Piše: Radovan Gajić

U procesu gde se Crkva postojano opire svim nastojanjima da razore njeno duhovno telo, pojavio se na Zapadu, ovde među nama, vid nakaradne "pravne intelektualizacije crkvenih poseda i crkvene imovine", koji rezultira uzurpacijom vlasništva crkvene imovine. Utemeljene na osnovama moralnog posrnuća, u materijalnost, određene malobrojne grupe, kao da su instruirane iz jednog istog centra, nastoje da materijalnost vazdignu nad veru i odvoje je od vere i religije. Ne priznajući sopstveni zakon otaca, kojima je reč "vera" bila sav zakon između njih, a pod plaštom da mora u crkvama da se radi po kanadskom zakonu (jer je to, Bože moj, nužda), ove grupe nastoje da svu imovinu prevedu na imena individua koje ih čine, kako bi tom imovinom raspolagale po sopstvenom, ličnom nahođenju, i na način gde je u svemu Crkva (vera, religija) tu da od njih iznajmljuje usluge prostora i njihovog neverničkog "nauka".

Crkva je od mnogih, odnosno, od svih Bogom izabranih, koji su okupljeni tom Crkvom: i umrli, i živi, i koji će tek da budu rođeni. Kao objekat, fizička zgrada, takođe je svaka crkva od mnogih. I od znoja umrlih i njihovog rada, i od znoja i rada živih, i od znoja i rada onih koji će tek da budu. Koliko god se naroda okupilo u nekoj crkvi kao Crkva, oni su, na žalost i bez uvrede, bez episkopa samo obična rulja. Episkop, ili, po starom, srpskom, biskup, jeste svedočanstvo Boga među ljudima. Otud je i bilo njegovo ime "bi skup"; bio je zbor, bilo je sobranije, u i sa Bogom, jer ga je kao takvog osvedočilo, svojim prisustvom i činodejstvom, svojim savetima i odlukama, svešteno lice: episkop. Takvi skupovi bili su da se svi čuju, ali da svaku odluku, po savesti i u smernosti pred Bogom, episkop donese sam.

Moram ovde da uvedem jednu napomenu, koju bih radije da nikada nije zaživela u srpskom narodu, ali se, na žalost, baš u njemu zapatila i pustila duboke i ružne korene. Govorim o "samoupravi", od nesretnog Svetozara Markovića pa na ovamo, preko Nepomjanika, koji odhroma na svoje dedinjsko počivalište, sve do brojnih običnih ljudi koji oko nas smatraju da oni raspolažu svojim prilogom koji su dali Crkvi, svojim radom, svojim novcem, ma i svojom molitvom, i da mora neko da donosi odluke prema i u skladu sa njihovim željama, ili da oni donose odluke o Crkvi i šta jeste, a šta nije crkveno.

Sve što je Crkvi dato crkveno je za svagda. Pre svega, crkvena sila, jasno je, data je episkopu, i on je tu da nju usmerava, nadzire i raspolaže njome. Deo, samo deo te sile, jesu crkvena dobra i imovina. Od trenutka kada sam ostavio prilog svojoj Crkvi, što više po zapovesti: "da ne zna desnica šta radi levica", a ne sa kuknjavom i jaukanjem u stilu: "dali smo, odrekli smo se, izgradili smo..."; ili još gore, poput nekih: "ja sam kupio, ja sam sagradio, ja sam podigao..."; od toga trenutka, ništa od toga što sam dao, nije moje već je crkveno. Ako ja na tome držim, koliko god da sam dao čistog srca, sve dok držim i vičem slično kao pomenuti, ja tonem u amoralnost materijalizma i to bi da unesem u svoju Crkvu, a ne čin dobrotvornog davanja. Takvo davanje nije dobrotvorno, i otuda ja na tome što sam dao ne držim ništa, pa taman da sve to starešina moje vere satre, potroši, raznese. To će, ako on to uradi, biti njemu na savest. I to neće ukinuti Boga. Ako ja pak i dalje na tome držim u svome srcu, i te kako će to leći na moju savest, jer dokle god u srcu držim, bez obzira što sam dao, ništa nisam dao - to u mom srcu Boga ukida. Tako je bilo kroz vekove, i niko nije iskazivao sumnju u to da će starešina takvu ludost da počini. Već i samo iskazivanje takve sumnje u svešteno lice bilo je greh, a i danas je.

Otkuda sada, ovde, u Eparhiji kanadskoj, tolike sumnje u duhovno starešinstvo naše Crkve? Da nije u pitanju onaj instiktivni "strah lopova da ih neko ne pokrade"? Pa otuda reaguju paničnim "oprezom" i grabežno otimački. Stoga sve prepisuju na svoja imena i sebi uzurpiraju pravo da oni donose episkopske odluke? I ovo su pitanja koje bi sebi trebalo da postave oni koji smatraju da svojim bezobraznim glasovima mogu da prekidaju svetu Liturgiju, jer oni su, Bože dragi, kao nekada komunistički aktivisti, ti koji se pitaju da li je svešteno lice svešteno ili nije. Svaka čast četništvu i četničkoj, kao i svoj drugoj deci, na šta se neki u svojim nasrtajima na Crkvu i Episkopa pozivaju, ali nikada nikakva brada, a još manje puška, nisu dali pravo nikome da, u ime Boga, određuje svojinske odnose nad Crkvom. Naprotiv! To i takvo ima svoj ružno ime među Srbima. To i tako nikada istinski četnik neće ni da počini.

