Piše: Dr Branimir Jovanović

U herojskoj i stradalničkoj istoriji Srba, slike iz života velikih ljudi, bilo da su oni pripadali mitologiji ili bili stvarne istorijske ličnosti, oduvek su privlačile pažnju naroda. One su predstavljale inspiraciju i podstrek za život pokolenja. Od Svetoga Save, preko Cara Lazara, Marka Kraljevića i Miloša Obilića, Karađorđa, sve do Mišića i Stepe Stepanovića, Vladike Nikolaja i oca Justina, heroji nase istorije su bili uglavnom duhovnici ili vojnici. A onda, u devetnaestom i dvadesetom veku, imamo izuzetak, dva junaka nauke, Teslu i Pupina, koji su, ne u zemlji Srbiji već u dalekom svetu, proslavili Srpstvo svojim sjajnim delima.

U opisima koji su nam ostali u prikazima, pesmama i anegdotama, na temu života naših velikih ljudi, neopaženo je promakla jedna velika, inspirativna i za srpski narod značajna scena - scena pomirenja dva velikana, Tesle i Pupina. Jer, opšte je poznato da njih dvojica dugo vremena nisu govorili. Čudno da nijedan naš veliki umetnik slikar nije pokušao da oslika ovaj događaj - za nas netipičan i jedinstven, toliko redak i toliko potreban. Dva velika Srbina se mire. Da se ovo desilo, ne pocetkom 20, vec u 14. ili 15. veku, narodna pesma bi odavno ostavila trag o ovom događaju. Vidim slepog narodnog pesnika koji uz gusle peva kako Tesla dolazi do Pupinove samrtne postelje i pruža mu ruku pomirenja:

Susrela se do dva pobratima
Jedan bješe od Tesle Nikola
a drugi je Pupina Mihajlo ....

Da bi se shvatila veličina ovog susreta koji se odigrao 1935. godine u jednoj bolnici u NJujorku, i njegov značaj za srpski narod, treba se vratiti nekoliko decenija unazad.

Tesla je u Ameriku dosao 1884. godine i, zahvaljujuci svojim genijalnim pronalascima iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja, već 1888. je postao poznat. Njegova slava u svetu proširila se veoma brzo, naročito posle predavanja koja je, 1892, odrzao u Londonu i Parizu i prijema koji je imao kod uglednih engleskih naučnika: Kelvina, Rejlija i drugih.

Pupin je 10 godina pre Tesle stigao u Ameriku ali njegov uspon je bio sporiji. NJegov pronalazački rad je bio u drugom planu u odnosu na karijeru profesora univerziteta. Pupin je diplomirao 1883. na Kolumbija koledžu a doktorirao je 6 godina kasnije u Berlinu kod cuvenog nemačkog naučnika Helmholca. Pupinov glavni pronalazak, kalem za poboljsanje prenosa telefonskih signala, datira iz 1894. godine. Ni po broju ni po značaju, Pupinovi pronalasci se ne mogu meriti sa Teslinim.

I Tesla i Pupin su krajem 19. veka postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Tesla je privlačio veću medijsku pažnju a Pupin veću pažnju univerzitetskih i naučnih krugova. Tesla je bio genijalniji ali je Pupin posedovao veću socijalnu veštinu. O tome kako su njih dvojica došli u tihi sukob a zatim i u stanje međusobne netrpeljivosti, postaje podaci koje je ostavio Tesla u razgovorima sa nećakom Savom Kosanovićem, prijateljem Milošem Tošićem i drugima. Nije mi poznato da je Pupin o tome ostavio svoje viđenje. Možda smo time uskraćeni za objektivniju sliku, ali to ne menja suštinu ove priče.

Početkom devedesetih godina 19. veka, između njih je vladalo prijateljstvo i razumevanje. Sačuvani su novinski članci u kojima se Pupin usprotivio Edisonu i podrzao Teslin koncept upotrebe naizmeničnih struja, u takozvanom "ratu struja". A onda je Tesla naveo da je u jednom njegovom predavanju u Njujorku 1898. godine Pupin sa svojim pristalicama zviždao i ometao njegovo izlaganje. Zašto je došlo do promene kod Pupina? Tesla kaže da su se njih dvojica često sretali u Univerzitetskom klubu i da su se jednom prilikom "kvačili" tj natezali palčevima, pri čemu je Tesla slomio Pupinu palac. Očigledno da je između njih dvojice postojala takmičarska atmosfera, verovatno i surevnjivost. Pri tome je Pupin bio taj koji je bio u senci Tesle, što je za njega mogao da bude povod za osvetoljubivost.

Ipak, prekretnica i konačan razlaz, došao je početkom 20. veka, kada je Tesla, gradnjom Antene svetskog sistema bežicnog prenosa energije na Long Ajlendu blizu Njujorka, pokušao da reši mnogobrojne probleme razvijenog sveta, od bežične telegrafije do prenosa snage na velike daljine. Zbog nedostatka sredstava i ambicioznosti svog projekta, morao da obustavi svoj rad već 1903. S druge strane, Markoni je, koristeći jednostavniji sistem i Tesline osnovne patente i pronalaske u ovoj oblasti, decembra 1901. uspeo da prenese prve bežicne transatlantske signale i time je napravio ogromno uzbuđenje u javnosti. U slavlju koje je nastalo, Tesline zasluge niko nije pominjao, a Pupin, koji je znao istinu, stao je na stranu Markonija. Ovo mu Tesla nije mogao oprostiti.

I nastalo je ćutanje dugo više od 30 godina. Verovatno najviše štete zbog svega snosili su Srbi u Americi. Jer i oni su se podelili u dve grupe. Jedni su stali na stranu Tesle a drugi na stranu Pupina. Mudri Nikolaj Velimirović je 1915. pokušao da jednim udarcem reši dva velika srpska problema, da pomiri dva velikana i da složi Srbe, nagovarajuci Teslu i Pupina da zajednički potpišu "Vidovdanski proglas" o ujedinjenju Srba u Americi. Ali Tesla je odbio da potpiše ovaj dokument a umesto njega je tada proglas potpisao prof. Paja Radosavljević.

A onda dolazi Pupinov samrtni čas i želja da se pomiri sa Teslom. Miloš Tošić, koji je od 1926. do 1936. radio u Jugoslovenskom konzulatu u Njujorku i povremeno viđao Teslu, bio je jedan od onih koji su pokusali da posreduju u ovom susretu. Kada je uveče telefonski javio Tesli šta Pupin želi, Tesla je samo rekao: "O, to će biti teško!". I zatražio je jednu noć za razmišljanje. Ujutru pristaje. Ovde vera i vaspitanje junački odnose pobedu nad ljutnjom i sujetom. Obojica se ponasaju hrišćanski. Pupin se pokajao zbog onog sto je Tesli uradio a Tesla mu je oprostio.

Tošić, koji je bio u pratnji Tesle, opisao je taj događaj. Tesla ulazi u Pupinovu sobu, prilazi mu, pruža ruku i kaže: "Kako si mi moj stari prijatelju?". I seda na postelju pored Pupina (Tošić kaže da je susret trajao 15 minuta). I obojica ćute a Pupin samo plače. Veličanstvena scena koja je, gle jos jednog čuda, prošla gotovo neopaženo u srpskoj istoriji.