати и препозна у најразличитијим духовним откуцајима који Николу Теслу одређују. То је и основна вриједност овог "Источниковог" издања које нам Теслу открива у једној неслућеној ширини и дубини. А ту ширину и ту дубину, једнако као и Теслу, препознајемо као своје, јер нам се у њима открива потка косовског завјета којим смо и сами неповратно одређени.