Пише: Радован Гајић

У процесу где се Црква постојано опире свим настојањима да разоре њено духовно тело, појавио се на Западу, овде међу нама, вид накарадне "правне интелектуализације црквених поседа и црквене имовине", који резултира узурпацијом власништва црквене имовине. Утемељене на основама моралног посрнућа, у материјалност, одређене малобројне групе, као да су инструиране из једног истог центра, настоје да материјалност ваздигну над веру и одвоје је од вере и религије. Не признајући сопствени закон отаца, којима је реч "вера" била сав закон између њих, а под плаштом да мора у црквама да се ради по канадском закону (јер је то, Боже мој, нужда), ове групе настоје да сву имовину преведу на имена индивидуа које их чине, како би том имовином располагале по сопственом, личном нахођењу, и на начин где је у свему Црква (вера, религија) ту да од њих изнајмљује услуге простора и њиховог неверничког "наука".

Црква је од многих, односно, од свих Богом изабраних, који су окупљени том Црквом: и умрли, и живи, и који ће тек да буду рођени. Као објекат, физичка зграда, такође је свака црква од многих. И од зноја умрлих и њиховог рада, и од зноја и рада живих, и од зноја и рада оних који ће тек да буду. Колико год се народа окупило у некој цркви као Црква, они су, на жалост и без увреде, без епископа само обична руља. Епископ, или, по старом, српском, бискуп, јесте сведочанство Бога међу људима. Отуд је и било његово име "би скуп"; био је збор, било је собраније, у и са Богом, јер га је као таквог осведочило, својим присуством и чинодејством, својим саветима и одлукама, свештено лице: епископ. Такви скупови били су да се сви чују, али да сваку одлуку, по савести и у смерности пред Богом, епископ донесе сам.

Морам овде да уведем једну напомену, коју бих радије да никада није заживела у српском народу, али се, на жалост, баш у њему запатила и пустила дубоке и ружне корене. Говорим о "самоуправи", од несретног Светозара Марковића па на овамо, преко Непомјаника, који одхрома на своје дедињско почивалиште, све до бројних обичних људи који око нас сматрају да они располажу својим прилогом који су дали Цркви, својим радом, својим новцем, ма и својом молитвом, и да мора неко да доноси одлуке према и у складу са њиховим жељама, или да они доносе одлуке о Цркви и шта јесте, а шта није црквено.

Све што је Цркви дато црквено је за свагда. Пре свега, црквена сила, јасно је, дата је епископу, и он је ту да њу усмерава, надзире и располаже њоме. Део, само део те силе, јесу црквена добра и имовина. Од тренутка када сам оставио прилог својој Цркви, што више по заповести: "да не зна десница шта ради левица", а не са кукњавом и јаукањем у стилу: "дали смо, одрекли смо се, изградили смо..."; или још горе, попут неких: "ја сам купио, ја сам саградио, ја сам подигао..."; од тога тренутка, ништа од тога што сам дао, није моје већ је црквено. Ако ја на томе држим, колико год да сам дао чистог срца, све док држим и вичем слично као поменути, ја тонем у аморалност материјализма и то би да унесем у своју Цркву, а не чин добротворног давања. Такво давање није добротворно, и отуда ја на томе што сам дао не држим ништа, па таман да све то старешина моје вере сатре, потроши, разнесе. То ће, ако он то уради, бити њему на савест. И то неће укинути Бога. Ако ја пак и даље на томе држим у своме срцу, и те како ће то лећи на моју савест, јер докле год у срцу држим, без обзира што сам дао, ништа нисам дао - то у мом срцу Бога укида. Тако је било кроз векове, и нико није исказивао сумњу у то да ће старешина такву лудост да почини. Већ и само исказивање такве сумње у свештено лице било је грех, а и данас је.

Откуда сада, овде, у Епархији канадској, толике сумње у духовно старешинство наше Цркве? Да није у питању онај инстиктивни "страх лопова да их неко не покраде"? Па отуда реагују паничним "опрезом" и грабежно отимачки. Стога све преписују на своја имена и себи узурпирају право да они доносе епископске одлуке? И ово су питања које би себи требало да поставе они који сматрају да својим безобразним гласовима могу да прекидају свету Литургију, јер они су, Боже драги, као некада комунистички активисти, ти који се питају да ли је свештено лице свештено или није. Свака част четништву и четничкој, као и свој другој деци, на шта се неки у својим насртајима на Цркву и Епископа позивају, али никада никаква брада, а још мање пушка, нису дали право никоме да, у име Бога, одређује својинске односе над Црквом. Напротив! То и такво има свој ружно име међу Србима. То и тако никада истински четник неће ни да почини.

