Пише: Душан Мркић

Лика, 10. октобар 1997.
Путујем у Лику, у село које се зове Смиљан, родно мјесто Николе Тесле.

Ријеч Лика долази од старогрчког лицос (вук), латинског лицљуере (текуцина) и српског лик - влакно и карактер, лична особина - њен груби карс, крашка земља, има свега тога у изобиљу и јос понешто.

У мом дјетињству Лика је била далека планинска недођија која нас је одвајала од топлог приморја и одакле су долазиле муње и громови, снијежне олује, завијање вукова и приче о босоногој сиротињи без покривке и простирке. Мада се пробија скоро у централну Европу, Лика је у суштини балканска, та нестабилна граница између католичког, православног и муслиманског, западног, источноевропског и оријенталног свијета, измучена земља безакоња и преживјелих у политичким метежима и вјерским и националним мржњама, гдје ратни хушкачи свих врста могу заподјенути рат кад год им се прохтије. Историчари су овдје описали тридесет шест ратова и 350 битака током 350 минулих година, од којих је посљедње крвопролиће трајало од 1991. до 1995, за вријеме насилног разбијања Југославије.

Саобраћајница првог реда вијугала је и дизала се у брда и у јутарње крајинске магле.
Нижу се мјеста.
Слуњ. Непосредно послије Другог свјетског рата 6.117 Срба отишло је одавде у Војводину у Србији... Плитвичка језера... Кореница... Овдје је 1700. године било осамдесет српских домаћинстава и свештеник. У годинама послије Другог свјетског рата 6.000 овдашњих Срба одселило се у Војводину. Бунић, устаничко упориште. Српски крајишници су до темеља порушили турску тврдјаву 1685. и Турци су се повукли 1689. године. Сљедеће године овдје се настанило тридесет српских породица.

Турци Османлије су се први пут појавили у Лици 1468, убрзо послије пада Цариграда, Србије и Босне; освојили су је 1528, а већ сљедеће године одмарширали су даље на сјевер, све до Беча, што ће учинити још једном, 1683. У 16. и 17. вијеку Лика је била ненастањена пуста земља. Срби су, пошто су Труци прегазили њихове земље - Србију и Босну - нагрнули на запад, у приморје и, сјеверније, у ову напуштену и опасну дивљину. Првих педесет српских породица стигло је у Лику 1530. године. Тразили су дозволу да се настане, али није јасно да ли је ико био надлежан да им је изда. Њихове породице биле су многочлане, можда и по њих двадесет по једном огњишту, и састојале су се већином од мушкараца дораслих оружју, јер је скоро свако исувише млад или врло стар страдао на путу.

Да би зауставила или успорила турско надирање у централну Европу, Аустрија је 1628. године формирала Војну границу - Дие Милитаргранзе - или Крајину, територију у облику бубрега, која се током сљедецих 250 година ширила и скупљала преко сјеверног Балкана, вец према војничкој срећи европских сила.

Послије аустријско-турских ратова (1683-89), Турци су истјерани из Лике и 1712. цијела област је постала Војна крајина. Године 1709. "1.700 Турака и њихове дјеце", који се нису успјели повући у Босну, као и нешто "турских" Срба било је присилно покатоличено; 1714. године јос "400 дуса турске сиротиње" било је покатоличено.

Крбавица, Вуково, Љубово, Широка Кула. Све граничарска мјеста. Кула је спаљена 1584. године. Четрдесет српских домаћинстава ту се населило 1690. године.

Током прве деценије 19. вијека Лика је неколико година била Наполеонова Илирска област. Срби су се у почетку борили у хабзбуршкој војсци, а онда су укључени у француске оружане снаге, па су кренули чак на Русију.

У увјерењу да муслимани више неће Европи правити невоља, Беч је демилитаризовао и разоружао Крајину током седамдесетих година 19. вијека, а њен југозападни дио предао цивилној управи у Загребу. Срби то никад нису прихватили, а деведесетих година 20. вијека етнички су очишћени из Крајине.

Кад је утвара од магле спласнула, појавише се понека сеоца, раштркана по планинским падинама. Трава је расла по колотечинама коровом обраслих путева који воде у ове крајеве. Српски домови леже у рушевинама - без врата, прозора, кровова, ватром сажежени - не само вандалски оштећени већ потпуно опустошени. Понегдје, поред згаришта куће подигнуте у новије вријеме, стоји старија кућа, увис стрши рушевина, као какав скелет, свједок минулих ратова.

