Писе: Протојереј Љубомир Рајић

Ријетко се људима указују прилике попут оне коју је Никола Тесла, син Проте Милутина из Смиљана, имао оне ноћи, 12. јануара 1897. године. Банкетна сала чувеног Еликот клуба (Еллицотт Цлуб) у Бафалу, држава Њујорк, била је испуњена до последњег мјеста са свима чије је име у свијету бизниса и новца нешто значило. Међу званицама се налазио и гигант онога времена Ј. П. Морган (Јохн Пиерпонт Морган (1837-1913). Човјек који је још од 1857. године као књиговођа разних банака и бизниса започео са обликовањем америчке економије. Довољно је напоменути да је створио компанију "Ју Ес стил", (У.С. Стеел), да је реорганизовао америчку жељезницу и да су његове финансијске институције пред крај деветнаестог и почетком двадесетог вијека финансирале све веће бизнисе у Америци. Био је то гала банкет. Компанија "Нијагара Фалс пауер" (Тхе Ниагара Фаллс Поњер анд Цондуит Цомпанy) позвала је утицајне људе из цијелог свијета да са поносом пред њима прикаже тријумф америчког капитализма. Није било бољег начина да се то уради од пуштања у погон прве хидро-електране на свијету. То је уједно био и крај рата двију различитих струја: Едисонове једносмјерне (ДЦ) и Теслине наизмјеничне (АЦ) струје. Мозда је најбоља потврда побједе наизмјеничне струје и чињеница да је Едисон послије овога догађаја почео све више да се интересује за рударство и да у тај бизнис усмјерава његов труд и вољу.

У посебно декорисаној сали Еликот клуба звецкао је порцулан и кристал. Уз изврсну храну, пробрано вино текло је потоцима. Послије вечере кренуо је порт праћен кафом, а за оне најопуштеније и коњаком. Почасна здравица на крају вечери дигнута је у част Електрике, на њу је требало да одговори инжињер, велики научник и изумитељ: Никола Тесла. Кроз његову главу препуну шема и формула, вјероватно ни за тренутак није "прострујала" идеја да кратко отпоздрави и евентуално дода да је излишно говорити о изванредној прилици за улагање новца у овај најпрактичнији нацин производње енергије од које це цијели развијени свијет убрзо постати завистан.

Висок, испијеног лица, танак са продузеним фраком растављеним на доњем крају и чизмама са високим ђоновима, Тесла је устао са часом у руци и све је стало. Звецкање посуђа одједном је замрло. Разговори, па и они најтиши, истовремено су прекинути. Послуга се тихо повукла иза кухињских врата, чак се ни из кухиње није чуо никакав шум. На жалост, Тесла је ову прилику третирао као да у најмању руку држи предавање групи образованих електроинжињера чије је разумијевање електрике на највишем нивоу. Стварност је била другачија. Његови слушаоци били су људи који су најчешће успјешни трговци и храбри инвеститори. Индустријалци и банкари гледали су да нађу рачуницу у пројектима попут овог нијагарског и питали се колико времена је потребно да прође од тренутка када инвестирају новац док не почне да им се враћа. Они су свакако сањали о позамашним каматама. Тесла је започео свој говор са наглашавањем важности електромотора и њиховој широкој примјени у савременој индустрији. Говорио је о еколошки прихватљивом начину добијања јевтине енергије, о употреби наизмјеничне струје у медицини (X-раyс), електрозаваривању, жељезници, телефонским системима и освјетљењу. Он је благосиљао и хвалио научнике, "надарене људе чији рад и открића служе за бољитак човјечанства". Такође је додао да: "узвишени посао ових надарених људи није завршен. Још је много онога сто ће тек да дође". Бираним ријечима енглеског језика, којим је одлично владао, Тесла је наставио свој маратонски говор. Присутни су га можда из пристојности и даље стрпљиво слушали док је држао лекцију о насушној потреби енергије за цијело човјечанство. "Без обзира шта да покушамо да урадимо, без обзира у ком правцу да усмјеримо наше напоре, ми зависимо од енергије. Ако желимо да човјечанству дамо оно што му је потребно за безбједну егзистенцију, онда му морамо понудити више машинерије и више енергије". Гости су се помало мешкољили, и играли са испражњеним чашама повремено усмјеравајући погледе у правцу кухињских врата иза којих је, сада вец поодавно, нестала врсна послуга. Тесла, занесен тишином најискреније се обраћао присутним капиталистима. Он је пред њих износио резултате разних експеримената и увјеравао их да је одавно већ на путу да пронађе начин како да енергију произведену уз кориштење неограничене водене силе бежжицним путем пренесе на даљину.