Bog, Bog nikada nije bio ni sa jednim Srbinom koji oružjem rešava odnose sa svojom braćom. Ali iz ludog uverenja, raširenog među nama, Srbima, da jeste, zato nam kao narodu i biva tako kako nam jeste. Crkvu ne čine buntovni samoupravljači koji su tu da pričaju Episkopu šta će i kako on da radi, već pokorni verujući koji će izvršavati odluke pošto su verom držane da su u sadejstvu sa silom Božijom i žrtvom sinovljevom. Savest Episkopa ne može se dovoditi u pitanje, jer se time postavlja bezbožzničko pitanje o velikoj suštinskoj stvari: ima li Boga. Ko god to pita, na pogrešnom je mestu.

Nikada kao u poslednjih 20 godina, na prostorima ogromne Kanade, nije se razvila vera srpskog pravoslavlja dublje ka svom izvorištu, niti šire ka svojim pokornim vernicima, nikada kao za episkopovanja Vladike Georgija. I nikada, bar koliko ja znam, nijedan vladika, uopšte, nije bio izložen većim pogrdama, javnim bljuvotinama i preklapanjima po sistemu "rekla-kazala", od našeg Vladike Georgija. Najčešće, ili skoro uvek, od ljudi koji su zagovarali nekakav intelektualizam, a u stvari imali lični, direktni, materijalni interes u tome za šta su se otimali da ga prigrabe.

Sada su opet u nasrtaju demonske snaga zastranelih parohijana Nijagare i Hamiltona. Sada se opet uspaljuju otimačko-imovinske strasti i u još nekim crkveno-školskim opštinama. Ljudska naivnost običnih vernika zloupotrebljavana je na dnevnoj osnovi, samo da bi neke materijalno ambiciozne grupice sebi prigrabile crkvenu svojinu, posmatrajući sve to tek kao zgodan komad "real estate property" (srpski: zemljišnog poseda!).

Kome smeta širenje i održavanje srpske pravoslavne vere? Nijedna srpska nacionalna organizacija u Kanadi, ma koliko se pozivala na svoj patriotizam ili svoje političko čistunstvo, nije uspela ono što je u minule dve decenije pošlo za rukom našoj Crkvi, sa kojom su sve ove organizacije u dobroj vezi samo kada treba da zgrabe komad novčanog prihoda od piva i roštilja sa kakvog piknika, na kome bi da proslavljaju svoje "patriotske poduhvate", ali da se izbegne istinski oštra i prava priča o Kosovu, da se izbegne priča o iskorenjivanju srpskog jezika, da se izbegne priča o nemačkom zlu nad Srbijom u pogledu Kosova u minuloj deceniji, da se ne dira u NATO i u Amerikance, da se ne spominje Republika Srpska. Da se izbegne i zaboravi da je Vidovdan najstravičniji i najžešći posni dan u Srpskom rodu. (Znaš li, grešni rode: to je jedini bezjelni i bezvodni dan tvoje vere? Ili su tvoji kosovski junaci zaslužili samo pivopijsko-žderalni pomen svoga potomstva?) Ono u čemu takve organizacije nisu uspele, jeste da imaju podmladak, da okupe postojeći stravičan broj srpske mladeži, kojoj se, zapravo, povraća na pomen nekih od tih anemičnih, paradnih, obmanaških grupica.

Ono u čemu je Srpska pravoslavna crkva u Kanadi uspela, jeste da tu i srpsku mladež, da mlađe generacije iseljenika, širom Kanade, ne ispusti iz vere otaca i djedova svojih, i da decu od malena pazi i čuva pod krovovima svojih hramova. Lično, ne mogu da verujem da bi bilo ko iz redova tih organizacija mogao da radi o glavi Crkvi i Eparhiji, samo iz ljubomore zbog ovoga postignuća. Ili zbog dolara od piva i roštilja? Tu i takvu Eparhiju vodio je i vodi Episkop naš, Vladika Georgije. U neprekidnoj liniji od Utemeljitelja, koji nad svima nama bdi i danas raspet, i koji je razaslao svoje učenike kao prve episkope da šire reč Njegovu, ispredena je duga nit crkvenih starešina vere Hristove, do ovoga starešine, Eparhije kanadske. Ta nit direktna je, koliko god bila mukotrpna. Linija vernika, linija je sledbenika, a nije linija onih koji su na Hrista urlali šta će i kako treba da uradi. Da je On njih poslušao, ne bi bilo ni nas, ni Crkve, ni mnogo čega po čemu postojimo.

Prvi susret sa tima i takvima, književnicima i farisejima, u odnosu na Njegovo vreme budućim javnim beležnicima, alhemičarima i lekarima, putujućim sudijama... i svim tim intelektima i poluintelektima, sa svima njima, svi mi, verujući, imali smo davno i nije nam nepoznat, kao što nam nije nepoznato ni kakav bi trebalo da bude ishod:

"I uđe Isus u hram Božiji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu i ispremeta stolove onih što mijenjahu novce, i klupe, onih što prodavahu golubove. I reče im: Nnapisano je: Dom moj - dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu razbojničku." (Mt. 21, 12-13)

Zaista, od pećine razbojničke samo je gore gledati na Crkvu kao na dobar komad zemljišnog poseda, koji može da se debelo unovči od nekolicine, u trgovini nekretninama i kreditnim (mortgage) zaduženjima, koji bi da ga za sebe otmu i pare da podele. Naročito ako je u zoni razvoja kockarnica.

Šta god verovali gorepomenuti, valja im znati da je Bog živ. Kao takav, na žalost njima, On ne može da podari legitimitet ovakvim necrkvenim delovanjima. A i đavo ima dušu. Kad-tad i njegova će doći na stravičnu vagu. Njihova, uz njega, samo pre i brže.