Пише: Др Бранимир Јовановић

У херојској и страдалничкој историји Срба, слике из живота великих људи, било да су они припадали митологији или били стварне историјске личности, одувек су привлачиле пажњу народа. Оне су представљале инспирацију и подстрек за живот поколења. Од Светога Саве, преко Цара Лазара, Марка Краљевића и Милоша Обилића, Карађорђа, све до Мишића и Степе Степановића, Владике Николаја и оца Јустина, хероји насе историје су били углавном духовници или војници. А онда, у деветнаестом и двадесетом веку, имамо изузетак, два јунака науке, Теслу и Пупина, који су, не у земљи Србији већ у далеком свету, прославили Српство својим сјајним делима.

У описима који су нам остали у приказима, песмама и анегдотама, на тему живота наших великих људи, неопажено је промакла једна велика, инспиративна и за српски народ значајна сцена - сцена помирења два великана, Тесле и Пупина. Јер, опште је познато да њих двојица дуго времена нису говорили. Чудно да ниједан наш велики уметник сликар није покушао да ослика овај догађај - за нас нетипичан и јединствен, толико редак и толико потребан. Два велика Србина се мире. Да се ово десило, не поцетком 20, вец у 14. или 15. веку, народна песма би одавно оставила траг о овом догађају. Видим слепог народног песника који уз гусле пева како Тесла долази до Пупинове самртне постеље и пружа му руку помирења:

Сусрела се до два побратима
Један бјеше од Тесле Никола
а други је Пупина Михајло ....

Да би се схватила величина овог сусрета који се одиграо 1935. године у једној болници у Њујорку, и његов значај за српски народ, треба се вратити неколико деценија уназад.

Тесла је у Америку досао 1884. године и, захваљујуци својим генијалним проналасцима из области полифазних наизменичних струја, већ 1888. је постао познат. Његова слава у свету проширила се веома брзо, нарочито после предавања која је, 1892, одрзао у Лондону и Паризу и пријема који је имао код угледних енглеских научника: Келвина, Рејлија и других.

Пупин је 10 година пре Тесле стигао у Америку али његов успон је био спорији. Његов проналазачки рад је био у другом плану у односу на каријеру професора универзитета. Пупин је дипломирао 1883. на Колумбија колеџу а докторирао је 6 година касније у Берлину код цувеног немачког научника Хелмхолца. Пупинов главни проналазак, калем за побољсање преноса телефонских сигнала, датира из 1894. године. Ни по броју ни по значају, Пупинови проналасци се не могу мерити са Теслиним.

И Тесла и Пупин су крајем 19. века постали угледни чланови њујоршког високог друштва. Тесла је привлачио већу медијску пажњу а Пупин већу пажњу универзитетских и научних кругова. Тесла је био генијалнији али је Пупин поседовао већу социјалну вештину. О томе како су њих двојица дошли у тихи сукоб а затим и у стање међусобне нетрпељивости, постаје подаци које је оставио Тесла у разговорима са нећаком Савом Косановићем, пријатељем Милошем Тошићем и другима. Није ми познато да је Пупин о томе оставио своје виђење. Можда смо тиме ускраћени за објективнију слику, али то не мења суштину ове приче.

Почетком деведесетих година 19. века, између њих је владало пријатељство и разумевање. Сачувани су новински чланци у којима се Пупин успротивио Едисону и подрзао Теслин концепт употребе наизменичних струја, у такозваном "рату струја". А онда је Тесла навео да је у једном његовом предавању у Њујорку 1898. године Пупин са својим присталицама звиждао и ометао његово излагање. Зашто је дошло до промене код Пупина? Тесла каже да су се њих двојица често сретали у Универзитетском клубу и да су се једном приликом "квачили" тј натезали палчевима, при чему је Тесла сломио Пупину палац. Очигледно да је између њих двојице постојала такмичарска атмосфера, вероватно и суревњивост. При томе је Пупин био тај који је био у сенци Тесле, што је за њега могао да буде повод за осветољубивост.

Ипак, прекретница и коначан разлаз, дошао је почетком 20. века, када је Тесла, градњом Антене светског система бежицног преноса енергије на Лонг Ајленду близу Њујорка, покушао да реши многобројне проблеме развијеног света, од бежичне телеграфије до преноса снаге на велике даљине. Због недостатка средстава и амбициозности свог пројекта, морао да обустави свој рад већ 1903. С друге стране, Маркони је, користећи једноставнији систем и Теслине основне патенте и проналаске у овој области, децембра 1901. успео да пренесе прве бежицне трансатлантске сигнале и тиме је направио огромно узбуђење у јавности. У слављу које је настало, Теслине заслуге нико није помињао, а Пупин, који је знао истину, стао је на страну Марконија. Ово му Тесла није могао опростити.

И настало је ћутање дуго више од 30 година. Вероватно највише штете због свега сносили су Срби у Америци. Јер и они су се поделили у две групе. Једни су стали на страну Тесле а други на страну Пупина. Мудри Николај Велимировић је 1915. покушао да једним ударцем реши два велика српска проблема, да помири два великана и да сложи Србе, наговарајуци Теслу и Пупина да заједнички потпишу "Видовдански проглас" о уједињењу Срба у Америци. Али Тесла је одбио да потпише овај документ а уместо њега је тада проглас потписао проф. Паја Радосављевић.

А онда долази Пупинов самртни час и жеља да се помири са Теслом. Милош Тошић, који је од 1926. до 1936. радио у Југословенском конзулату у Њујорку и повремено виђао Теслу, био је један од оних који су покусали да посредују у овом сусрету. Када је увече телефонски јавио Тесли шта Пупин жели, Тесла је само рекао: "О, то ће бити тешко!". И затражио је једну ноћ за размишљање. Ујутру пристаје. Овде вера и васпитање јуначки односе победу над љутњом и сујетом. Обојица се понасају хришћански. Пупин се покајао због оног сто је Тесли урадио а Тесла му је опростио.

Тошић, који је био у пратњи Тесле, описао је тај догађај. Тесла улази у Пупинову собу, прилази му, пружа руку и каже: "Како си ми мој стари пријатељу?". И седа на постељу поред Пупина (Тошић каже да је сусрет трајао 15 минута). И обојица ћуте а Пупин само плаче. Величанствена сцена која је, гле јос једног чуда, прошла готово неопажено у српској историји.