Они који су га боље познавали, вјеровали су да је ово стварно могуће, јер је Теслина лабораторија у Њујорку била освијетљена покретним флуоресцентним сијалицама до којих није спроведена никаква зица. Поједини Теслини мотори су вец у то вријеме имали даљинске управљаче и он је то јавно демонстрирао. Ј. П. Морган се на овакве коментаре вјероватно питао како ће да контролише и наплаћује потрошњу енергије ако не постоје жице. Његово схватање било је једноставно; пружи се жица до сваке куће, кроз њу се пусти енергија, људи је троше а снабдјевач мјери и наплаћује. Ако неко не плати, њему се једноставно искључи снабдијевање енергијом. На његово запрепашћење, на крају свога говора који је трајао пуних цетердесет минута, научник је пред хладнокрвним бизнисменима открио свој највеци сан и крајњи циљ, а то је да би цијело човјечанство требало да има бесплатну енергију. Ј. П. Морган се на ову идеју просто најезио. Вец је контролисао "Дзенерал Електрик" (Генерал Елецтриц), Едисонову стару компанију, коју је приморао да откупи Теслине патенте за наизмјеничну струју, како би и даље могао да продаје електричну енергију. Зато је наговјештај о бесплатној енергији одјекнуо у Моргановој глави као знак за узбуну.

Већина Теслиних покушаја да добије кредит за поједине пројекте завршавао се безуспјешно, и поново би бивао преварен од стране бездушних бизнисмена. Њих није занимала наука, човјечанство нити екологија, већ новац и профит. Тесла то није могао да схвати, као сто ни они нису могли да схвате Теслин сан помагања човјечанству. Он је зато врло често за минималне суме продавао патенте на којима су се банкари касније богатили. Успут су га на разне начине поткрадали, како Едисон у поцетку, тако Дзордз Вестингхаус (Георге Wестингхоусе), Царлс Бацелор (Цхарлес Батцхелор) и други.

Са пола милиона долара, за колико је Никола Тесла продао своје патенте са поља наизмјеничне струје 1888, он је осјетио потпуну независност. Кренуо је пуном паром на посао истраживања радио таласа и контролисања фреквенције. Сљедећих неколико година су његов најпродуктивнији дио живота. Везано за његово име укупно се води преко 700 (седам стотина) патената. Суд му је посмртно досудио и патент радија, који је Гуглиелмо Маркони био пријавио као свој, иако је Тесла шест година раније пронашао и испитао систем радио апарата.

Док је Тесла радио са најбољим намјерама и за добро човјечанства, његови суграђани су размишљали о додатним примјенама електричне енергије. Имајуци Едисонове примјере убијања животиња наизмјеничном струјом у сврху доказивања колико је опасна у поређењу са његовом једносмјерном, нација којој је линч био сасвим природна ствар, убрзо је досла на идеју да би убијање струјом тобож било брзе и безболније од вјешања. У јесен 1888. године, дрзава Њујорк изгласала је закон којим ће се смртне казне извршавати на електричној столици умјесто на вјешалима. Док је Тесла радио на довођењу струје у забачени рударски градић Телурајд (Теллуриде), несрећни убица Виљем Кемлер (Wиллиам Кеммлер) осуђен је да се на њему испроба ефикасност електричне столице која је и данас у употреби у појединим дрзавама Америке. Извршење казне је имало да се деси 6. августа 1890. године. Међутим, смрт несрећном Кемлеру нити је дошла брзо ни безболно. Напон је био недовољно јак па се мученик увијао у грчевима и највећим мукама читавих петнаест минута. Уз то је његово тијело било пола печено. Када су извршиоци казне искључили струју, испоставило се да је жртва још у животу, па су поново укључили прекидач. Послије ко зна колико времена, Кемлер је издахнуо а столица је добила надимак; Штара Варничарка" који и данас носи.

