Пише: Рајко Петров Ного
Када је године 1993. Источник, издавачка установа Епархије канадске, педесет година од смрти Николе Тесле, у својој штампарији штампала волуменуозну књигу Никола Тесла и његово време, а њен приређивач и уредник Сава Н. Вујновић сав приход од књиге намијенио за изградњу манастира Светог Преображења Господњег у Милтону, те за покој душа Теслиних Личана и Крајишника, и других многострадалних Срба, "у завери Запада, Ислама и Ватикана", од давнашњих до данашњих дана, а и поводом стотину година од Теслине посјете Београду, мора да је помишљао овај ђак из Дивосела, гиманзијалац из Госпића, богослов са Цетиња и теолог из Београда - који се са националним јединицама ђак из Дивосела, гиманзијалац из Госпица бопгослов са Цетиња и теолог из Београда - који се са националним јединицама 1945. повукао у Италију, а 1951. стигао у Америку, и у њој радио различне послове - да би оваква, годинама самопријегорно сакупљана хрестоматија, ова велика народна читанка (600 страна ситног слога) могла бити једна од оних насушних књига у свакој српској кући у расијању која би укућане свагда подсећала ко су и одакле су, ко је њихов лучоноша, чије је име и презиме знак распознавања и еталон идентификације у том истом далеком и замршеном свијету. И судећи по овоме другом издању, које се објелодањује уочи стотину и педесеет година од Теслиног рођења, та је књига то и била. Приређивач, на жалост, излазак ове књиге није међу живима дочекао.
Прикупљао је приљежни Сава Н. Вујновић све што је у том далеком свијету и још даљој отаџбини могао о Лики, а нарочито Лики Теслиног времена да нађе, поглавито о Теслином оцу, проти Милутину, и Теслиној мајци Ђуки, затим све оно што су о Тесли свједочили његови школски другови, стручњаци, путници-намјерници, дипломате, професори и новинари, а што би загонетног Николу Теслу могло освијетлити "као човјека, научника, родољуба и дубоко вјерујућег истраживача васионе и њених закона". И закључио је, и то са добрим разлозима, простодушни Сава Н. Вујновић: "Тесла је по рођењу био Србин, по васпитању православни хришћанин, по карактеру Личанин-крајишник, а по животу истински аскета. Он је ради среће и напретка човечанства свесно жртвовао себе."
Широко је замишљена и темељито заснована Вујновићева читанка. То се лако може видјети из Садржаја који има 21 повелики одјељак. Због обима грађе, по усменом свједочењу преосвећеног владике Георгија, изостављен је циклус епских косовских пјесама. Насу епску рапсодију Тесла је знао наизуст, али и Гетеовог Фауста, рецимо. Распоређујући управо овако обимну грађу, приређивач је своме читаоцу јасно стављао до знања да само из укупне традиције свога народа - од Законоправила Светога Саве и Душановог Законика, од Јефимијиних записа на хиландарској завјеси и похрова/похвале кнезу Лазару, од Записа на мраморном косовском стубу, те од комада различнијех косовских пјесама, од косовских полома до Карађорђевог устанка и ускочких и хајдучких, устаничких ватри у Лики, Крбави, Крајини, Херцеговини, у Српству уопште - да само, дакле, из укупне традиције може законито да происходи Теслин родослов и рођење. У такву Вујновићеву визију легла је племенита замисао да се затомљене а неугасле енергије једног краљевског и царског народа, након вијекова ропства, пројављују кроз генијалног појединца, који ту петовјековну патњу надокнађује и искупљује "као дубоко вјерујуци истраживач васионе и њених закона". Године 1892. Тесла је посјетио престони Београд и студентима Велике сколе, између осталог, говорио "о исконској борби наших предака на Косову, који су онда морали подлећи отоманској сили, и о томе да ће назадовање које наш народ има у науци услед тога пораза надокнадити један геније, један срећан тренутак". У томе свјетлу и са таквом самосвијешћу, Никола Тесла нам се указује као још један "јунак косовске мисли", како је Иво Андрић говорио за Његоша. "Прегаоцу Бог даје махове." Бог је, изгледа, за утјеху, готово свакоме народу, подарио понеког "Марсовца", понеког видиоца који и није сасвим од овога свијета. На Србима, ваљда и због патњи којима их је узвисио, Господ јамачно није штедио: од Светога Саве, Његоша, Вука и Карађорђа, до Тесле и Миланковића, те Андрића и Црњанског...