На аутопуту једва примјетан живот. Понека кола пролазе у једном или другом правцу. Ту и тамо сједе Хрватице, читају џепне књиге и нуде на продају лички сир; али сељанке не читају књиге, нити је то домаћи сир, јер се нигдје на видику не види ни крава ни овца. Одведене су као ратни плијен прије двије године да пуне пијаце и кланице по Европи.

Изађе човјек из суморне запуштане ливаде, висок, усправан, с дугим штапом у руци, под црним шеширом, загонетан али уредно обријан. Упитах га за правац према Смиљану. Објасни ми, говорећи - како ми се чини - српским нагласком. Упитах га онда да ли је током минулих недаћа морао да оде одатле.

За тренутак ме погледа неповјерљивим погледом, мало се опусти, па рече: "Да, да, морао сам се склонити". Затим, послије размишљања, додаде: "Могло је бити и горе". Напомена је то која се носи кроз вијекове опасности и храбрости, неправди и исчупаних живота. Можда је овдје обична изрека, али и Никола Тесла ју је користио кроз цио живот.
"Да ли знас има ли Срба у Смиљану?"
"Једанаест душа, чуо сам. Али то је било прије овог рата. Сад не знам."

Појави се и блиједа кугла јесењег сунца кад сам улазио у село Смиљан, тако названо по старој тврђави, али названо тако и по мирисном цвијећу које је некад овдје расло у изобиљу.

Крајем 17. вијека, 1696. било је овдје седамнаест српских домова и стара црква. Године 1755. царица Марија Терезија издала је Србима дозволу да саграде нову цркву. Освештана је 1765. Током педесетих година 19. вијека Смиљан се састојао од неколико заселака, нанизаних у подножју ланца одвојених брда, од којих је свако носило друго име. Куце су биле биједне колибице, грађене од необрађеног камена или, рјеђе, од грубо тесаних дрвених греда - а у слуцају крајње биједе, од сепера облијепљиваног блатом помијешаним с говеђом балегом - покривене сламнатим кровом; а народ је зивио од кукурузне пуре, кукурузног хљеба и кромпира.

Онда сам угледао мјесто: појавила се управо изнад врхова дрвећа и високог корова, куда је требало да тече поток, бијело окречена црква са торњем више пресличастим него вретенастим, а педесетак корака даље - Теслина родна кућа - овога пута су обје биле сачуване од рушења - и скренух лијево од главног пута, па кренух споредним путићем до празног парохијског дома, размишљајући о оном дану прије 145 година кад је поп Милутин Тесла стигао овдје идући испред својих уморних волова, који су вукли кола, док је његова жена Ђука ишла уз кола, гледајући у свој нови дом и зелену ливаду. Кућа је тада носила број 227. На старим сликама испред цркве је била липа. Старо стабло је сада оронуло и претворило се у патрљак који се распада.

Црквена врата су стајала отворена; ручке с њих однешене, олтар празан, хладан од неупотребе, зидови му голи; вјетар је наносио лишће кроз врата. Црква, обновљена 1986. прилозима исељеника из Крајине, није никада била освештана. Недалеко од црквених врата видио се остатак споменика Тесли: гвоздена кука вири с мјеста гдје би требало да буде глава, а ријечи исписане на мермерном стубу стрпљиво су, слово по слово, биле састругане, сем посљедњег реда, гдје писе: Дижу рођаци и пријатељи, 1950.

Неколико корака даље налази се мало гробље зарасло у коров, мокро од росе и џомбасто од малтера, метала, поломљеног грања и војничких ствари, које се губило у сјенци наднијетих грана шумског дрвећа.

Срби мјештани су прославили Теслин осамдесети рођендан 12. јула 1936. године и жељели су да ископају дубок бунар поред цркве, али нису имали новца да то учине. Пет година касније, на Светог Илију, 2. августа 1941. године, Хрвати су спалили цркву и родну кућу Николе Тесле и масакрирали су 350 Срба у Смиљану, који су иструнули у заједничкој јами у којој се до данас налазе њихове кости негдје "јужно од цркве". Седамдесетих година прошлог вијека савезна влада је била планирала да подигне споменик жртвама, али то никада није учинила.

Прешао сам преко парчета некад травнате ливаде да разгледам кућу. Ово је, наравно, само приближна реплика дрвене куће саграђене почетком 19. вијека. Кућа је обновљена касних седамдесетих година 19. вијека, поново је обновљена 1904. и 1936, а влада у Загребу ју је поново саградила средином осамдесетих година 20. вијека. Све што је остало од оригиналне куће јесте можда камени темељ.