Тесла је такође развио телеаутоматику и његов експеримент је приказан у Мадисон Сквер Гарденсу пред великим бројем посјетилаца. Његов брод на даљинско управљање крстарио је огромним базеном а у неколико наврата је заронио и даље био вођен у жељеном правцу испод површине воде. Имао је визију слања говора, музике, слике и електрицне енергије бежицним путем до највецих удаљености, и о томе често говорио и писао. Свој рад је пренио у Колорадо Спрингс и ту постигао највеће успјехе. С обзиром да се није занимао за комерцијални дио свога рада и маркетирање проналазака, често је западао у финансијске кризе из којих су га вадили разни банкари и лицни пријатељи попут власника ресторана у коме је најчешће ручавао. Они су то често чинили из личних интереса. Био је претеча телевизије, интернета, сеизмологије и многих других ствари са поља технике, без којих ми данас не можемо да замислимо живот. Многи људи који се баве науком као сто је Др Роберт Ломас називају Теслу "човјеком који је изумио двадесети вијек".

Ако бисте у Америци спровели једну анкету са једноставним питањем: ко је пронашао струју која је сада у употреби? Одговор би био: Томас Едисон. На питање ко је пронашао радио, сви би одговорили: Маркони. Док се спотичемо по мрачној просторији пипајуци рукама зидове и тражећи прекидач, ми се нећемо сјетити Николе Тесле, нити ћемо му бити захвални када сједнемо за компјутер и кренемо у истраживање цијелог свијета без напуштања своје собе. Када нас прекине звоњење телефона, ми се нецемо сјетити Александра Бела и оне давне 1876. године када је обављен први телефонски разговор. Сигуран сам, такође, да нико не размишља о браћи Рајт, сваки пут када се авион одвоји од писте, и о њиховом првом лету од 45 метара, оног 14. децембра 1903. године.

Од онога сто се догодило у Колорадо Спрингсу нешто се зна а нешто нагађа. Тесла је експериментисао са муњама и струјом огромних напона. Тврдио је да је могуће наелектрисати честице у јоносфери и тако уз помоћ одређених антена примати електричну енергију било гдје на земљи. Наговјештавао је усавршавање неке врсте оружја које би рат чинило бесмисленим. Његов Жрак смрти" (Деатх Раy) би истопио непријатељске авионе на раздаљини од 250 миља, тврдио је. Новине су то називале "Телефорс" поцетком рата, и цесто су о томе доносиле чланке и интервјуе са Теслом.

Јануара 5. 1943. Тесла се телефоном обратио америчком министарству и високом официру Ерскину понудио помоћ у борби против њемачке силе. Ерскин је помислио да се ради о лудаку и обећао да ће га позвати што никада није учинио. Прича се даље одвија овако. Никола Тесла је преминуо негдје између 5. и 8. јануара, а пронашла га је собарица хотела Њујоркер гдје је становао на оскудној пензији од 7200 долара годисње, која му је обезбијеђена од стране југословенске владе. Новине су ову вијест пропратиле на насловним странама. То је стигло и до господина Ерскина из Министарства одбране, који до тада није ни чуо за Теслу, нити је о њему нешто знао. Он је позвао ФБИ и казао им да је Тесла умро, те да је његов рођак Сава Косановић дошао до папира који су се налазили у сефу хотела. Даље се ништа поуздано не зна јер ФБИ тврди да су папири били нестали док су њихови агенти стигли. Исто то тврде и представници југословенског конзулата, као и сам Сава Косановић. Неке ствари су доспјеле у Теслин музеј у Београду, али посто не постоји сачињен инвентар његових ствари које су се налазиле у разним складистима и хотелима, остаје да се само нагађа о томе ко је до Теслине скромне имовине први стигао.

Вијест о лансирању пројекта званог "ХААРП" (ХААРП- Хигх Фреqуенцy Ацтиве Аурорал Ресеарцх Програм), 18. октобра 1993. године, у Гакони на Аљаској, даје неке индиције ко је могао покупити Теслин материјал и забиљешке из хотелског сефа. У овај пројекат су укљуцени универзитети: Аљаска, Масачусетс, Станфорд, Пен Стејт, Тулса, Клемпсон, Мериленд, Корнел, УЦЛА и МИТ. ХААРП је базиран на идејама Бернарда Истланда који држи три америчка патента, од којих су сва три издата као дорађени патенти првобитно додијељени Николи Тесли послије тестирања у Колорадо Спрингсу. Последњи патент који говори о невидљивом штиту против авиона и ракета, реализација је Теслиног Жрака смрти". Дај Боже да они који се баве овим истраживањима знају шта раде, а ми да никада не будемо свједоци како ово све функционише или не функционише.