Чар овакве књиге можда долази отуда сто је она рађена са страшћу аматера, а то знаци без ригорозне селекције, што су у њој, као да су једнако вриједни, дати записи, разговори, студије, свједочанства, расправе и цланци упућених аутора, напоредо са простодушним виђењима тзв. обичног свијета, који углавном види оно сто жели и очекује. Ту је покушај романсиране биографије штампан до пригодног и стручног текста. Удаљене историјске, етнографске, и менталитетске координате самјеравају се вревом мегалополиса, а жубор рјечице из Смиљана чујемо у шуму Вавилона. Упркос низу понављања и компилација - или баш зато - овај материјал пулсира, а из њега, као из пријесне обликовне магме, израња портрет чаробњака и чудака и Божијег усамљеника Николе Тесле који се игра муњама и громовима. Са очима "које пију свјетлост", са самосвјешћу онога који види "да се лије свјетлост и бјелина из самих ствари", и да је управо њему дато да том бјелином читав свијет освијетли, и тако разагна тмушу, донкихотска Теслина фигура - на двадесет и неком спрату њујоршких хотелских соба, у лабораторијама, на Нијагариним водопадима, или на њујоршким улицама са голубовима на рукама, крај гробних мјеста родитеља у завичају, или кад пјеснику Змају при посјети Београду љуби руку, у слави и кнежевском богатству, једнако као и у отменом сиромашком старачком усамљеништву - умијешена је од јединственог оног златног грумена, да би у једном истом човјеку истовремено дјелао научник и пјесник, монах и борац, мештар и божјак. Његова је, дакле, имагинација превасходно пјесничка, његово је посвећеништво монашко, његова је храброст да прекорачи границе изворно крајишничка, а нехај да се материјално заштити - босјачки. Све то, уз зазор да о недоличном говори, чини Теслину личност истински аристократском. Ослушнимо како је 1921. године у једном американском магазину о начину свога рада Тесла говорио. Да не знамо ко говори, и да се не помиње машина, свак би помислио да овај запис пише пјесник:
Пошто сам осетио жељу да пронађем какву нарочиту ствар, ја бих носио ту идеју у глави месецима и годинама. Док то осећам, лутам својом уобразиљом и мислим о том проблему, али се на њему не заустављам свесно и одлучено. То је период инкубације. Затим долази период непосредног напора, када пажљиво бирам могућност за решење проблема. Постепено концентришем своју пажњу на сужено поље истраживања. Сада, када већ мислим о том проблему, о његовим специфичним цртама, почињем осећати да ћу наћи решење. А право је чудо што, ако осећам тако, онда знам да сам стварно решио проблем и да ћу наћи оно сто тражим.
За мене је осећање решења равно убеђењу да сам га нашао. Дошао сам до закључка да је у овој фази стварно решење у моме мозгу несвесно и може проћи доста времена докле га постанем свестан.
Пре него што ставим нацрт нахартију, цела је идеја изграђена у глави. У своме духу ја мењам конструкцију, исправљам и чак оперишем са проналаском. Иако нисам направио неку скицу, ја могу раднику дати мере свих делова. А када их он изради, сви ови делови одговарају баш као да сам стварно дао нацрте за њих. За мене је свеједно да ли ја испитујем нову машину у својој глави или у радионици.
Као да је Бог, шаљуци Србима једног од својих службеника, рекао: Од вашег тијеста овога сам умијесио, нека га имате од заклетве.