Врата су била закључана, а квака на вратима поломљена. Погледах кроз прозор - ничега унутра, већ само голи под и голи зидови, хладни и слијепи. Један од прозора на приземљу је избијен и на тај отвор наслоњене су склепане љестве; технички папири и књиге физике били су разбацани по прљавом поду. Ни миш не би овдје боравио.

Смиљан је електрификован 1958, али сада није било никаквог доказа да је електрицни вод спроведен до куће.

Близу куће је била и штала, али је та дрвена зграда, ма за шта да је годинама служила, изгорјела 1941. и поново 1992 - са свим што је у њој било: стара воловска кола, колијевка, пец и двадесет три друга предмета из доба кад су Тесле живјели у Смиљану. Поток испод куће, који се звао Ваганац, пресушио је још давних година. Није било ни стручка смиља унаоколо, нити трага од баште; само тишина, потмула, нелагодна и богохулна.

Погледао сам преко пустог суморног предјела према планини Велебит. Била је то маглом притиснута дивљина гдје, како сам у дјетињству замишљао, спавају и коло воде нагоркиње виле и гдје Краљевић Марко лежи и спава.

Лишће на дрвећу вене и опада застирући шумско тло, али кад шума поново олиста на прољеће, Срби се неће поново овдје вратити.

Тесла ће у Смиљан посљедњи пут доци 1892. године, када му у Госпићу, гдје је Прото Милутин прешао са службом још 1863. године када је Николи било свега седам година, умире мајка. Послије сахране отишао је у Смиљан, посјетио Пласки, Медак и Грачац, гдје је смјестио обољелу сестру Милку код једне од њихових тетака, и посјетио је манастир Гомирје, гдје му је ујак Петар био игуман. Из Госпића је отпутовао 22. маја.

Више се никада неће вратити у Европу нити видјети своје родно мјесто које ће, током сљедећих сто година бити дио неких пет-шест разних држава и претрпјети три рата и два устанка, који ће се у покољу надметати са свим што се овдје догађало откад је Октавијан, будући римски цар Аугуст, промарширао кроз Илирикум 31. године п.н.е. у рату за истребљење домородаца који се нису уклапали његов нови свјетски поредак.

Тесла ће се увијек сјећати Смиљана, а нарочито "зими, кад је снијег био дубок метар и по до два... његових сувих зима и снијега савршене бјелине... куће, цркве, пашњака, потока испод цркве и шуме изнад цркве - све, као да је сад пред мојим очима".

Не идем даље овог дана. У Госпићу је било мало народа, хладног и без добродошлице према непознатоме. Српски дио града је био потпуно разорен. Црква Светог великомученика Ђорђа је изгорјела 1941, а поново је изграђена 1964. Хрвати су је дигли у ваздух 1992, избетонирали тло преко њених темеља и направили нову улицу преко њих. Теслина статуа на градском тргу такође је била разнесена експлозивом. Остала је улица Николе Тесле, али више није било никаквог знака на школској згради у којој је Тесла био ђак и наставник, нити на стамбеној згради у којој је некада живјела Теслина породица. У Народној библиотеци нико није ништа знао о Теслином раду у њој на каталогизацији.

Родна кућа Милутина Тесле у Радућу изгорјела је 1942. године у борби између Срба ројалиста и комуниста. Родно мјесто Ђуке Тесле, Дивосело, мада "под заштитом државе" од 1945. до 1991, постало је руина, јер мјесни хрватски властодршци нису дозвољавали никакве реконструкције у њему. У септембру 1993. у Медачком џепу је свака поједина српска кућа - укупно 312 домова - спаљена и побијено је све живо - и људи и животиње. Камена црква у Сењу је спаљена 1941. године.

Овдје, у Госпићу, министар у влади Хрватске 1941. објавио је свој програм за рјешавање српског питања у Хрватској: једну трећину побити, другу покатоличити, а трећу протјерати. Након деценијског етничког чишћења, програм је окончан 1995, кад је од 4. до 7. августа Крајина етнички очишћена од 212.000 Срба, уз пуну подршку - војничку и пропагандну - западних влада, предвођених Сједињеним Државама, Теслином изабраном и усвојеном домовином.

По повратку у Канаду писао сам владама земаља у којима је Тесла некада живио, писао часопису Тајм-Лајф - који је недавно уборојао Теслу међу 100 најзначајнијих личности миленијума - и УНЕСКО-у, тражећи заштиту за родно мјесто Николе Тесле. Одговорили су само уредник Лајфа и чески предсједник. Хавел је обећао да ће упутити свога амбасадора у Загребу да интервенише код хрватске владе. Али моја молба да се Теслино мјесто означи као свјетска баштина одбачена је и од стране владе у Загребу и од УНЕСКО-а.