Бог, Бог никада није био ни са једним Србином који оружјем решава односе са својом браћом. Али из лудог уверења, раширеног међу нама, Србима, да јесте, зато нам као народу и бива тако како нам јесте. Цркву не чине бунтовни самоуправљачи који су ту да причају Епископу шта ће и како он да ради, већ покорни верујући који ће извршавати одлуке пошто су вером држане да су у садејству са силом Божијом и жртвом синовљевом. Савест Епископа не може се доводити у питање, јер се тиме поставља безбожзничко питање о великој суштинској ствари: има ли Бога. Ко год то пита, на погрешном је месту.

Никада као у последњих 20 година, на просторима огромне Канаде, није се развила вера српског православља дубље ка свом изворишту, нити шире ка својим покорним верницима, никада као за епископовања Владике Георгија. И никада, бар колико ја знам, ниједан владика, уопште, није био изложен већим погрдама, јавним бљувотинама и преклапањима по систему "рекла-казала", од нашег Владике Георгија. Најчешће, или скоро увек, од људи који су заговарали некакав интелектуализам, а у ствари имали лични, директни, материјални интерес у томе за шта су се отимали да га приграбе.

Сада су опет у насртају демонске снага застранелих парохијана Нијагаре и Хамилтона. Сада се опет успаљују отимачко-имовинске страсти и у још неким црквено-школским општинама. Људска наивност обичних верника злоупотребљавана је на дневној основи, само да би неке материјално амбициозне групице себи приграбиле црквену својину, посматрајући све то тек као згодан комад "реал естате пропертy" (српски: земљишног поседа!).

Коме смета ширење и одржавање српске православне вере? Ниједна српска национална организација у Канади, ма колико се позивала на свој патриотизам или своје политичко чистунство, није успела оно што је у минуле две деценије пошло за руком нашој Цркви, са којом су све ове организације у доброј вези само када треба да зграбе комад новчаног прихода од пива и роштиља са каквог пикника, на коме би да прослављају своје "патриотске подухвате", али да се избегне истински оштра и права прича о Косову, да се избегне прича о искорењивању српског језика, да се избегне прича о немачком злу над Србијом у погледу Косова у минулој деценији, да се не дира у НАТО и у Американце, да се не спомиње Република Српска. Да се избегне и заборави да је Видовдан најстравичнији и најжешћи посни дан у Српском роду. (Знаш ли, грешни роде: то је једини безјелни и безводни дан твоје вере? Или су твоји косовски јунаци заслужили само пивопијско-ждерални помен свога потомства?) Оно у чему такве организације нису успеле, јесте да имају подмладак, да окупе постојећи стравичан број српске младежи, којој се, заправо, повраћа на помен неких од тих анемичних, парадних, обманашких групица.

Оно у чему је Српска православна црква у Канади успела, јесте да ту и српску младеж, да млађе генерације исељеника, широм Канаде, не испусти из вере отаца и дједова својих, и да децу од малена пази и чува под крововима својих храмова. Лично, не могу да верујем да би било ко из редова тих организација могао да ради о глави Цркви и Епархији, само из љубоморе због овога постигнућа. Или због долара од пива и роштиља? Ту и такву Епархију водио је и води Епископ наш, Владика Георгије. У непрекидној линији од Утемељитеља, који над свима нама бди и данас распет, и који је разаслао своје ученике као прве епископе да шире реч Његову, испредена је дуга нит црквених старешина вере Христове, до овога старешине, Епархије канадске. Та нит директна је, колико год била мукотрпна. Линија верника, линија је следбеника, а није линија оних који су на Христа урлали шта ће и како треба да уради. Да је Он њих послушао, не би било ни нас, ни Цркве, ни много чега по чему постојимо.

Први сусрет са тима и таквима, књижевницима и фарисејима, у односу на Његово време будућим јавним бележницима, алхемичарима и лекарима, путујућим судијама... и свим тим интелектима и полуинтелектима, са свима њима, сви ми, верујући, имали смо давно и није нам непознат, као што нам није непознато ни какав би требало да буде исход:

"И уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе, оних што продаваху голубове. И рече им: Ннаписано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку." (Мт. 21, 12-13)

Заиста, од пећине разбојничке само је горе гледати на Цркву као на добар комад земљишног поседа, који може да се дебело уновчи од неколицине, у трговини некретнинама и кредитним (mortgage) задужењима, који би да га за себе отму и паре да поделе. Нарочито ако је у зони развоја коцкарница.

Шта год веровали горепоменути, ваља им знати да је Бог жив. Као такав, на жалост њима, Он не може да подари легитимитет оваквим нецрквеним деловањима. А и ђаво има душу. Кад-тад и његова ће доћи на стравичну вагу. Њихова, уз њега, само пре и брже.